Имајући у виду оно што је напред изложено, није наодмет подсетити се неких светлих примера који сведоче о томе како су поштована и у дело спровођена првила Светих Отаца.

Када се 370. г. упокојио епископ кесаријски Евсевије, за удову епархију је изабран Василије назван Велики, који „није украо власт, нити отео, нити отерао част, него је чашћу гоњен; који није примио људску благодат, него од Бога и божанску“ – како сведочи Свети Григорије Назијанзин у Надгробном слову.

За све време архијерејске службе Василије се угледао на најблажег архијереја – Христа, и будно мотрио да се црквена правила у потпуности извршавају. Поштовао је 21. канон отаца Сардикијског сабора (341), који гласи: „Епископ да се не премешта из једне епархије у другу, било самовљно да настоји, било народ да га присиљава, било епископи да га приморавају, него да остане у цркви (епархији) за коју је од Бога из почетка изабран, и да се не премешта из ње, сходно већ установљеној наредби о томе“. Отуда је и појмљиво то што су га још за живота савременици окитили епитетом „Велики“ и што је приликом преласка у вечност мирно изговорио последње речи: „У руке Твоје предајем дух мој“. Ревност Светог Василија Великог у очувању поретка, кроз
примену канона, подједнако је заступљена код питања већег и мањег значаја по Цркву. Када је приметио, на пример, да свештеници и ђакони пренебрегавају правила која их обавезују да подобност кандидата за служење у Цркви добро проверавају, написао је хорепископима канонско писмо, које представља његов 89. канон, и укорио их због таквих пропуста. Поменути канон овако почиње: „Много ме жалости што су, дакле, запуштени канони Отаца и свака акривија (тачност, савесност) цркава искључена, па се бојим да мало помало, настављајући путем такве равнодушности, у потпуну збрку не дођу црквени послови…“ Из човека који постављењем за епископа није угрозио ни право другог архијереја, ни право епархије као црквене области која до „правог“ епископа долази само онако како црквени канони прописују (прочитај чланак: М. Петровић, Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија и премештају архијереја, Православна мисао, Београд 1975. стр. 13-22) – излазе пророчке речи, прожете жалошћу и страхом због свега што ће Црква да преживљава услед кршења свештених канона.

Такво уверење Светог Василија Великог треба довести у везу са сталним мерама које је Црква предузимала у настојању да спроведе, не „међуцрквено настојање и глобализацију“ епископа Андреја (Ћилерџића) и њему сличних, него тачну примену црквених канона како би се избегао и најмањи беспоредак. У тој намери су Оци Трулског васељенског сабора (692) одлучили да је „најбоље и најважније да и убудуће остану безбедни и очувани… канони“ Светих Апостола, Васељенских и Помесних сабора и Светих Отаца, првенствено „ради терапије душа и исцељења од страсти“ (канон 2). Из тога се да извести закључак да кршење канона наноси болест души и ширење страсти. Реч је о ИСТИНИ која се не доводи у сумњу ако се има у виду да су канони дело Духа Светога, што потврђују Оци Седмог васељенског сабора (787): „…радосно примамо божанске каноне и у потпуности и непоколебиво утврђујемо њихове прописе који су изложени светим трубама Духа…“ (канон 1).

Један од основних предуслова за признавање Васељенских сабора као таквих, јесте опште прихватање и вера свих у Цркви у то да су потврђене одлуке, тј. догмати и канони православног карактера, па према томе и општеобавезни. Кроз то се уједно огледа и католичанско (не католичко) својство Цркве. Стога пун значај треба придавати заклетви коју полаже сваки епископ приликом хиротоније, изјављујући јавно, пред Богом и народом, да ће се придржавати црквених канона и чувати их у целости све до краја живота. Онај исти Василијев страх за то – да у Цркви не завлада збрка због кршења канона, осећају многи Црквени Оци и најстроже жигошу преступе. Тако, на пример, епископ кесаријски Арета (901-932), одличан познавалац црквеног права, имајући у виду канонске прописе и епископску заклетву положену приликом хиротоније, с једне стране, и кршење црквених правила, с друге стране, осуђује премештај архијереја са епархије на епархију, уз образложење: „Премештаји се врше због грамзивости и жеље за празном славом, што је и једно и друго одвратно: прво, као идолопоклонство, а друго, као сатанска бољка“ (Пидалион 1886, 27). Кршење канонских прописа који су потврђени на Васељенским саборима – значи супротстављање Духу Светоме. „Нико не може да се супротстави Васељенским саборима, будући побожан и православан, него једноставно и безусловно сваки је дужан да им се покорава. Јер онај који им се супротставља и противи, супротстставља се и противи се Духу Светоме који је говорио кроз Васељенске саборе, те постаје јеретик и анатемисан… И сабори анатемишу оне који им се не покоравају…“ (Пидалион, 106).

