Наша вечерашња тема је најважнија тема хришћанства. Када то кажем, озбиљно мислим, јер свака религија је нешто што се проверава својим односом према смрти. Религије су споља веома сличне. Све религије имају храмове, молитве, монаштво, нарочито оне развијене. Дервиши су монаси код муслимана, будисти имају монахе. Постоје бројанице и код индуиста и код будиста. Све те ствари споља су веома сличне. На основу  спољашње сличности могло би се рећи да сви путеви воде ка Богу, како покушавају да нас убеде неки данашњи квази - толерантни и квази - учени велеуми.

Но, свака религија се проверава својим односом према смрти. У том односу према смрти крије се тајна онога што религија има да понуди кроз своју антропологију и теологију. Погледајмо случај будизма. Буда је дошао у свет који је веровао у 3300 божанстава, који је веровао у карму и реинкарнацију, у свет очајања и безнађа. У свет аскезе, која је покушавала да аскети обезбеди божанску силу и моћ. То је свет хиндуизма. У таквом хиндуистичком свету аскете су се наметале са девама, односно са божанствима у стицању божанске моћи. А живот је доживљаван као ужасно врћење точка карме, која гази свако живо биће. Онда је Буда дошао и рекао да је извор свих људских патњи (а живот је патња, са чиме се велики број религија слаже) у неразумним жељама. Те жеље вуку човека да се поново реинкарнира, да се поново ваплоти у нова тела. Најопаснија од свих жеља је жеља за животом. Да би човек успео да се ослободи, он мора да угаси све жеље. Наравно и најважнију од свих жеља, жељу за животом.

Хришћанство се са будизмом може сложити да је извор људских патњи низ неразумних жеља. Св. Максим Исповедник је говорио да се живот грешног човека састоји у избегавању бола и тражењу задовољстава. Међутим, у овом свету је тако уређено да је свако задовољство пропраћено одређеном мером узвратног бола. До те тачке хришћанство и будизам наликују, на први поглед. Међутим, када Буда каже да је најопаснија од свих жеља, жеља за животом, онда он поступа по принципу који је дефинисао отац Андреј Курајев: „Најбоље средство против перути је гиљотинирање.“ Дакле за православне хришћане живот је огроман дар Божији, чудесан дар Божији и тај дар никада не долази у питање. Чак и када смрт насрне на живот, она не може, не сме бити и није јача од живота. Управо на основу тога почињемо причу која се зове Господ није створио смрт (како каже у бибилијској књизи Премудрости Соломонове). „Завишћу ђавола смрт је ушла у овај свет“, додаје ова мудра светописамска књига. Дакле, Господ није створио смрт, него непријатељ Божији и људски,ђаво, смрт је посејао кроз непослушност, кроз човеково отпадање од заједнице са Богом. Од тада смрт улази у људски род и цепа човека на двоје. Раздваја његову психофизичку целовитост на душу и на тело. Хришћанство је огромна побуна против смрти, устанак против смрти у име живота и радости. Док је будизам гашење. Знате да је суштина будизма у гашењу или утрнућу које се зове нирвана. А нирвана буквално значи ништавило. Пред лицем тог урагана смрти треба се сакрити у неку заветрину, тако да и нирвана представља један вид заветрине, места где не дува ветар, где нема тог ужасног урагана који односи људске душе.

