ДЕСНА РУКА ЛЕЊИНУ У марту 1922. Римска курија обезбедила је 1.500.000 лира помоћи СССР, а католичка америчка организација АРА још милион долара, док су језуити отварали народне кухиње у Москви
Милански едикт 313. године којим је цар Константин легализовао хришћанство, условио је ширење хришћанске вере у Римском царству, али тај документ није дао бискупима цивилну моћ над државом. Постепено повлачење царске надлежности је током 5. века оставило папу као вишег царског званичника у Риму, док су бискупи све више управљали јавним животом у другим градовима Западног царства. Статус секуларног вође је очигледно показан у сукобу папе Лава Првог и хунског вође Атиле 452. године. Овакав утицај је постајао све већи до 754, када је франачки владар Пипин Мали дао папи део територије која је чинила срце тзв. Папске државе. Године 800, папа Лав Трећи је крунисао франачког владара Карла Великог за римског цара, што је био основни корак ка будућем Светом римском царству. Од тада је постала папска дужност да крунише потчињене му цареве, традиција која је важила до избора цара Карла Петог, последњег светог римског цара којег је крунисао папа. Ту традицију је донекле оживео Наполеон Бонапарта. Папски суверенитет је нестао анексијом Папске државе од стране Италије 1870. године. Владали и краљевима Папа Лав X Уз папин положај као територијалног владара и највишег кнеза бискупа хришћанства - што се посебно огледало у ренесансним папама као што су Александар Шести, амбициозан и склон корупцији политичар, те Јулије Други, који је био и генерал и државник - и духовног поглавара Светог римског царства, папа поседује и извесни степен политичке и привремене власти као врховни понтиф. Најпознатији примери папског политичког утицаја су була Лаудабилитер из 1155. која даје благослов Хенрију Другом, владару Енглеске, да нападне Ирску, па була Интер Цаетерас из 1493. која је довела до мира у Торседиласу, чиме је подељен тада знани свет на територије под шпанском и португалском влашћу, те була Регнанс ин Еxцелсис из 1570. којом је екскомуницирана Елизабета Прва, чувена енглеска краљица, као и була Интер Гравишимас из 1582. којом је уведен грегоријански календар. У историји понтификата било је и људи особених на други начин осим политике. Тако је папа Целестин Пети са краја 13. века био пустињак познат по томе што је помагао сиромашнима, али је као папа проживео само шест месеци. Шпанац Александар Шести из лозе Борџија био је богати виноградар који је купио себи папски престо, а од Апостолске столице направио уносан бизнис. Живео је порочно и према неким изворима имао чак деветоро деце. Најпознатији су кћи Лукреција и син Ћесаре Борџија. Пошто је умро, тело овог папе је било данима несахрањено. Још један међу познатијим папама био је и Лав Десети у 16. веку који је дозволио продају индулгенција, опроштајница грехова, екскомуницирао Мартина Лутера, а позната је његова изјава "Бог нам је дао Свету столицу, па зато уживајмо у њој". Током историје, Римокатоличка црква прибегавала је различитим техникама контроле над верницима како би повећала ауторитет, а када је покренула крсташке освајачке походе у 11. веку, појавиле су се и њене религиозне организације. Најстарија је, и међу најутицајнијима Витезови Светог Јована од Јерусалима, Родоса и Малте, познатији као Малтешки витезови који су опстали до данас. Активно су укључени у живот међународне заједнице. У светским размерама ништа мање моћни нису језуити, Дружба Исусова, црквени ред који је 1534. основао Игнасио де Лојола у Паризу. Чланови им се називају Христовим војницима, функција поглавара је генералска, док је Лојола био најпознатији као "црни папа" због црне одоре коју је носио. Овим организацијама по утицају у свету врло успешно парира Опус Деи, јака црквена елтистичка, али и контроверзна организација створена 1928. године. Папа Александар VI Пре тога, Света столица је, наводи историчар др Смиља Аврамов, дочекала Октобарску револуцију и бољшевички систем у Русији