header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Харач за антиправославни РТС уз порез на некретнине? Штампај Е-пошта
субота, 02 март 2013

 Јелена Бркић

Још један харач за гладне грађане Србије

        Некако у сенци преговора са шиптарским криминалцима који воде ка признавању независности окупиране јужне покрајине Србије и јалове борбе против корупције која служи за јефтине маркетиншке трикове и политички обрачун (хајде чик иди код лекара у Дом здравља и немој да му даш неки динар), економија је, нажалост опет остављена на милост и немилост једној истој екипи која је већ 12 година успешно урушава.

Без идеје, без кадрова и без финансијских средстава који би помогли посрнулој српској привреди да преживи, спашавање државе од банкрота или боље рећи његово одлагање, врши се на два начина: новим задуживањем и увођењем харача сада већ гладним грађанима Србије, а све то под будним надзором међународних монетарних институција које ће кредите давати све док будемо имали шта да дамо заузврат: земљу, природна богатства и јефтину радну снагу. А кад не будемо више имали шта да заложимо? Размишља ли ико у врху власти о томе? Или га није брига што су му бирачи гладни?

Усвајањем неолибералног концепта српска привреда је ударила у дно и то је сваком Србину јасно, осим политичарима како оним на власти, тако и оним у парламентарној опозицији. А све из разлога што, чак и без дана радног стажа, попут Чедомира Јовановића, огромна већина њих има своје добро уходане „шеме“ и комбинације“ помоћу којих себи може да обезбеди не само три оброка дневно, већ и луксузне виле, скупе аутомобиле, папрене сатове, фирмирану гардеробу, ексклузивна летовања, 500 еура за „кићење“ музике… и још прегршт привилегија на врху са кога се не види јад и беда оних близу милион гладних који имају по један оброк у народним кухињама или оних око 400.000 несрећника који у очерупаној привреди раде по 12 сати на дан не би ли им све то омогућили.

Прегломазан државни апарат, чији је квалитет услуга на далеко нижем нивоу од њихових цена, а никоме не пада на памет да се позабави управо тим проблемом. А и како би кад по државним институцијама раде њихови рођаци и пријатељи, без икаквог обзира на квалификације.

Дакле, задуживањем и разноразним порезима и наметима треба финансирати алаве политичаре и прескупу, а неефикасну и неефективну државну администрацију.

Србија је већ озбиљно презадужена држава, јер је већ сада учешће спољног дуга у БДП-у 85,6%, а учешће јавног дуга 59,2%. И нико да одговара за кршење Закона о јавном дугу, насупрот, још се више задужују. Невероватно! Са друге стране, проценат незапослености се опасно приближио невероватном броју 30! Скоро сваки трећи радно способан грађанин не ради! Одржавањем јаког курса динара у односу на евро, увоз цвета, домаћа производња све више пропада. Дакле, економска катастрофа!

Одакле ћемо онда ми враћати те кредите, ако нам привреда и људи не раде? Мислите да је некога брига за то? Јок.

Министар економије и финасија, Млађан Динкић, на почетку свог именовања (у овој Влади, чисто да не заборавимо да већ 12 година активно учествује у урушавању српске економије) обећавао је озбиљне реформе, са све подршком Фискалног савета, који се опет нигде не појављује. Уместо тих реформи, добили смо огромну медијску кампању о укудању неких будаластих намета које је требало да их буде срамота и што постоје, а не још да се хвале што су их укинули, док је истовремено ПДВ повећан за 2%, а порез на добит за 5%. Са друге стране, гас је већ поскупео, спрема се и повећање цене електричне енергије што ће ланчано произвести и поскупљење основних животних намирница, чије су цене већ сада на истом или већем нивоу као у земљама те Европске уније којој тако очајнички желимо да се придружимо. Само плата нема, или су мизерне.

Значи, људи не раде, а цене и намети дивљају да би се исплатили кредити које они троше како им се хоће, углавном без икакве контроле.

У мору харача, један посебно иритира, бар већину људи које познајем. То је чувена претплата за РТС или јавни сервис европске Србије или можда Репризирамо Телевизијске Серије!

Најновији предлог који долази из министарства за културу и информисање и који покушати да се што пре усвоји, како грађани не би имали времена да реагују, је да се та чувена претплата плаћа уз порез за некретнине.

За негодовање грађана и неплаћење телевизијске претплате има више разлога, те је потпуно небитно уз који ће се други харач наплаћивати.

Финансијски разлози

Узмимо за пример четворочлану породицу у унутрашњости Србије, родитељи и два детета. Просечна нето примања, у идеалном случају да оба родитеља раде је око 60.000 динара (а где су сви они људи који живе на селу, и немају примања ни 20.000 динара, где су они силни незапослени по мањим насељима?)