Хришћанство је, од самог свог почетка, припрему за хришћанску кончину сматрало свој саставни део. Рани хришћани поздрављали су се чувеним поздравом „memento mori“ - Сећај се смрти! Као што су један другог питали, како ти је молитва. То им је био поздрав. Дакле, каква је твоја молитва као припрема за вечни живот и на крају кад су се растајали говорили су један другом: Сећај се смрти. Ране изреке Светих отаца пустињака потпуно су прожете тим ранохришћанским духом, који каже сећај се смрти и никад нећеш сагрешити. Наравно о томе су говорили и сви велики филозофи пре Христа и пре хришћана. Платон, на основу Сократовог учења, је говорио да је философија вештина припремања за смрт. Све древне културе и цивилизације имале су смрт у свом бићу као нешто што је инкорпорирано у само тело културе. Смрт није манијачки избегавана, као што се избегава у садашњој култури. То избегавање помињања смрти, суочавања са смрћу је један болесни симптом нашег времена. У Америци када умре човек, често га балсамују, облаче у најбољу одећу и онда када долазе да изјављују саучешће они кажу: „Како вам је леп тата“. Беже од суочења са чињеницом да тај човек није леп. Није лепо тело које ће ускоро нестати, претвориће се у прах. Да, то је чињеница са којом свако мора да се суочи. То неуротично бежање савремене цивилизације од смрти, види се по томе што стално покушава да се човекова младост продужи. Да чак и старци и старице изгледају младалачки. Да се облаче као девојчице од 20 година. Бежање од суочења са смрћу је она прича која је карактеристична за савременог човека. Велики немачки песник Рајнер Марија Рилке, у својој књизи Часловац, која је настала после његовог боравка у Русији, има неколико изванредних песама о смрти, као круни човековог припремања за сусрет са вечношћу. Једна од тих песама гласи:

„Сопствену смрт, о Боже, сваком дај,

мрење што ниче из оног живота,

где му се љубав збивала и сјај,

и смисао, и беда и страхота.“

Шта значи Боже, дај свакоме његову сопствену смрт? То значи да смрт треба да буде довршење човековог живота. Наши стари, велики број старих људи, умирали су тако што су једноставно осећали тренутак када ће се упокојити, позивали своју родбину, породицу око самртног одра, растајали се са њима, молили за опроштај и онда душу своју предавали у Божије руке. Након тога им је паљена свећа изнад главе, њихова смрт је била нешто сасвим природно. Тако је умро и велики Достојевски. Смрт Достојевског је једна племенита, хришћанска смрт, за разлику од смрти несрећног Толстоја, који је напустио Цркву и тешко и крваво се борио са самим собом, да би у последњим тренуцима пред смрт побегао од куће, отишао до Оптине пустиње, колебао се да ли да уђе, да ли да се исповеди и покаје. Отишао је на станицу. Св. Варсануфије Оптински је причао да је чуо да умире,и пошао да га помири с Црквом,али нису га пустили да му приђе и тако је Толстој умро у једној агонији. Како је умро Достојевски? Његова жена Ана, у прекрасним мемоарима, то је једна од најлепших књига брачне хришћанске љубави коју сам икада читао, описује шта се са њим десило. Пукао му је капилар у грлу, легао је у постељу. Позвао је супругу да поразговарају. Прво што је замолио да му дâ Јеванђеље, које су му поклониле жене декабриста док је био на робији у Сибиру. То Јеванђеље је носио стално са собом. Замолио је жену да отвори на било коју страну и да му чита. Читајући дошла је до места када: „Дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мат. 3,13-15). Достојевски је пажљиво слушао и на те речи каза жени да ће умрети, јер је правда за њега да умре. Позвао је свештеника да се исповеди и причести. Затим је окупио око себе супругу и децу, најстаријем сину је предао то најдрагоценије Јеванђеље, молио за опроштај све њих и мирно скончао. Постоји изванредно леп цртеж, једног угледног руског сликара,Крамскоја – Достојевски на самртном одру. Смеши се. Ви знате какве су слике Достојевског, стално са борама на челу, човек који се цео живот рвао са „проклетим питањима“. Али на самртном одру, то је човек који се смеши, који је видео истину. То је оно „сопствену смрт, о Боже, свакоме дај“. Има друга песма Рилкеа из Часловца:

„Понекад неко с вечере се дигне,

ван изађе, и кораца, кораца,

док једној цркви на Истоку стигне

и њега деца славе ко мртваца.

