Прочитасмо ваше коментаре на вашем сајту, везане за наше објављивање „Одговора на анонимну дописницу оца Јустина“. Прочитали смо их, и доживели  извесно разочарење. Иако смо навикли да нас са свих страна блате и нападају, то ипак нисмо очекивали од свештеника који се на сајту „Светосавље“ боре за Свето Предање, онолико колико смеју.

Чланке оца Љубе, који се понекад озбиљно бави нашим црквеним проблемима, преносили смо на нашем сајту (с његовим допуштењем). Међутим, веома смо изненађени погрешним закључком оца Љубе да је писмо оца Јустина СА Сабору СПЦ, поводом „анонимне дописнице“, став оца Јустина против анонимности као такве. Отац Љуба је чак еуфорично ускликнуо како је „став оца Јустина“ тобоже потврда исправности вишегодишње борбе на „Светосављу“ против анонимног писања.  Да ствар од трагичне постане трагикомична, постарао се други уредник „Светосавља“, свештеник Србољуб Милетић, који је наше објављивање текста оца Јустина  окарактерисао као „цинично или бар иронично“. У чему је трагичност а у чему комичност поступка свештеника са „Светосавља“. Трагичност је што ни један ни други свештеник не разумеју шта је отац Јустин рекао, а трагичност и комичност што отац Љуба критикује анонимно писање, на коју критику се одобравањем надовезује отац Србољуб, који је и сам, у прошлости, објављивао неке текстове анонимно.

Због наших посетилаца, али и због посетилаца сајта „Светосавље“ дужни смо да одговоримо...

Пре свега, оцима са „Светосавља“ саветујемо да кад о нечему желе да говоре, поготово јавно, да више читају и прошире своја знања о теми о којој говоре, и да тему дубље сагледају. Ово из поштовања према читаоцима којима се обраћају.

Елем, отац Јустин не може (а и не чини то) критиковати свако анонимно писање пошто је и сам писао под псеудонимом. Ава је у „Хришћанском животу“ писао под псеудонимима „Горкоје“ и „Воанергес“. То је, иначе, чувени часопис који су пре Другог светског рата уређивали он и професор Велимир Хаџи Арсић. Они су наизменично писали коментаре „Са уредничког стола“, познате по оштрој критици негативних појава у нашој Цркви (што и ми чинимо). И – нису се потписивали. „Спољњи преглед“ часописа „Хришћански живот“ такође је писао отац Јустин - и није се потписивао. По уредницима „Светосавља“ испада да је отац Јустин у „Одговору на анонимну дописницу“ критиковао самог себе!

Сваком пажљивом читаоцу јасно је да отац Јустин у „Одговору на анонимну дописницу“ не критује свако анонимно писање. Он изричито каже: „Анонимне дописнице као ова, или слична њој писма, и разне инсинуације у њима, и сви методи такве врсте, све то спада у нашу савремену апокалиптику.“ Дакле, отац Јустин критикује искључиво анонимно писање у коме се износе инсинуације. Но, уколико неки од уредника „Светосавља“ сматра да има написа на „Борби за веру“ који се могу окарактерисати као писање које отац Јустин критикује, нека изволе и укажу на тај текст, или текстове (међутим, свим нашим опонентима бацали смо „рукавицу у лице“ да нас разобличе, али ништа од тога).  Многобројни наши посетиоци, који су нам слали своја писма, имали су прилику да се увере колико пазимо да не објавимо неку клевету и неистину, иако за изнесено у писмима посетилаца не одговорамо. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човјек за своју душу?“ (Мт.16,26).

А зашто је отац Јустин критиковао анонимну дописницу? Зато што се у њој износи инсинуација да се он, тобоже, „нешто замерио“ патријарху па да зато анонимни аутор моли патријарха да се оцу Јустину то „опрости“. Отац Јустин је критиковао анонимну дописницу због алузије на његову „кривицу“ које није било. Постојао је, наиме, још један разлог, који смо навели у најави објављеног „Одговора на анонимну дописницу“. Отац Јустин је показао како је тужно и јадно бављење анонимним дописницама разних сплеткароша у доба кад СПЦ тоне у трагедију и несрећу екуменизма. Тако је и данас – бављење анонимним песмицама, од стране врха СПЦ, уместо насушних тема, какве су екуменизам и литургијска реформа.

