НЕРАСКИДИВЕ ВЕЗЕ

Године 2012, 16. новембра, служен је парастос на обновљеном Руском гробљу у Београду, на коме се, између осталог, налази и величанствен споменик Цару Мученику Николају Другом и војницима из Русије који су пали за слободу Србства.

Патријарх србски Иринеј је том приликом рекао да „они који су овде сахрањени, а посебно они који су дали живот за одбрану својих најближих, показују да смо ми један народ, сједињен једном вером и једном Црквом и да нам жилама струји иста словенска крв”. Митрополит Иларион је окупљене поздравио у име патријарха Кирила, наглашавајући да нам иста, православна вера помаже да наставимо даље „наш живот и нашу мисију“.                                                        

Да је заиста тако, показује једна књига која се недавно појавила у Србији, у издању Завода за уџбенике. Реч је о књизи “Свети Сава у руском царском летопису“. Књигу је приредио угледни србски књижевник, Милован Витезовић, а са староруског ју је превела Миљенка Витезовић.Она нам је, опет и опет, повод да се позабавимо узајамношћу двају православних словенских народа.

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Године 1547. велики кнез Иван Четврти Васиљевич из рода Рјуриковића се крунисао за првог руског цара. У оквиру своје борбе за утемељење руске државе као Трећег Рима и наследице Византије, дао је да му се уради „Летописни лицевој свод“,зборник у десет томова (преко 1О хиљада страна, са преко 18 хиљада слика, које је радило преко 4О сликара.) То је био својеврсни летопис од постања света до дана Ивана  Грозног (што би се, с пуним правом, могло читати као „Силни“, онако како је србски народ звао свог цара Душана.) Велики простор у четвртом тому „Лицевог свода“, илустроване историје света, посвећен је оснивачу Србске Православне Цркве и духовном утемељитељу србске државе, Светом Сави. Поред тога, у овом изузетно илустрованом летопису, налази се и генеалогија династије Немањића, као и опис Косовског боја (о чему смо већ, на „Фонду стратешке културе“, писали). Књига „Свети Сава у руском царском летопису“ преноси сав материјал који се тиче Срба у хронографу цара Ивана,са одличном уводном студијом Милована Витезовића.                                        

Откуд толико пажње посвећено србском свецу, који је добио преко стотину слика (од укупно 16О колико је посвећено Србима) у овој илустрованој историји света, тако битној за формирање ране државне идеологије руске царевине?

Бавећи се овом темом, указујемо на то да се она не тиче само личности првог србског архиепископа, него општег утицаја који је имала србска духовна и државотворна традиција на уобличење духовно-државне самосвести Московске Русије.      

РУСКИ УТИЦАЈ НА СВЕТОГ САВУ                                   

Свети Сава се, као што је познато, замонашио на Атосу у манастиру Старом Русику, одакле је касније прешао у Ватопед. Предање каже да му је руски монах, који је дошао на двор његовог оца, Немање, помогао у бесктву на Свету Гору. Они који су се бавили делом највећег Србина икад рођеног, уочили су да је Свети Сава био везан за руску монашку традицију: с обзиром да је у Старом Русику био велики преписивачки центар, у њему се Немањин син упознао са разним богослужбеним и другим делима (најстарији хиландарски рукописи припадају руској редакцији). Истраживачи сматрају да у Законоправилу (Номоканону) Светог Саве има русизама, што је очит знак да су му руски монаси помагали у изради овог значајног правног зборника, који је утемељио правну свест средњовековне србске државе.

Занимљиво је и следеће: као опомену својим синовцима, Радославу, Владиславу и Урошу, куда може одвести сукоб међу браћом у борби за власт, Свети Сава је, на основу предлошка једне руске фреске из Цариграда, дао да се у његовој и Владислављевој задужбини, манастиру Милешеви, наслика фреска руских страсттерпаца, Светих Бориса и Гљеба, који су пострадали зато што нису хтели да покрену грађански рат да би очували своја наследна права од узурпације кнеза Свјатополка (1).

СВЕТОСАВСКО ПРЕДАЊЕ У РУСИЈИ

Руски научници Јелена Бељакова и Јарослав Шчапов, у својој студији „Традиција Светог Саве Србског у Русији“, кажу: “Деловање светог Саве српског било је од великог значаја за Источне Словене. Настала уз његово учешће, нова редакција Крмчије дошла је у 13. веку из Бугарске. У времену од 15.до 17. века српска редакција проширила се у Украјини и Белорусији,а 1649. постала је основа за штампано издање Крмчије у Москви.