А онај који умире у кући,

уз сто и чашу, оста где је био.

И деца светом морају се вући

ка цркви што је он заборавио.“

То је други елеменат у хришћанском схватању смрти. Дужни смо да дођемо до цркве на Истоку да би нас наша деца благосиљала када умремо, да оставимо пример у овом животу којим ћемо се везати за овај свет и којим ће овај свет сећајући се на нас имати везу са нама и преко гроба.

„А сад, ђецо и унуци моји, 

добро знате шта вам дужност стоји: 

поштуј Бога и ближњега свога, 

придржте се карактера мога.“

Овакав натпис стоји на једном надгробном споменику из мог краја (Чачак).  Покојни Радојко Николић, публициста написао је три књиге о српским надгробним натписима Камена књига предака, Сељакова душа на камену и Каменописци народног образа, доказујући, нарочито у „Каменописцима“ да су ти наши споменици крајпуташи, и они други на гробљима у централној Србији, прављени по узору на православне храмове. А да су њихове поруке у суштини хришћанске поруке. „Угледајте се на мене као и ја на Христа“ (1 Кор. 11,1), каже Св. апостол Павле. Поштуј Бога и ближњега свога, придржте се карактера мога,понавља наш старац – дакле, на надгробном споменику види се суштина поруке Светог Павла.

Трећа једна Рилкеова песма, говори о односу савременог човека, потонолуг у технолошко ништавило, према смрти( наводим по сећању ):

„Са вечношћу се курвасмо, а када

час порођаја дође, из нас пада

мртворођенче наше смрти.

Заметак кржљав, и крив и пун јада,

који,као да ужас га облива,кличице ока

шакама покрива и чека муњу што ће да га сатре.

И свако као дроља окончава

од царског реза, грчева и ватре.“

То су страшне речи, то је оно што је Рилке осетио као блудничење са вечношћу. Наш немар према души и према вечним вредностима, које треба да нас пренесу са оне стране гроба. А хришћанство је увек и свагда преносило с оне стране гроба, и зато имамо један величанствени лек - сећање на смрт.

Ево шта каже Св. Јефрем Сирин: „Не заборављајте, браћо, где сте сада и где ћете изјутра осванути. Неки колико јуче у домовима својим збор збораху, а сада у гробовима мŷком мŷче, блажен је онај ко се у овом дану, оног будућег сећа. Упоредите један дан са другим. Дани су попут путника, не налазећи себи сталног обиталишта, чак и не тражећи себи места где би отпочинули, један другог сустижу и растају се. Благо ономе, који Господу нашем отиде. Смрт приклања ухо своје слушајући где намислисмо лето, а где зиму провести и пушта на нас грабљиву руку своју. Благо ономе ко на то, да је смртан, помишља. Одвојите браће руке, стисните, ненадано између њих смрт прође и гле један уд од другог је раздвојен, један део од другог растављен. Благо ономе који Господу нашем отиде. Смрт моћнима живот одузима, сагиње их ка земљи и у трепет доводи биће њихово крај врата куће, скромни сандук им спрема, у шеолу моћне кости њихове слаже. Благословен је онај који посрами смрт костима Јелисејевим. Долази смрт и граби оне што се с браком саставише, брачна постеља опустеће, радосне песме у вапај ће претворити, ликовање на плач изаћи. Благо теби девственице што си се брака одрекла. Ходите љубљени дивни, у гробу, том месту жалости, дашак ћете призора разазнати где свака красота људска овде труне и сваки украс се у прах претвара и место меса смрад трулежи. Ходите, амо, кнезови силници, ви што се гордости приволевате. Погледајте до каког унижења род наш доспева и немојте високо ценити звучна звања своја. Благословен Христос, Он нама мртвима наду на живот дарова и род наш утеши тиме што ћемо се, премда се сад распадамо, ипак опет обновити. Почујте ви смртни, тајну васкрсења. Она је до овог дана и часа скривена, али ће у последње време у Светој цркви бити обзнањена. Три дана Исус дошљак у смрти бејаше и сужње њене избави, обиталиште њено похара и подиже род наш. Горђаше се и преузносаше некад смрт говорећи, свештеници и цареви заточени су у становима мојим, али славни Војвода изненада продре у царство смрти, крадомице уђе онамо у власт његову и славом смрт оконча. Мртви у шеолу мирис живота осетише, те стадоше један другом објављивати да је надање њихово испуњено. Смрт с почетка над смртнима цароваше док једини владар не заблиста и крај гордости њеној не учини. Глас његов у одјеку силнога грома до умрлих допре и обзнани да су од смрти избављени.“                                                                               Е то је суштина, онога што ми очекујемо и чему се надамо. Смрт је за пагане била страшна. Сетите се епа о Гилгамешу. Гилгамешу умире најбољи друг Енкиду и он данима лута кроз степу и трчи и јури, сав уплашен и уморан од онога што је доживео. Шест дана је плакао над Енкидуом, али Енкиду не оживљава. На крају, кад љубав у њему надјача смрт, одлази до Утнапиштима, човека који је преживео потоп, и који живи на острву блаженог бесмрћа. Ту добије травку бесмртности, коју не жели да остави само за себе, већ жели да је подели са свим људима. Међутим, док се купао, змија му украде травку. То је једно прасећање на улогу змије у уласку смрти у људски род. И ништа Гилмамеш не успева.