Дакле, писмо оца Јустина смо објавили и да би се јасно видело како он уопште није био климоглавац и послушник Сабора кад су догматске ствари у питању (а отац Јован Радосављевић, чији је наручени напад на нас био и повод да објавимо текст оца Јустина, од сваког члана у Цркви тражи да буде климоглавац, и то по свим питањима, какав је он, на своју и нашу жалост постао пред епископом бачким, који га храни и поји и стан му даје). „Анонимна дописница“ поводом које га је врх СПЦ позвао да се изјасни била је једна јефтина провокација Јустинових противника, и он је врху СПЦ одбрусио - бавите се, господо, смешним и недостојним ситницама, а не борите се за чистоту и истину православне вере, него екуменствујете и рушите Предање. Текстом оца Јустина ми смо хтели да кажемо оцу Јовану и његовом налогодавцу: бавите се тиме ко стоји иза „Борбе за веру“, и помињете некакве „побуњене чачанске грађане“, а за то време СПЦ се руши до темеља. Народски речено: „Докон поп и јариће крсти“.

А на критику „Борбе за веру“ са „Светосавља“ узвратићемо контра питањем: зашто ви, оци са „Светосавља“, не смете да писнете о актуелним проблемима СПЦ? (осим, додуше, оца Љубе Милошевића, који и кад чини то - своје писање увија у хиљаду обланди и филова). Отац Љуба то чини понекад, јер је свештеник Руске Цркве, иначе ни он не би смео да писне. Отац Србољуб Милетић служи код једног од највећих новотараца у СПЦ, епископа Иринеја Добријевића, америчког сарадника и миљеника, и ћути о безакоњима!!! (шта значе ови узвичници знаће они који треба да знају) свог епископа екуменисте и новотарца (упркос свему томе од таквог епископа узима благослов и служи са њим).  А што ћути отац Србољуб? Мора да ћути, иначе – оде мантија!  - и све оно што мантија једном свештенику доноси. Ми то разумемо и никада га нисмо због тога прозивали – док се није, из само њему знаних разлога, окомио на нас. И у ком тренутку! У тренутку када нам отац Јован Радосављевић јавно прети неким колима која ће нас згазити јер „истрчавамо пред руду“ (о тајним претњама које добијамо нећемо ни говорити). Наравно, неко може рећи да је претња оца Јована - симболичка претња. Али, ко зна? С обзиром да екуменисти и новотарци имају јаке везе са земаљским моћницима, по наредби својих претпостављених, ни права кола која те „случајно“ згазе на пешачком прелазу не би морала бити научна фантастика, него крвава стварност. Велики део епископа СПЦ потпуно је у власти Ватикана (сматрамо непотребним да их поново именујемо – то наши посетиоци добро знају). А зна се како ради Ватикан: шаље кола на оне који истрчавају пред руду.

У овом тренутку, „Борба за веру“ је једини српски православни сајт који у свој пуноћи, ни по бабу, ни по стричевима, сведочи шта се збива у СПЦ. Да би се то могло наставити, морамо радити овако како радимо. Кад бисмо ми имали храбре владике, какви су Јеротеј Влахос и Серафим Пирејски, и свештенике, какви су Теодор Зисис, Георгије Металинос и Атанасије Гоцопулос, који смеју да јасно и гласно сведоче против екуменизма и новотарства, ми бисмо преносили њихове текстове, и – мирна Бачка (нарочито Бачка!) Тада не би било потребе за било каквом анонимношћу. Али, у доба кад сви јунаци (осим нешто мирјана, углавном сарадника нашег сајта, али не само њега) ником поникоше и у црну земљу погледаше, ово је једини начин да сведочимо о слому и несрећи каквих није било у новијој историји СПЦ. Дакле, може се бити анониман, али не злонамерно анониман, него по оној народној изреци – Иди мудро, не погини лудо.

Право питање гласи: где су наше владике да се боре? Где свештеници? Где монаси (осим изузетака који потврђују правило)? Нема их. Трагично их нема. Или су присутни својом одсутношћу. Одсудна је та одсутност у часу кад ватикански намештеници руше Цркву Светог Саве.

Поштовани оци, Љубо и Србо, Бога ради и Светог Саве ради, размислите о свему овоме пре него што вам други пут засмета начин нашег рада!