 На основу српске и старословенске редакције Крмчије настала је руска редакција, која је била распрострањена у Московској Русији,где су били настављени:традиција редиговања Крмчије, избор правила и убацивање нових чланова. Резултат тога била је појава нових редакција (Софијска, Мјасниковска и Чудовска )./.../

Име Саве српског нашло се на страницама руских крмчија средином 15. века, као оснивача српске аутокефалне цркве и српске државности.(„Повест о српској и бугарској патријаршији“). Преседан постојања аутокефалних словенских цркава био је најважнији аргумент приликом оснивања московске аутокефалије. Политичко искуство српске државе приликом проглашења царства,користили су идеолози руске националне државе. У лику Саве српског,по руској друштвеној мисли,обједињене су две супротне концепције: признање и изградња црквене и државне независности.

Житије Саве српског било је много распрострањено у Русији (Л.К.Гаврјушина обелоданила је 88 преписа) и коришћено је као углед приликом састављања житија руских светитеља. На то житије ослањало се и приликом расправе о земљопоседима.

Учвршћивањем идеологије „Москва Трећи Рим“ и установљавањем патријаршије у Москви, значај Србије као обрасца руске државности губи актуелност, али не слаби интерес за лик св. Саве. У 19. веку обележавање празника св. Саве поприма политички карактер и постаје манифестација „братског савеза Руса и Срба“(2).

БИТИЈНО ЗНАЧЕЊЕ НОМОКАНОНА И РУСКА АУТОКЕФАЛНОСТ                                              

У руски препис Законоправила Светог Саве унет је члан по коме су архијереји дужни да свим силама чувају свештена правила Цркве, јер ће у супротном наступити гнев Божји; по Бељаковој и Шчапову, „одступање од канона је тумачено као нарушавање космичког поретка,које неизбежно навлачи казну Божју“(3). Такође, за руску правну традицију веома је битно што је светосавски Номоканон био лишен цезаропапистичких тенденција, карактеристичних за позну фазу развоја Византије.                                                              

Питање аутокефалије Руске Цркве,иначе веома сложено због зависности од црквене власти у Константинопољу, у 16. веку је решено, између осталог, и позивањем на преседан везан за настанак србске аутокефалије. Бељакова и Шчапов указују на чињеницу да је почетак руске црквене самосталности био везан за два кључна чиниоца: примање Фирентинске уније од стране Цариградске патријаршије (1439. године), као и пад Константинопоља под власт Турака (1453.). Они су довели  до великог помака ка аутокефалији Руске Цркве средином 15. века, али је везаност за Цариград била дубоко укорењена у дотадашњој црквеној традицији велике источнословенске земље. Примери Бугарске и Србске Цркве били су преседани неопходни за уобличење новог правног статуса Руске Цркве. Већ шездесетих година 15. века, у новогородско – софијској редакцији Номоканона, појавила се „повест о Србској и Бугарској патријаршији“, која доказује да је могућа аутокефална Црква непотчињена Цариграду. У овом Номоканону се указује на то да се митрополит једне области може бирати од стране својих епископа, и да то не изазива никакав гнев Божји, него помаже напретку побожности. Као пример оснивача аутокефалне Помесне Цркве наводи се Свети Сава.                                         

Питање аутокефалије Цркве било је повезано с питањем независности државе и могућности сопственог царства. И ту је, по Бељаковој и Шчапову, лик Светог Саве имао своју улогу: његова делатност је, у исти мах, донела Србима и црквену и државну независност од Цариграда, при чему са Мајком Црквом није прекинуто општење. И однос  Светог Саве према Риму, чија је световна моћ била призната, али коме Свети Сава није желео да духовно потчини свој народ, имала је  значај узора за однос Московске Русије према Риму.                                       

УТИЦАЈ ЖИТИЈА СВЕТОГ САВЕ НА РУСКИ МОНАШКИ ЖИВОТ                                                          

Теодосијево Житије Светог Саве донело је благотворан утицај на руско монаштво, што доказује велики број његових преписа (скоро деведесет) у 16. веку. Само цар Иван Силни имао је у својој библиотеци пет преписа! Саву као Светог Русија поштује од самих почетака 15. века, када се његово име среће у руским пролозима, да би се његова служба проширила  у другој половини овог столећа. Житије је било значајно јер су у њему обрађиване теме битне за Руску Цркву и државу 15. и 16. века: крунисање монарха, однос према Риму, подизање манастира и њихово материјално обезбеђивање. У чувеном спору између следбеника Светог Јосифа Волоцког („стјажатеља“) и Светог Нила Сорског („нестјажатеља“), при чему су први сматрали да манастири треба да имају имовину не само због издржавања монаха, него и због  социјалне и милосрдне делатности, а други се залагали за то да монаси живе као апсолутни  нестицатељи земног, аргумент из животописа Савиног био је озбиљно коришћен. Митрополит Данило, ученик Јосифа Волоцког, у полемици с нестјажатељем Васијаном Патрикијевим, указивао је на чињеницу да је Сава обилно обезбеђивао своје манастире да би могли социјално да делују.