Сетите се Одисеја који силази у подземни свет, да нађе старог пророка Тиресију, да га пита шта ће бити до краја, хоће ли икад загрлити своју супругу Пенелопу и сина Телемаха. У подземљу види много сени покојника. Међу њима и славног Ахила, којег Одисеј поздравља и ласка му, као краљу подземног света: „Благо теби, Ахиле, ти си овде, у аду, славан.“ А Ахил му одговара да би радије био роб у царству живих него да царује међу сенима. То је уствари тајна смрти до доласка Христовог.

Шта је суштина хришћанства? Суштина хришћанства је у томе да је Бог постао човек и узео све људско на Себе, осим греха; и узео је на Себе смртност људске природе. Видите да се непрестано води борба између Христа и ђавола?Ђаво никада није сигуран да ли је Христос Бог који је постао човек. Он види његова Божанска дела, али одмах у следећем тренутку види да је Христос гладан, да Му се спава, да показује природне немоћи људскога тела. Са једне стране види његову огромну моћ, а са друге стране види његову људску слабост. У тренутку када га разапињу, када Христос умире, ђаво ликује. Види да је и Он подвлашћен смрти, а ђаво је господар смрти и ђаво мисли да је све завршено. Да од човечанства нема ништа, да ће човеченство и даље остати роб. А шта се тада дешава? Тада Христос, по речима Св. Јована Златоустог, а и других Светих Отаца као муња улази у царство ада и разара га до темеља. На икони Христовог васкрсења види се како Христос извлачи из ада Адама и Еву. Доле су попуцала врата ада, попуцали су окови, бачени су кључеви, све је разваљено и разрушено. Христос је ушао у ад и ослободио покојнике. Све покојнике који су до века умрли, који су тада чули његову проповед и примили је, каже Св. апостол Петар да је проповедао душама оних у аду, чак и оних душа које су страдале у доба потопа. Свима је понудио своје Јеванђеље и ко год је примио Христа пошао је за њим, а како је говорио покојни владика Данило, Бог да му душу прости, ми смо оптимисти јер Црква пева да васкрсе Христос и нема мртвих у гробу. Св. Јован Златоусти у Васкршњој беседи каже да нема мртвих у гробу, да је највећи број тих људи Старог Завета примио Васкрслога Христа, његову Божанску светост, његову Божанску реч и да су људи за њим кренули. И одмах видите по васкрсењу Христовом чудесну промену код апостола. Какви су апостоли пре тога? То је оно што је мени много значило када сам прилазио хришћанству, да је апостолско јеванђеље једна реалистична књига. Апостоли нису партијски идеолози. Нису себе представили као храбре витезове који су до последњег часа бранили Христа, него као зечеве који су побегли. Сви су побегли, осим Св. Јована Богослова. И апостол Петар се три пута одрекао и то једном пред бабом; баба (слушкиња) каже: „И овај беше са њима. А он га се одрече говорећи: Жено, не познајем га“ (Лука 22,56-57).  Дакле, он који је узимао нож, бранио Христа, уплашио се пред једном женом слушкињом у врту првосвештеника. И где их Христос затиче када им се јавља, када је васкрснуо? У некој соби, јадне и закључане, дрхте и чекају да дођу да их похапсе. То је Јеванђеље, то је тај реализам. Нема никаквог идеолошког сликања да су они храбри момци који су се борили за свог учитеља, већ признају:“Били смо јад и беда и дрхтали смо, плашили се“. Али, када је Христос васкрсао они се претварају у чудесне људе, лавове истине Христове. Већ видите првомученика Стефана, који се ничега не плаши јер гледа небеса отворена и славу Божију.Стефана,који када га каменују, каже: „Господе, не узми им ово у грех“. Сви апостоли су мученички страдали за Христа, нису се плашили страдања, патње, бола. Сваки од њих у тренуцима умирања доживљава велику славу Божију и отворена небеса. Небеса Божија и Царство Божије се отвара толико да већ у ранохришћанским списима видимо колико је за праведнике отворен пут ка Царству Божијем. Узмите житије Св. Антонија Великог, које је писао Св. Атанасије Велики. Ту све пише како Св. Антонију Господ даје да види узношење душа људских у часу смрти.

Дакле, Црква почива на васкрсењу и тако је ево до дана данашњег. Сетите се само Св. ђакона Авакума који је изговорио оне чудесне речи које су суштина српске историје: „Нема лепше вере од хришћанске. Срб је Христов, радује се смрти.“ Не радује се смрти као ништавилу, већ зато што је она двер ка вечности. Има ту и јунака српских који се смрти не плаше. Сетите се шта каже Сима Милутиновић Сарајлија у чувеној песми о хајдук Вељку:

„Хајдук Вељко, преславни војвода,

И комендант Неготинског круга,

Смрт на мејдан изазвао саму.

На крају се с њоме огледао.

Смрт га сама победит не могла,

Загрлила, с њим се побратила.

