Одрастање је пуно изазова, разочарења, узбуђења и ишчекивања будућности.  Одрастање би требало да садржи одређену количину задовољства, које понос на лични развој може да пружи. Међутим, за сувише много наше људи, који  ускоро треба да постану одрасли, живот је пун очајања, разочарења и осећаја безнадежности. Друштво је одговорно за обезбеђивање окружења које подстиче на развој и слободу у истраживању сопствених граница. Деценијама је Америка производила децу која су превазилазила достигнућа и начин живота претходне генерације. Нажалост, то више није случај.

У једном тренутку у овој земљи родитељи су чинили кичму развоја детета заједно са учитељима и свештенством. Данас утицај на нашу младеж не врше они који би требало то га врши.

Одакле данас долазе ти утицаји? Галупова анкета из раних 1950-их питала је тинејџере да одреде највеће утицаје на њихове ставове и животе, и они су поређали те променљиве категорије на следећи начин:

1.       Родитељи

2.       Црква

3.       Учитељи

4.       Вршњаци

5.       Медији 

Педесет година касније, иста анкета дала је следеће резултате:

1. и   2.  Вршњаци и медији били су готово изједначени

3.  Родитељи

4. Учитељи

5. Црква

НЕШТО ЈЕ ЗАСТРАШУЈУЋЕ ПОГРЕШНО

За наше младе људе свет више не представља безбедно место. У многим деловим земље самоубиство је заменило саобраћајне несреће као водећи узрок смрти.

Постоји процена да на сваких 8-25 покушаја долази један успели суицид. Због тога, стопа самоубиства је само слаба слика безнадежности коју доживљава млађа генерација. Мера за очајање код наших младих људи у овој земљи налази се изван графикона.

Од 1968, самоубиства у популацији између 15-24 године порасла су чак 300%. Самоубиство је тренутно други узрочник смрти у Сједињеним Државама, Канади, Аустралији, на Новом Зеланду, и у многим земљама Западне Европе. Русија, Вијетнам и Индија доживљавају сличан пораст.

Шта је разлог број један зашто се тинејџери убијају? Директан и једноставан одговор је да у њима преовладава осећај безнадежности. Живот је туробан и бесмислен и сви њихови мобилни телефони, Ај-педови и Екс-бокс игрице не могу испунити пустошну празнину. Безнадежност је најбољи предвиђач самоубиства.

НИЈЕ ТАКО ТРЕБАЛО ДА БУДЕ

Традиционално, када тинејџери одрасту, они почињу да уче да имају одређену контролу над својим животима. Учењем на грешкама, тинејџери стекну знање и средства потребна да решавају своје проблеме на најбољи могући начин. У прошлости, када смо се осећали безнадежно, пролазили смо кроз кризу борећи се средствима које смо имали на располагању и помоћу подршке пријатеља и породице. Та подршка је сада скоро нестала.

За тинејџере, надмоћни осећај безнадежности довољан је да проузрокује одузимање властитих живота. Већина тинејџера који преживе покушаје самоубиства кажу да су покушали да се убију зато што су хтели да побегну од ситуације која је изгледала као немогућа за савладавање, или су желели да побегну од надмоћног осећаја као што су напуштеност, кривица, бес или туга у којима им је недостајао довољан степен контроле. 

ЧАК И НАШИ ХРАБРИ МЛАДИ РАТНИЦИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ЖИВЕ У ОВОМ СВЕТУ

Не може да се посматра неки спортски догађај или вести, а да се не чује нека похвала упућена нашим храбрим младим ратницима. Упркос глорификацији наших трупа, амерички војни ветеран изврши самоубиство сваких 65 минута, или по стопи од 22 дневно. Када се млади мушкарац или жена пријаве да бране своју земљу, они су пуни идеализма. Међутим, док служе на једном од многих задатака у Авганистану, наређују им да чувају опијумска поља и не пуцају на нарко босове који пролазе кроз војне контроле. Разумљиво је да ови млади људи могу брзо да изгубе осећај дужности и да се повуку у усамљени свет у коме не верују никоме и у којем им је једини циљ да преживе.