 У штампаном руском Прологу, под 14. јануаром налази се повест о Светом Сави, у којој се указује на његово одрицање од земне власти и моћи, добровољно сиротовање на Атосу, али и на црквено – државне напоре и поклоничка путовања.

Бељакова и Шчапов указују и на следеће:“Светогорски типик Светог Саве, такозвани Карејски, имао је значаја за развој потоње словенске монашке традиције. Може се претпоставити да је Карејски типик утицао на састављача Скитског типика,који се веома раширио у Русији од 15. до 18. века. Сличност између ова два типика уочио је још познати познавалац типика И.Д. Мансветов“(4).

РУСКИ ДВОР И СРБСКА ЦРКВА ПОЧЕТКОМ 16. ВЕКА

Још пре Ивана Четвртог Васиљевича, однос између руских владара и србског монаштва са Балкана био је плодотворан. Како каже Дејан Танић у свом огледу „Српска крв Ивана Грозног“: “Може се рећи да су односи између руске државе и српских духовника на преласку из Средњег у Нови век, били комплементарни. Српски монаси су у Русију преносили теолошка учења и развијену културу православног Балкана. Заузврат, московски владари су материјално помагали српске манастире, порушене и опустеле у бурним временима,за време и после турске најезде“(5). Тако је београдски митрополит Теофан 15О9. године послао своје монахе, Атанасија и Јоаникија, оцу Ивана Силног, великом кнезу Василију Трећем, молећи помоћ за обнову Успењског манастира, јер Србска Црква нема другог ктитора осим Василија,као „православног господара“ ( 6 ).    

Света Ангелина Србска, деспотица из рода Бранковића, добила је помоћ од кнеза Василија за изградњу женског манастира близу Крушедола на Фрушкој Гори. Јеромонах Јоаникије, из манастира Сисојевца код Параћина, такође је добио помоћ руског двора.

ПОРЕКЛО ИВАНА СИЛНОГ

Деда руског цара Ивана Четвртог Васиљевича, Иван Трећи, био је ожењен Софијом Палеолог, чији је отац, Тома Палеолог, био син византијског цара Манојла Другог и Јелене Дејановић – Драгаш, кћери србског племића Константина Драгаша (Тома је, самим тим, био брат последње двојице ромејских василевса, Јована и Константина, који је пао у одбрани Цариграда 1453. године). Сам Константин Драгаш био је син деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, па је у Зоји Палеолог, баки Ивана Грозног, текла и крв светородне лозе Немањића. Његова мајка Јелена је, пак, била кћи кнеза Василија Глинског и Ане Јакшић,унуке Јакше, војводе деспота Ђурђа Бранковића и ћерке војводе Стефана Јакшића.Њена рођена сестра, Јелена, била је удата за деспота Јована Бранковића, праунука Светог кнеза Лазара и његове супруге Милице.                                                                         

Иван Васиљевич, који је рано остао без оца и тешко живео у доба бојарских међусобица, имао је веома способну мајку. Велика кнегиња Јелена је привремено зауставила бојарски насртај на власт, учврстила московски Кремљ, постигла значајне успехе у смиривању Пољске и Шведске. Успела је да наметне централно ковање новца за све удеоне кнежевине у Русији, што је изазвало гнев бојарских сепаратиста, па има индиција да је, после свега пет година, била отрована. Бригу о њему, чији је живот био угрожен самовољом племићких кућа Шујских и Бељских, преузео је московски митрополит Макарије, али се ту нашла и његова бака, Ана, Србкиња. О утицају баке Ане на Ивана пише Милован Витезовић: “О његовом образовању старала се она која је образовала и његову мајку, усадивши јој понос, достојанство и одлучност, а што је и њему  сада преносила/.../упознала ( га је, нап.В.Д.) са српским духовним и државним наслеђем, са духовним и државотворним учењем Светог Саве, са уздизањем Свете лозе Немањића од Стефана Немање, сакупиоца српских земаља до цара Душана Силног, његовог крунисања у слави,његових сабора и проглашења Законика, али и са пропасти Српског царства и потресном судбином кнеза Лазара. Књига његовог образовања била је Теодосијево Житије Светог Саве које је из Хиландара донео његовом оцу на подарје светогорац Исаија. О томе је са усхићењем сведочио у позним годинама: “А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов, Немања, то јест Симеон и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили /.../утеху и радост!“(7).                                                                                          