Под лаврима и под оружјем

Кроз гроб сами у вечност спровела.“

Зар је могуће да без Христове победе над смрћу, неко изазива смрт на двобој? Ми видимо да је за православне хришћане, оне који су истински православни хришћани, заиста смрт нешто што им даје наду да ће се, са оне стране гроба, срести са вечношћу. Наравно, то је лако причати. И ја о томе причам лако. Како ћу ја да умрем и како ћемо ми умирати то сами Господ зна. Али ми се на свакој Светој литургији молимо: „Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду, молимо.“ То је трезвеност хришћанина. Нико од нас не воли да умре у тешким мукама, него без бола, непостиђено и мирно. Ако нам Господ то допусти као кроз неку болест или неко страдање, ми то прихватамо као знак његовог очишћења. Мени је Бог дао да за ових 14 година колико предајем веронауку, сусрећем хришћане који умиру као православни хришћани. Прошле године у моме граду умрла је једна жена у тешким мукама од рака. Са великим смирењем и кротошћу она је своју смрт дочекала. У тешком стању су је одвезли у Острог и друге светиње у Црној Гори и кажу да је била у непрестаној духовној радости. Није оптеретила ни мужа, ни децу своју. Само се угасила трпећи те своје болове на најхришћанскији могући начин. Наравно, исповеђена и причешћена. Много још таквих примера има. И много утешних ствари се дешава и до дана данашњег, које нам сведоче да је наша вера истинита и лепа. Имао сам случај, једног мог школског друга који је умро у 27-ој години. Био је добар и честит младић. Када је био пред крај студија, он и брат су били у кући, мајка је спремала вечеру. Изненада је добио напад гушења и док га је брат одвезао до болнице, умро је од инфаркта плућа. Шта је интересантно? Његови нису били баш нарочито побожни. Поштовали су веру. Дознао сам шта се десило, тако што је његова мајка дошла код мене и питала ме: Шта то значи? Негде у четрдесети дан после његове смрти мајка га је сањала у светлости и он јој је рекао: „Мајко, добро пазите шта радите. После смрти, се све види као на длану. Мени је сада добро, пролазе се митарства (она никад није чула за ту реч, ал’ је запамтила). Ја сам имао доброг анђела Чувара који се за мене молио. Најлакше сам прошао најтеже митарство.“ Она је, наравно, била зачуђена, о томе никада ништа није прочитала, нити чула. Причао сам са њом... Митарство које је он прошао лако је митарство за блуд. Он је живео чистим животом. Његова мајка је добила утеху кроз тумачење тог сна. Мада то и није био обичан сан. То је било истинско виђење. Она је након тога разговарала и са свештеним лицима, није се уздала у саму себе. Увек кажем да према виђењима треба бити јако опрезан. Ми живимо у времену где се разни