Умро је руски патријарх Алексеј Други. О њему би се могло, сада када се преселио код Господа, писати дуго, јер је много тога успео да уради у свом животу – почев од началствовања, о Преображењу 2000., Светом Архијерејском Литургијом, на којој је прослављено 1100 руских новомученика предвођених Светим Мученицима Романовима, до поновног уједињења Московске Патријаршије са Руском Заграничном Црквом. Велика је љубав коју је патријарх Алексеј II гајио према Србима: у доба њиховог полома, на крају XX и почетку XXI века, свагда је молитвено био с њима, подржавајући балканске патнике не само духовно и речју охрабрења и наде, него и материјално.
Али, ми ћемо пажњу посветити нечему другом: његовој верности православном литургијском предању. Оно је, захваљујући кризи хришћанског идентитета у Цркви од Истока, угрожено разним врстама реформаторства, маскираног у тзв. "литургијску обнову". Тај процес се, почетком XX века, Руске Цркве коснуо под видом "обновљенства", које су подржали бољшевици, и које је тражило револуционисање православног богослужења и етоса; крајем XX и на почетку XXI века, у Русији су се појавили неообновљеници, који траже, као и њихове претече, превођење богослужења на савремени језик, уклањања иконостаса, гласно читање анафоре, итд. Патријарх Алексеј је, попут Светог Тихона Исповедника, који је, силом Божјом, поразио прве обновљенце, био одлучан противник сваког нихилистичког реформаторства. Јер, знао је куда оно води. Наиме, антитихоновски обновљенци двадесетих година XX века мантрали су исту мантру као и ови данашњи. Чувени реформатор – епископ Антонин (Грановски) говорио је: "Ми служимо службу на руском језику уз отворени олтар. Унели смо измене у чинове Св. Тајни – крштења, венчања и исповести, променили смо начин причешћивања". Обновљенски свештеник Веденски (самопроглашени "митрополит") је узвикивао: "Ми смо за очишћење и упрошћавање богослужења и приближавања истог разумевању народа". Група свештеника, самоназвана "Жива црква" тражила је: "Преиспитивање црквене литургије и уклањање оних слојева који су унети у православно богослужење током одживелог периода савеза цркве и државе и омогућавање пастирског стваралаштва у области богослужења." Њима је Свети Тихон Исповедник одлучно поручио: "Божаствена красота нашег, по садржају истински поучног и благодатно-делатног црквеног богослужења, које је стварано вековима апостолске верности молитвеног пламсања, подвижничког труда и светоотачке мудрости, Црквом је запечаћено у чинопоследовањима, правилима и типицима, и мора бити сачувано у Светој Православној Руској Цркви неприкосновено, као њено најсветије и највеће наслеђе." У том смислу, и патријарх Алексеј је наставио стазом светотихоновског литургијског исповедништва. Обраћајући се московском свештенству, 24. XII 2007, он је рекао: "Никакве припреме литургијске реформе у Цркви неће и не може бити! Они који повремено изражавају своја приватна мишљења о томе да се богослужење мора превести на руски језик, о чему су својевремено говорили обновљенци, или предлажу да се скрати богослужење, заборављају да су Црква, њен типик и правила саздавани хиљадама година, и морају се свето чувати. Неће бити никакве ревизије текста Великог канона преподобног Андреја Критског. У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала, чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства". Молећи се Богу за покој душе патријарха Алексеја, чврсто се држимо његових завета о Светој Литургији, златној ризници наше Цркве! |