као своју нову шансу, а истовремено и као могућност да осујети руског цара Николаја Романова у намери да створи унију православних земаља. - Још у првим данима Октобарске револуције Ватикан је успоставио тајне везе са Лењином и помагао га, јер је за њега религија била прагматички фактор, тако да је уз Лењинову сагласност у Русију ушло на стотине мисионара. Писмени споразум између Свете столице и СССР, закључен 12. марта 1922, значио је, де факто, признање бољшевичке владе. Дан пре потписивања овог споразума совјетска влада пружила је Ватикану низ концесија једностраним актом. Тајним меморандумом оформљен је финансијски конзорцијум, који је реализован преко Немачке источне банке АГ у Берлину. Крајем марта 1922. Римска курија обезбедила је 1.500.000 лира помоћи СССР, а католичка америчка организација АРА додатно милион долара. Мисионари језуитског реда организовали су у Москви народне кухиње. Почетком 1922. Ватикан је упутио писмо Друштву народа захтевајући да се совјетском становништву пружи помоћ, а већ септембра 1924. стигла је и нова група мисионара у Русију. Према белешкама сестре револуционара Лава Троцког, објављеним после Лењинове смрти, Лењин је хтео дипломатске односе са Ватиканом, али га је у томе спречила смрт. У односу на религију, Лењинов период остаће забележен као најапсурднија појава. Хиљаде православних свештеника је убијено, стотине цркава уништено, а истовремено су дате посебне бенефиције Римокатоличкој цркви - наводи др Смиља Аврамов. Суочена са новим геополитичким окружењем, Света столица је била принуђена да из темеља мења стратегију. Креатор нове политике био је папа Пије Једанаести. Према замислима папе у новим условима "ослонац обнове католичке државе не треба тражити у државама него у католичким масама". На иницијативу овог папе у западноевропским државама дошло је до стварања политичких, хришћанско-демократских странака, које постају нов канал за инфилтрацију Ватикана у политички живот појединих држава. Нешто касније, такође на иницијативу истог папе, доћи ће до формирања католичких покрета на најширој основи, који делују и данас. Игнацио Лојола Специјална мисија Ватикан је свој прозелитизам у СССР прикривао хуманитарном акцијом. Те везе политички и идеолошки супротстављених страна трајале су до априла 1929, када је на Стаљинов подстицај донет закон којим је забрањено удруживање верника и рад верских организација. Ватикан је морао да повуче своје мисионаре из СССР, али ни тада није дигао руке од њега. У Риму је 1929. основан институт Рушицум са задатком да образује свештенике за специфичне мисије у СССР и да их упути тамо када за то дође време. Доласком Михаила Горбачова на власт и перестројке, мисионари из Рушицума кренули су у акцију, да разбију СССР, сруше комунизам, Варшавски пакт и Берлински зид. Нови "крсташи" Аустроугарска царевина оцењена је од Свете столице као најпоузданији савезник против малих националних држава, у намери да у свету створи јак блок католичких земаља, пише др Смиља Аврамов. - Папа Пије Десети је, уочи Првог светског рата, подржао ултиматум Беча Београду и изразио наду да ће Аустроугарска ићи до краја у обрачуну са Србијом. Зажалио је што је Аустрија пропустила да на време "егземпларно казни свог опасног подунавског суседа". Римокатолицизам је у то време био значајан инструмент Централних сила. Пресудну улогу имале су банкарске ватиканско-немачке везе, преко којих је највећим делом и финансиран рат. Отуда не изненађује да је Ватикан доживео пораз Аустроугарске као сопствени, али се ни тад није предавао. Био је одлучан против формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Католичка акција Како наводи др Смиља Аврамов, међу ватиканским центрима моћи ту је и Католичка акција. Путем ње су папе Пије Једанаести и Пије Дванаести спровели масовну мобилизацију верника широм Европе и усмерили је у правцу деловања хитлеровских Сила осовине пред Други светски рат. Извор: „Франкфуртске вести“ http://www.svetinjebraniceva.rs/ |