позивају на виђења. Породица наведеног покојника је постала истински верујућа, његова смрт и јављање мајци, све их је покренуло. Обратите пажњу на те речи: „Пазите шта радите, после смрти се све види као на длану“. То су наши стари знали. Моја тетка, по оцу, када је умирала, питао сам је да ли хоће да се исповеди, јер знате како је на селу, кад тако нешто поменеш, остали одмах скоче: „Шта, хоћеш да га убијеш? Чим се причести, он ће да умре.“ Она је рекла да хоће и да се исповеди и да се причести. Испричала ми је да се сећа када је била мала, како су жене причале шта се све збива када човек умре. Она је то запамтила и рекла ми да доведем свештеника. У дубини наше народне душе постојала је свест, како каже наша народна песма, да човек после смрти не носи ништа сем скрштене беле руке и праведна дела своја. А све то нам је даровала Христова победа над смрћу. Христос је васкрсао из мртвих, смрт смрћу уништио и свима у гробовима подарио живот. Живот је сада, захваљујући Христу, свима нама доступан и ми православни хришћани и сви који Христа желе и траже, сви они, у ствари, кроз ту смрт узлазе ка Небеском Оцу који их чека тамо, са оне стране.

Када говоримо о смрти морамо поменути Пресвету Богородицу. Ви знате да се они молбени канони за исход душе читају управо као вапај Мајци Божијој да помогне. Има дивна прича коју је превео отац Јустин, прича Николаја Љескова, Плаве лестве. Св. апостол Петар се појављује пред Господом и каже: „Господе, појављују се неки у рају које ја нисам пустио.“ ( Наравно, ово је кроз причу. Јасно је  да нико рај не треба да доживљава овоземаљски  просторно ). Елем, Господ са апостолом Петром дође до ивице раја и виде Мајку Божију како тајно, кришом спушта плаве лестве ка земљи на које се пењу неки изубијани и јадни људи и само „шмугну“ у рај. На тај призор Господ је рекао: „Идемо, Петре, ми овде нема шта да тражимо.“ То је прекрасна прича о улози Мајке Божије у спасењу људских душа и у сједињењу свих људских душа са Господом, нарочито у тренутку када одлазимо са овога света. Мајка Божија је Мајка. Наш народ каже да и Бог има Мајку. То што Бог има Мајку то је наша велика нада да иако смо слаби, грешни, немоћни да и за нас има ко ће да се моли и ко ће да нас заступа. Она је осетила огроман бол по пророштву Симеона Богопримца: „А и теби самој пробошће нож душу, да се открију помисли многих срца“ (Лука 2,35). Њена се утроба распела са Христом на дан голготски, како пева Црква на Велики петак у канону Плач Мајке Божије. Она зна бол и патњу и страдање свих људи и немоћ нашу и наду нашу и зато ко се моли Мајци Божијој и ко чврсто прибегава њој и свом Светом анђелу Чувару, у тренутку одласка са овога света има наду.