После демобилизације, они се врате у земљу у којој је уништена привреда заједно са корумпираним лидерима који приморавају ветеране да се запитају над смислом њихове службе домовини. Већину ветерана, као у прошлим ратовима, гризе савест због трауматичних чинова преживљавања које су морали да предузму. Међутим, за разлику од многих наших ранијих ратова, они увиђају да је њихова служба фарса и не желе да служе америчком народу и нашим националним интересима. Уместо тога, они увиђају да служе деоничарима нафтних компанија, Голдман Саксу и корумпираној елити која управља нашом планетом. Зато је убијен Пет Тилман, јер је намеравао све да каже и војни врх није могао да дозволи да особа на таквом положају открије праву сврху рата. Тилман је могао постати опаснији од најезде Вијетконга, и сам срушити подршку за рат у Вијетнаму.

Могло би да се тврди да је пост-трауматски стрес суочавања са проблемима ратовања главни разлог зашто се ови ветерани убијају у рекордним бројевима. То би могло да се прихвати као тачно да је ово први рат Америке. Међутим, у поређењу са свим претходним ратовима, популарним и непопуларним, наши ветерани бирају самоубиство као решење за живот у дехуманизованом свету без наде. Деца и ветерани виде обману брже него ми остали који смо ослепљени телевизијом и пропагандом нових медија.

ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ?

Тинејџери и ветерани су канаринци у руднику. Својим самоубиствима, деца и ветерани нам говоре колико заудара наш свет. Решења за ове психичке случајеве не леже у индивидуалном лечењу депресије и пратећих суицидних симптома. Проблем који овде описујем је систематски и глобални, не индивидуалан у својој узрочности. Наше новоосновано колективистичко друштво је кривац који нам одузима слободу и одлучност. У томе је проблем. Човеку је урођено да жели да буде слободан, и без слободе живот постаје безнадежан.

Нови светски поредак контролише друштво својом безумном забавом са свачим, од Америчког идола, преко Оскара, до америчког фудбала, а пропагандна машинерија ТВ мрежа у нашим државним школама ради прековремено у покушају да примора децу да прихвате своје место у Новом светском поретку са пратећим губитком слободе у име служења „већем добру“ колективизма.

Наша деца и наши ветерани нам говоре да не желе да живе у овом свету, а ни ви немојте. Не одобравам суицидно понашање. Али, само је питање времена док не почнемо сви да осећамо победу безнадежности. Ако не желите да живите у јаду, прљавштини, моралној декаденцији коју представља Нови светски поредак, онда ће вас можда добро ваше деце приморати да делујете.

ЗАКЉУЧАК

Безнадежност која се шири земљом и планетом приближава се епидемијским размерама. Али шта да се очекује када сатанисти, које називамо Нови светски поредак, управљају планетом. Реч „јама“ дефинише сада нашу планету и резултат је живљења у свету без морала и без духовности.

Ако желите да видите промене, промените се и поновно откријте своју духовност и вођење моралног живота. Јер када сви то учинимо, неће имати никаквог смисла да прихватимо неморалност оних који желе да буду наши глобални господари.

Ако би нас наши тинејџери видели да се супротстављамо неморалности, можда би видели зрачак наде у своју будућност. Ако бисмо захтевали да влада помогне ветеранима уместо да их затвара и дрогира за неисправне политичке погледе, можда би они желели да се поновно придруже друштву на крају свог служења. Ако бисмо се поново ослонили на нашу кичму и одузели наш свет од Сатане, можда бисмо могли да живимо своје животе на начин који је Творац замислио.

Почните одмах! Изаберите један циљ који можете да подржавате и све уложите у тај циљ. Био то крај Федералне банке, или ограничавање броја мандата у Конгресу, није важо. Урадите нешто, учините то са другима тако да се омасовимо пре него што буде касно.

Преузето са http://www.thecommonsenseshow.com/

Превод са енглеског за „Борбу за веру“:  

С. Поштић