Дмитриј Седов

Није случајно што Америка убија свог сваког десетог председника

САД се могло ићи даље. Проблем је био створен - требало је предложити његово решавање. Али, да би то решење прихватио амерички народ, тачније речено - да би се помирио са тим решењем, проблем је требало надувати до космичких размера. Криза берзе и пад вредности акција требало је да се претворе у Депресију, која је морала да се пише великим словом.

Постојали су инструменти за погоршавање проблема. Био је то Федерални резервни систем. У ситуацији кад су после краха на Вол-стриту сви тражили новац и кад је привреда САД личила на човека који је изгубио велику количину крви, ФРС није кренуо у увећавање своје новчане масе. Чак супротно, смањио је неколико пута новчану масу!

Федерални резервни систем који је позван да се бори са кризом, уместо да помогне привреди упливом у њене финансије, учинио је све супротно. Обим новчане масе који је пажљиво нарастао пред кризу, после тога је био смањен.

Ретулатат је био - крах берзе био и свеопшти крах. Људи у скупим оделима, са плакатима „Спреман на сваку врсту рада” били су стваран атрибут америчке свакодневице тридесетих година.

Како је проблем решен? Нова личност, нови курс.

Франклин Делано Рузвелт, масон високог степена иницијације, члан ложе №8 „Холандија”, постао је 4. марта 1933. године, нови председник САД. Пред њим је заиста био велики посао, сложен и одговоран задатак - уништење златне подлоге долара.

Долар је морао сам да постане највећа светска вредност и да практично преузме улогу злата.

Под изговором „антикризних” мера, Франклин је почео да спроводи радикалну политику.

Незапосленим службеницима који пре тога нису у руци држали ништа теже од оловке, дате су лопате у руке и послати су на изградњу аутопутева и јавних зграда. Није се имало куд - Американци су морали радити практично за хлеб.

 Потом је био створен „Цивилни корпус за очување ресурса”. Под тим називом скривала се идеја да се створи радничка армија, што је некад био смислио Лав Троцки. Но, пошто је идеју Лава Давидовича у СССР-у сахранио Стаљин, то је она у САД била оваплоћена.

Незапослена омладина је усмеравана или тачније речено слата у удаљене регионе земље „ради очувања ресурса”. Под тим појмом подразумевали су се најтежи физички послови. Било је ту и крчења шума и изградње аутопутева.

До јануара 1934. године, на „очувању ресурса” већ је радило 5 милиона људи, чија је дневница износила 1 долар на дан.

Циљ банкара, власника ФРС уопште није био уништење у корену америчке индустрије и државности, већ само њихово слабљење како би се потчинили власти самих банкара.

Слабљење се десило, сад је требало брзо потчинити, а затим још брже повратити државну моћ. Бавећи се друштвено корисним радом, Американци нису ни приметили како се брзо променио финансијски ситем земље.

Тек што је дошао на власт, Рузвелт је прогласио „банкарски распуст”. Све финансијске институције принудно су биле затворене на једну недељу. То свакако није урађено да би се „умириле штедише”, већ да би се осигурало да ни један приватни инвеститор не може да повуче своју уштеђевину. Зато што је истовремено проглашено укидање златног покрића долара. Тада је светлост дана угледао председнички указ № 6102, који је гласио: „Члан 2. Овим указом обавезују се сва лица да до маја месеца 1933. године предају све златнике, златне полуге и златне сертификате - Федералној резервној банци или њеним филијалама или агенцијама које су у склопу Федералног резервног система”.

 „Члан 9. Ко својевољно прекрши председнички указ <…> или било какав захтев из њега  <…> биће кажњен у износу до 10 000 $, а уколико се ради о физичком лицу, може бити упућено на издржавање казне до 10 година затвора или ће по оба основа бити одмах кажњени”.

Становништво је било обавезано да током једног месеца преда све злато које се код њега налази у ФРС. Приватно поседовање златних полуга и златника, проглашено је противзаконитом. У замену за то, Американци су добили папирне доларе, који су тада заменили злато као средство штедње.