Поуке и коментари кроз одговоре на питања

-Живимо у једном врло сложеном времену када се одређене ствари из предања Цркве тумаче врло површно. Пример су митарства. Када је Господ наш Исус Христос требао да иде на страдање Он је рекао: „Долази кнез овога света и у мени нема ништа“ (Јован 14,30). Значи у часу човекове смрти и страдања, кнез овога света тражи оно што је његово у сваком човеку. И као што каже пољски песник Адам Мицкјевич:

   „Где ће ко бити по смрти,

 за живота ће му се касти,

    куда се нагињао док живи,

    кад умре тамо ће пасти.“

Демони људску душу прво опкољавају на самртној постељи да би је устрашили. О начину припремања за самртни час и преласка са овога света можете читати у Невидљивој борби Св. Никодима Агиорита. Сваки демон, да тако кажемо, има неку своју омиљену страст. Демони се, по учењу Светих Отаца, хране нашим страстима, тј. троше нашу животну енергију, пошто су они сами стално на ивици ништавила. Сећате се, Одисеј да би сишао у ад мора да принесе жртву. Та жртва је крвна жртва и тек кад та крв почне да се пуши, око ње се окупљају душе, могу да се материјализују. То је једно непотпуно паганско виђење, али управо онога што се ту дешава. Дакле демонске силе хоће да у нама нађу оно што је њихово. Наравном сила Божанске благодати, молитве Свете Цркве, Светих анђела Чувара и непрестано наше животно стражење, а пре свега заступништвом Пресвете Богородице, милост Божија на том путу покрива човека. Демонске силе испитују душу за оне грехе које је учинила а није се покајала, које је оставила да труну у њој, заједно са њом. Св. Теофан Затворник има једно изванредно поређење ада са овоземаљском стварношћу. Знете како изгледа мучење у затвору, када човеку дају слану рибу а после га лишавају воде. Када човек умре остаје његова душа, а тело којим би могао да задовољи своје страсти, остаје у земљи. Душа је као тај затвореник нахрањен сланом рибом. Раскидају је изнутра страсти а она не може да их оствари, испуни. И то је страховито мучење, које чека сваког непокајаног човека са ове стране гроба. Учење о митарствима је саставни део предања Цркве. Знате да је један од највећих богослова у историји Цркве, Св. Атанасије Велики, био ученик Св. Антонија Великог, неписменог пустињака из Египатске пустиње. У свом житију Светог Антонија  (о том делу Атанасијевом има изванредан текст архимандрита Плакида (Дезеј)), наводи неколико таквих виђења посмртних судбина душе, а нарочито оно виђење, када Св. Антоније види једну  прилику која хвата птице у лету, неке пролете а неке хвата. Бива му глас од Господа који каже да је та дивовска прилика сатана која хвата непокајане душе после смрти, а оне које пролећу то су оне које су благодаћу  оствариле заједницу са Богом. Тако да су митарства само једна слика онога што се дешава у складу са нашим животом. Нико не верује да постоје царинарнице као на граници и да може да се вара. Ту варања нема. Благодат Божија човека прати. Треба да знате и ово, постоје људи који се великом милошћу Божијом спасавају и због неких дела које учине. Св. Владика Николај у Емануилу наводи случај једне београдске проститутке: „Једнога дана пред вече прошетала она улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она неког човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: Зашто си то учинила? Ја не могу да живим. Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом. Жена извади све што је имала код себе новца и дâ му, обећавши да ће га она и даље помагати док не нађе рада. И продужи та жена свој непристојан посао, и део зараде од тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља паде жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: О анђели Божији, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена? Мало по том опет узвикне: О Господе Христе, зар си и ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног човека бедника спасила од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божија! И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. – Ето шта значи спасти душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!“