На основу изложеног лако се може поимати истина о томе колико је тешко човеку који носи терет канонског преступа. Такво оптерећење ломи и душу и тело прекршиоца (прочитај чланак: Плодови доброг и рђавог пристава, „Весник“ бр. 642. Стр. 5), чији се унутрашњи ломови неминовно одражавају на вођење црквених послова.

Најпозванији за очување црквеног поретка су, сагласно канонима, епископи. Црквени послови напредују ако их епископ води, „сећајући се да га Бог надзире“ (канон 38 апостолски) и ако према клирицима испољава љубав, на коју ови узвраћају послушношћу, сходно одлуци отаца Сардијског сабора (343): „Јер као што епископ мора да пружа служитељима (црквеним) искрену љубав и наклоност, на исти начин су и подчињени дужни да према епископима часно извршавају службу“ (канон 14.). Кључ за успешно вођење црквених послова је чиста и јака вера прожета хришћанском љубављу, јер ова у спасоносном смислу пороби и најокорелије срце. Сваки покушај епископа да словесним стадом паствује испољавањем самовоље тако што ће му мењати веру или црквени и богослужбени поредак ради зближавања римокатолицима, на пример, увлачи Цркву у трзавице, тешке раздоре, па и потсмех.

Једна од битних одлика древног црквеног устројства је стално настојање епископа, не да по људском мудрује о некаквом „међуцрквеном настојању и глоабализацији“, него да по Духу Светоме у свему влада поредак. Оци Прво-другог сабора (861) излажући 17. канон, кажу:

„Старајући се о добром црквеном реду у свему, сматрамо неопходним установити…“ Превасходно се тражи поредак у редовима клира. О томе лепо сведочанство пружа 14.канон Седмог васељенског сабора (787), који почиње: „Да се мора обдржавати ред у свештенству – свима је очигледно.“ Стара је истина о томе да „поредак обдржава све што је на небу и на земљи, а Богу је највише угодно добро које потиче из поретка свештенослужитељског уређења“ (Валсамон). Такво добро се гради одозго, благодаћу Духа Светог. Основа му је епископска љубав, а потка послушност нижег клира и верника, који на љубав узвраћају јеванђелском љубављу.

Пошто ће се међу читаоцима овога чланка несумњиво наћи и они који ће – правдајући себе због кршења канона – рећи да су данас друга времена и друге прилике; или ће, попут бившег епископа Атанасија Јевтића, рећи: „Каноне мачку о реп“, навешћу овде неколике одељке из чланка чувеног професора са Атинског универзитета, пок. П. Трембеласа, који је био велики стручњак за литургику и тумачење Новог завета. Наиме, професор Трембелас је у листу „Ортходоксос типос“ бр. 268-270/76 похвално прокоментарисао излагање грчког митрополита етолијског и акарнанијског Теоклита, који у исповедничком духу, на 186 страница, пружа преглед резултата свога десетогодишњег архијерејског служења (1965-1975). Реч је, дакле, о једном не много давнашњем
епископу који је свим срцем прилегао на архипастирски посао у својој сиромашној митрополији, стриктно поступајући у складу са црквеним канонима:

„Овде сам дошао по вољи Божјој. Овде ћу и умрети. Нећу тражити другу, већу и богатију невесту. Заволео сам вас, и ви сте народ Господњи коме ћу служити до краја живота. За вас ћу живети и ви ћете ме сахранити. За мене више не постоје моји рођаци (а он је једно од десеторо деце у породици), нити кућа родитеља, браће или сестара. Ви, и само ви постојите – моје стадо, моја црква, моји вољени верници…“

„Свој стан је завештао Цркви. У резиденцији станује само са старом мајком, јер је свестан да је митрополија као манастир, где све треба да је скромно, просто и несувишно… Има дубоко саосећање да је епископ отац који не може а да не познаје своју децу, зато не подноси пастирствовање из канцеларије и преко службеника. Иде свуда и надгледа. Обилази и тамо где још није доспео точак и електрично дугме… Пуне три године му је било потребно у почетку да обиђе своју епархију.“