Своју оданост баби Ани Иван Четврти ће показати бранећи је од бојара који су хтели да је убију, као што су му убили ујака, Јурија Глинског, усред Успењског саборног храма у Кремљу. Одлуку о крунисању Ивана Васиљевича за цара донео је не само он, него и сабор руских архијереја на челу с митрополитом Макаријем, али  у одлучивању је учествовала и Ана Глинска. Милован Витезовић каже: “Постоји и апокрифна легенда,која се сачувала и међу Србима и међу Русима, а која нема историјске основе,како је из тајне дечанске ризнице, опет тајно, у Русију ношена Душанова царска круна да би се њоме крунисао Иван и да је она потом враћена у дечанску ризницу. Као и цар Душан, први цар пред својом династијом издвојен народским именом цар Душан Силни,и цар Иван Четврти је пред својим издвојен са Иван Грозни (Страшни, Силни, Величанствени)“(8).   

Ако је Душанова круна на глави Ивановој легенда, чињеница је да амерички русиста, Џејмс Билингтон (као и сваки амерички стручњак за Русију, човек чије дело може да служи за конкретну политичку употребу у пракси САД), вели у својој књизи „Икона и секира“: “Током свог златног доба под Стефаном Душаном,1331-1355, српско краљевство је умногоме представљало генералну пробу обрасца владавине који ће настати у Московији.“ (9).                

Иако ову тезу не може сасвим „научно“ да поткрепи, потписнику ових редова се често чини да се НАТО Империја Србима свети не само због Слободана Милошевића, него, пре свега, због Душана Силног као претече Ивана Силног. Запад памти вековима, и  удара по  онима који му стоје на путу кад год може. То је Западу остало од папе, који га је, по Светом Николају (Велимировићу) духовно родио. Витезовић сасвим исправно уочава да се папа борио против Русије као Трећег Рима под влашћу Ивана Четвртог „поготово што је уз руске границе имала моћне католичке краљевине Пољску и Шведску и на Балтику Ливонију,државу тевтонских витезова“(1О).

СРБСКИ СВЕЦИ У АРХАНГЕЛСКОМ САБОРНОМ ХРАМУ

У  Архгангелском саборном храму Кремља, цар Иван Силни дао је да се насликају, поред светаца општег календара, и  његови владарски преци. Овај храм је, тако, био својеврсна „тапија на царство“(11). Осим руских владара, ту су представљена и четворица „странаца“: Михаило Осми Палеолог, који је Цариград ослободио од Латина 1261. године, као и Свети Симеон и Сава Србски и Свети великомученик косовски Лазар. Тиме је Иван Четврти показао да води порекло од последњих царева ромејских, Палеолога, али и од Немањића и Лазаревића – Бранковића. Занимљиво је да је једини светац који је у храму два пута насликан  управо Свети Сава, кога је цар очито искрено поштовао, сматрајући да га је Сава молитвено чувао од смрти пред побеснелим силама бојарског „междусобиа“, док је Иван био дете. Такође, култ кнеза Лазара у Ивановој Русији био је везан за  мучеништва као сведочења праве вере, за коју су у православној држави живот давали и владар и ратар.                                            

Поред већ поменутих, у Трећем Риму се неговао  и култ Светих Стефана Дечанског и Арсенија Сремца, наследника Савиног на престолу поглавара Србске Цркве, као и Лазаревог сина, деспота Стефана Високог, чије је житије, дело Константина Философа, било познато и у Русији(12).