Такве душе и душе мученика немају никакав сусрет са демонским бићима. Душама мученика и праведника Божијих демони не могу ни да приђу јер су оне очишћене крвљу својом која се сједињује са крвљу Христовом. Наравно, предање Цркве каже да и они који се причесте пред саму смрт исто тако имају залог за спасење.

-Кремација је врло озбиљно питање. Спаљивање тела је религиозни чин, тако да је кремација почела крајем XIX и почетком XX века као својеврсни устанак против хришћанских обреда погребења. Сахранити значи сачувати. Тела хришћана који су били крштени, у која је Господ улазио кроз Свету тајну причешћа и примали благодат Божију, сматрају се свештеним сасудима и њима се указује нарочито поштовање. Спаљивање покојника је последица једне изразите атеизације и секуларизације света. Нажалост, морам да кажем да се та пракса ширила и још увек шири. То је дубоко богословско питање. Знам да Никола Тесла није спаљен на његов захтев. То је учинио његов сестрић Сава Косановић. Заиста би требало сахранити посмртне остатке Николе Тесле да их не држе у урни. Тај човек, као велики научник, је имао својих необичности. Али је он био кум православне цркве у Герију (општина у Чикагу). Он је био Србин, син православног свештеника, преводио је Змајеве песме и нашу народну поезију. Писао је о Косовском завету. Дакле, тај човек је заслужио да се његово тело сахрани, Црква је тражила да се то учини на Светосавском платоу. Елем, кремација у паганским религијама управо изражава њихову догматику да је тело секундарно, да је оно тамница душе. Једино божанско у човеку је душа. Тело треба спалити, тако они мисле. Али ми хришћани којима је Бог ушао у тело, чији је Бог узео тело човека, чији је Бог постао човек, увек смо поштовали тело. Из те перспективе кремација није хришћанска. У хришћанству тело без душе је леш, а душа без тела је утвара.

-По учењу Цркве човек треба да се растане са овим светом припремљен, зато се стално и молимо, а да ли ће то тако бити препустимо Богу. Наше је да се спремамо, а од изненадне смрти нико није заштићен, сви смо у рукама Божијим. О томе је посебно говорио митрополит Антоније Блум. Св. Атанасије Атонски умро је, тако што га је ударила греда кровне конструкције у његовом манастиру, а велики је светитељ и угодник Божији. Једно је сигурно, морамо се припремати за сусрет са вечношћу и уздати се у милост Божију. Најважнија хришћанска припрема за смрт, коју нико не може избећи, састоји се у сједињењу са Васкрслим и вечно Живим Господом Исусом Христом.

- Св. Теодосије Черњиговски се јавио једном свештенику и рекао је имена својих родитеља и замолио га да вади частице за њих на Литургији. А овај му свештеник каже: „Па ти си код Господа, зар твоја молитва нија јача од вађења частице?“ Св. Теодосије му је одговорио да није и да је Литургија толико велика и бескрајно значајна да је снажнија од свега што они, као светитељи, могу Богу да принесу. Дакле, одвојте који динар за помињање покојника. Тачно се зна којим данима се Црква моли за покојнике. Молитве за покојнике имају великог значаја за њихово спасење. Учење Цркве каже: Ако су они (покојници) и спасени, молитве за њих се, као благодат, враћају нама. Никада молитва за покојнике не пропада. 

Предавање одржано на трибини цркве Светог Трифуна у Београду 5. јуна 2006.