Са друге стране, потрошачка корпа, према тренутним ценама хране, пића, комуналних и свих осталих услуга, сада вреди минимум 62.000 динара, док је минимална потрошачка корпа преко 33.000 динара. Дакле, од две плате не може се финасирати ни потрошачка корпа, а где је одећа и обућа, грејање у сезони, књиге за школу (још ако су деца добри ђаци, па би још и луксуз да студирају), где су трошкови за лечење, венчања или сахране? Ма, не можеш више ни да умреш у Србији, нема пара ни за то. Ал’ за претплату се снађи, за то мора да има. Како? Немам појма, ваљда знају они што понешто опљачкају до 15 хиљада, за то те ваљда нико не гања, бар сам тако чула да може…

Морални разлози

Ако не спадаш у те угрожене категорије од око скоро милион гладних, или бар 4,5 милиона оних који једва крпе крај са крајем, онда бар мораш имати моралне разлоге који и стварају отпор ка плаћању претплате.

Уколико те политика не занима, онда ти се свакако смучило репризирање свих могућих и немогућих серија снимљених од 1945 па до данас. Квалитетан културно – уметички и образовни програм назире се само у траговима, нема едукативних емисија за децу, а оно мало документарних програма емитује се искључиво у непопуларним терминима (рано ујутру или касно увече). Истини за вољу, нема ни серија ни ријалити програма који служе за заглупљивање и отупљивање нације, а поклања се солидна пажња спортском програму, па имамо могућности да бар пратимо репрезентације Србије у највећем броју спортова.

Али уколико те политика занима, е ту је тек катастрофа. Све док не будем могла да гледам нпр. „Тежину ланаца“ Бориса Малагурског или „Сребреница – издани град“ норвешког режисера Оле Флиума, за мене ће РТС бити подједнако окупирана телевизија као и све остале којима се не знају извори финансирања, односно за које се крију подаци о правој власничкој структури.

Даље, без жеље да икога појединачно увредим, али водитељски кадар у политичким емисијама је све, само не српски настројен. Један део полуписмених водитеља (ки), који(е) често не схватају да треба да воде, а не да учествују у расправама, не постоје емисије у којима се може чути критичко мишљење и супротна страна од оних који су тренутно на власти, мизерна је заступљеност политичких и друштвених опција које имају супротан став од проевропских фанатика, па нам све то даје за право да помислимо да је РТС јавни сервис политичких партија на власти, а не грађана Србије. Јер, имамо ли ми права да знамо све или само оно што властодршцима одговара?

И на крају, у морално иритирање убројила бих и безброј блокова реклама, где је РТС у озбиљној конкуренцији са комерцијалним телевизијама, знате оно кад заборавите шта сте почели да гледате, јер пропагандни програм никако да се заврши. При том, уопште није јасно, обзиром на огромне цене закупа рекламног простора, како друге телевизије функционишу без претплате, а РТС то не може? Да ли њихови власници, ко год да су, донирају новац да би те телевизије опстале (што свакако није економски исплативо, па се онда поставља питање неког другог интереса због кога би то радили) или РТС има знатно веће трошкове него друге телевизије? Зашто су ти трошкови већи? И зашто РТС препродаје рекламни закуп агенцијама уместо директним корисницима?

Много питања, нигде одговора. А кад ми тражиш новац, ја хоћу задовољавајућу услугу за то што плаћам, је ли тако?

Правни и технички разлози

Не знам који је тачан број грађана који већ плаћају кабловску телевизију, али ми никако није јасно како једну исту услугу можеш да плаћаш два пута? Зар не би требало да постоје уговори између РТС-а и кабловских оператера, па да ти исти кабловски оператери плаћају РТС-у одређен износ од претплате грађана на њихове услуге?

И шта је са оним грађанима који из већ наведених разлога не желе да гледају РТС? Да ли је нормално наплатити услугу коју неко не жели? Или је све нормално кад имаш силу у рукама?

Да ли РТС има техничких могућности да онемогући приступ својим фреквенцијама за све оне који их не желе? Ако нема, зашто нема? Ако има, зашто не искористи то право?

И да ли оваквим насилним отимањем угрожавају лични избор и слободу који су Уставом Србије загарантовани?

Ово су питања за правне и техничке стручњаке, како би већ једном решили ту агонију финансирања још једног државног система, који функционише као бунар без дна, где нико не контролише токове новца, а понајмање они од којих се захтева да тај исти новац улажу.

У сваком случају, они ће нам отети, овако или онако, кроз претплату или из буџета или из неког новог кредита. Све у свему, ми плаћамо и грцамо у немаштини, они отимају не колико вреде њихове услуге, него колико им треба, а очигледно им треба много! А кад се уснули српски народ буде пробудио, ваљда ће схватити да је од „Бољег живота“ за њега остала само реприза! А ти ћути и трпи, Србине!

http://www.vaseljenska.com/

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 02 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 73 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.