ХИЛАНДАР И ЦАР ИВАН                                                                                   

Највећа србска светиња, задужбина Саве и Симеона, светогорски манастир Хиландар, послао  је 155О. свог игумана Пајсија са тројицом монаха цару Ивану Васиљевичу. У грамати коју су му упутили Хиландарци, Иван се назива „царем свих православних хришћана“, “хришћанским сунцем“ и „другим Константином“. Жалили су му се на беду у којој живе после нестанка србских владара, на то да су код Турака и Јевреја морали да заложе свете сасуде, као и на то да им Грци отимају имања. Молили су га да их заступи код султана Сулејмана. Описали су му и тежак положај руског манастира Светог Пантелејмона, и истакли  да „наши манастири словенског језика у грчкој земљи пребивају у туђини“(13). Цар Иван је одмах упутио писму цару Сулејману тражећи заштиту Хиландара и Пантелејмона од грчког притиска. Године 1556, србски монаси из Хиландара опет долазе код цара Ивана, и добијају од њега велике поклоне у новцу,сасудима, књигама и другим потрепштинама, као и завесу за Царске двери у храму, коју је, по предању, везла његова жена Анастасија, и где су, поред руских светаца, представљени Свети  Сава и Симеон. Две године касније, стиже архимандрит Прохор који, у име хиландарског братства, цару Ивану поклања панагију с делићем Часног Крста, царици икону Богородице Брзопомопоћнице која је припадала Светом Спиридону, паријарху србском (1382-1387), а царевићу Ивану иконе Христа и Светог Ђорђа. Помагао је Иван Грозни и манастир Милешеву, коме је приложио покров за ћивот Светог Саве, као и чашу која се чува у музеју СПЦ у Београду. Даривао је и манастир Орешковицу у Кучајни,задужбину кнеза Лазара.

СВЕТИ САВА И РУСИЈА 19. ВЕКА

Нестанком државне идеологије Трећег Рима и сеобом Русије из Москве у Санкт Петербург, култ Светог Саве међу Романовима, наследницима Рјуриковича, губи на значају. Ипак, у 19. веку, словенофилска Русија га се опет сећа. У  Србском подворју у Москви подиже се 1849. године капела Светог Саве, а онда  се, са тумачењима, издаје и његово житије. Руски научници посвећују велику пажњу историји Србске Цркве. Житија Светих Саве, Симеона и Стефана Првовенчаног бивају објављена у „Руско-словенском календару“ за 189О, и постају примери братског савеза Срба и Руса. Архиепископ черниговски Филарет у свом предговору за житија јужнословенских светих истиче: “Словенима је нарочито неопходно да изучавјау житија светих Словена: у животима светих Словена еванђелска побожност примењена је на услове словенског живота,оне услове који се ретко срећу код Грка, а за Словена су неопходни.Свети Словени су превасходни руковођи у животу словенских Хришћана“(14,367).                         

Тако треба да буде и данас, како због истинске хришћанске љубави између србског и руског народа, тако и због нових,“постмодерно-глобалистичких“ и неофанариотских папоцезариста маскираних у  уобличитеље и тумаче  анационалног,квазивасељенског „православља“.

УПУТНИЦЕ:

1.Видети: Иван М. Ђорђевић:Представе Светих Бориса и Гљеба у Милешеви и српско-руске везе у првој половини 13. столећа, у зборнику „Свети Сава у српској историји и традицији“, (приредио Сима Ћирковић), Балканолошки институт САНУ, Београд, 1998. стр. 295-3О7.

2.Јелена Бељакова, Јарослав Н. Шчапов: Традиција Светог Саве у Русији, исто, стр.367 (на руском).                                                                                                                      

3. Исто, стр. 36О.                                                                                                               

4. Исто, стр. 366.                                                                                                                

5. Цар Иван Четврти Грозни / В. Г. Мањагин / Д. Танић: Истина о Ивану Грозном,Никола Пашић, Београд, 2ОО4, стр. 1О5.                                                                                          

6. Исто, стр. 1О6.                                                                                                               

7. Милован Витезовић: Цар Иван Четврти, његов монументални летопис света и култ Светог Саве у Русији, у књизи „Свети Сава у руском царском летопису“, Завод за уџбенике, Београд, 2О12, стр.22.                                                                                                          

8. Исто, 24-25.          

9.Џејмс Билингтон: Икона и секира/Историја руске културе,једно тумачење,Рад, Београд,1988, стр.79          .                                                                                                        

1О. Милован Витезовић, исто, стр.27.                                                                            

11. Исто.                                                                                                      

12. Више о овоме у књизи Сретена Петковића: Српски светитељи у сликарству православних народа, Матица српска, Нови Сад, 2ОО7.                                                 

13. Иван Четрвти Грозни / В.Мањагин/Дејан Танић, Исто, стр. 114.                          

14. Јелена Бељакова, Николак Шчапов, исто, стр. 367.

http://srb.fondsk.ru/