Они који у бољшевичком Петрограду нису желели да предају доларе и другу валуту, слати су у ЧК. А становнику демократске Америке обрасца 1933. године, који није желео да преда уштеђене драгоцене метале, претила је огромна казна од 10 000 $ или 10 година затвора.

Операција је била веома успешна. Масони су не само опљачкали свој народ, него су то још и представили као чин „спасења нације” и сва средства јавног информисања су то тумачила као важну антикризну меру. „Неопходна је консолидација ресурса земље, како бисмо извели Америку из Депресије” - говорио је Франклин Рузвелт. Он је одузео злато од свог народа и сместио га у Форт Нокс, у државни трезор драгоцених метала, где и дан данас лежи.

Златно покриће прво је укинуто у САД, а потом свуда: „После Велике Депресије тридесетих година, покриће у злату било је практично укинуто у целом свету”.

То значи да је светска трговина била припремљена, да у перспективи ера злата оде у прошлост, а на сцену су ступили амерички бизнисмени са врећама зелених папирића, који су штампани у потребној за њих количини.

Само што је у САД конфисковано злато, криза у земљи почела је нагло да опада. До завршног окончања Велике Депресије дошло је 1933. године. Криза се преселила у потпуно другачије земље од оне у којој се појавила.

Концентрација новца у рукама малог броја људи, превазилази све до тад виђено у историји човечанства. У једним рукама се налазе и финансије и лавовски део индустрије и медији. Крајем тридесетих година, само један проценат власника владао је са 2/3 укупног националног богатства земље!

На пример Џон Морган, био је не само оснивач и власник банака, него практично и комплетне индустрије челика преко „Ју ес стил”, електроиндустрије преко „Џенерал моторса”, као и других корпорација.

Америком је завладао невелики клуб џентлмена који нису желели да истичу своја презимена, али која су позната целом свету. Од тог времена, на смену чудног и тајанственог назива „масони” дошла је интелигентна дефиниција „затворени клубови”. Тај назив не плаши, не делује мистериозно. Једноставно, они су затворени и у њих је тешко ући. И то је све. Један од најпознатијих „затворених клубова” постао је „Билдербершки клуб”, у коме се додуше поштује најважније правило масонерије - тих неколико стотина чланова Билдерберга који се сматрају обичним (иако међу њима има веома, веома необичних лица) могу да ништа не знају о суштини одлука које доноси његово руководеће тело.

„Затворени клубови” су били благодарни Ф. Рузвелту за обављени посао и њихова подршка на следећим изборима била је загарантована. То је за њега било веома важно, јер узајамно разумевање са тим снагама било је неопходно за достизање постављених циљева.

Свет - како су га замишљали Ф. Рузвелт и његови истомишљеници у „затвореним клубовима” Америке, неповратно би претворио у робље друге народе, да им светски социјалистички систем није стао на пут.

И то што се у Рузвелтовим идејама не види никакво директно позивања на насиље - представља само привремену појаву. Насиље је већ сазревало и спремало се да изађе на светлост дана, а Франклин Рузвелт је био један од његових отаца.

Атомска бомба која се стварала по његовом налогу, а коју је на Јапан бацио његов наследник, постала је директан показатељ како се Америка односи према другим народима. Другачије није ни могло бити.

Из поколења у поколење у Америци је нарастала владајућа групација људи, чије су прадеде, деде и очеви били робовласници, финансијски авантуристи и криминалци. Они су насиље и убиство одувек сматрали нормалним начином решавања проблема.

Створивши стабилне кланове, та групација је диктирала и диктира политичку линију оних које је поставила у председничку фотељу, а знала је да буде немилосрдна уколико почну да спроводе своју сопствену политику. Управо због тога у Америци убијају сваког десетог председника.

Овакву судбину није избегао ни Франклин Делано Рузвелт, који је ликвидиран од браће из ложе, када је, по њиховој оцени, изашао испод контроле.

О његовом убиству постоји маса доказа и непобитних сведочанстава, која нису баш раширена у САД, а истрага о томе до данас није спроведена само из једног разлога - то није потребно „затвореним клубовима”.

 Но, о томе у другом делу овог текста.

http://fakti.org/rossiya/medija-menju/nije-slucajno-sto-amerika