„Једним циркуларним писмом митрополит Теоклит у самом почетку уверава свештенство да ће презвитери и остали клирици у његовом лицу наћи оца и брата; пријатеља и рођака. Оца – зато што смо вам Божјом благодаћу постављени за епископа; брата – зато што и ви служите светом жртвенику; пријатеља – зато што је љубав распознавајући знак хришћана; рођака – зато што и у нама и у вама тече пречасна крв Господа нашег Исуса Христа. Према томе, имате право и обавезу да слободно општите са нама. Сматрамо да је недопустиво да прибегавате било којој високој личности, на било ком положају, да бисте преко таквих дошли у контакт са нама. Сваки од вас лично, не преко других лица, да нам изложи шта жели да прими од нас. Желимо да слушамо глас Божји и Његовог народа, а не жеље моћних данас…“ „Не желимо да нам доносите поклоне, чак и ако се исти доносе из чистих и безазлених побуда. Дух Свети наглашава да „поклони заслепљују очи мудрима и као узда на устима спречавају укор“ (Мудрост Сирахова 20, 29)…Посетићемо, уз Божју помоћ, све парохије свештене Митрополије…Гостопримство ће увек бити једноставно. Један поклон тражимо: срца ваша и срца пастве, ништа више.“

Такви архијереји животом и радом потврђују јеванђелску истину о томе да је Црква установа Божја, коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18).

Према томе, изговори да су црквени канони „застарели“ зато што су сада друга времена и друге прилике никога не оправдавају, јер је Дух Свети исти, како онда када су канони трубама Његовим излагани и потврђивани на Црквеним Саборима, тако и сада и у све векове.

+++

Добри учитељи богословља научили су нас да се Дух Свети пројављује у Цркви не да би се она прилагођавала некаквом ’Новом добу’ које данас карактерише ’глобализација света’ у политичком, економском и војном смислу, него да Христовим Јеванђељем обнавља свет у складу са свакодневном молбом у молитви Оче наш: ’Да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи’. А у вези са тим у Законоправилу Светога Саве на српскословенском и српском језику, Жича 2004, на стр. 42-43. читамо: „И не рече: ’Да буде воља Твоја у мени, или у нама’, него свуда; и по свој земљи да се затре лаж и посеје истина и искорени сва злоба, и поврати се врлина – те да се тако небо ничим не разликује од земље“ (М. М. Петровић, Христос и Христ, стр. 76).

„Задатак Цркве је, дакле, не да се прилагођава насилницима овога света, него да својом јеванђелском науком усмерава, духовно препорађа и предводи народе у сваком времену“ (Исто).

„Да не би било забуне, начелно и хришћански посматрано, у Цркви не треба бежати од дијалога, како са једноверницима тако и са иноверницима, све док постоји нада и могућност да мерило у разговорима свима буде ИСТИНА. Јер, једино она ослобађа из ропства незнања и води спасењу, у складу са Христовим речима: ’Ако ли останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити’ (Јн 8, 31-32). Али ако се дијалог води само ради дијалога као таквог, или из обзира некакве углађености, треба га занемаривати у складу са оним како нас Христос учи: ’Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не изгазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас’ “ (Мт 7, 6) [Исто, стр 77].

После свега напред изложеног, основано се сваки верник Србин може замислити на питању: да ли је за осуду или за похвалу то што ревнитељи за веру и Цркву настоје да – у складу са јеванђелским, апостолским и светоотачким учењем, и учењем Светога Саве као оснивача Српске православне цркве – остану у дубоком осећању и сазнању да су обавезни да привржено служе управо у духу Цркве каква нам је предана. Ако то представља „окамењеност“, по речима епископа крушевачког Давида и њему сличних, ревнитељи се неће због тога поколебати; и даље ће ревновати у снази вере о којој сведочи Свето Јеванђеље, и у „страху Божјем“ као „почетку мудрости “. Неће престати са молитвама и надом да ће се поглавар (данашњи или су трашњи) Српске православне цркве оградити од екуменизма и „међуцрквених настојања“ по људском духу, а да ће по Духу Светом, у складу са канонским и уставним обавезама које има, васпоставити стварну, канонску саборност и сваки поредак у Српској православној цркви.

 Последњи наставак текста „Неколике последице штетних одлука и чињења у СПЦ“ др Миодрага М. Петровића, изостављен на сајту "Факти", са ког смо пренели остале делове текста, преузели смо са сајта „Срби на окуп“- нап. "Борба за веру"