Ових дана сви београдски медији су јавили да је новоизабраног поглавара Римокатоличке цркве посветио извесни бискуп чији је отац у Италију дошао из Црне Горе. Да је у високим круговима те цркве био још понеки Србин из Црне Горе доказује следећи пример.

Југословенски дипломатски радници у Амбасадама и Конзулатима имали су званичне и незваничне контакте и са разним личностима из обичног света. Дешавало се да временом кроз разговоре открију да поједина лица нису била баш из обичног света. Ово је прича о једној таквој особи. Она је настала на основу два докумената који се налазе у Архиву Југославије, фонд „Државна комисија за верска питања“, кутија 123. Оба документа су куцана латиничном писаћом машином, а писана екавицом.

Амбасада у Буенос Аиресу августа 1969. обавестила је (писмом Стр. пов. 827/69 од 20. августа 1959) Управу за конзуларне послове Државног секретаријата за иностране послове о контактима са једном веома интересантном особом. Та особа је о себи испричала седеће:

Он је Маркош Маша (Иванов) Ковачевић, рођен 1909. у Добрском Селу код Цетиња, Црна Гора. Италијанска краљица Јелена, ћерка краља Николе Петровића, удата за краља Виториа Еменуела III, одобрила му је 1920. године стипедију за школовање. Захваљујући тој помоћи Маркош је завршио у Милану средњу школу. У међувремену је примио римокатоличку веру. Потом је уписао студије на Ватиканском универзитету и завршио их 1938. године. Промовисан је за доктора теолошких и антрополошких наука. Потом је у наредним годинама радио у Ватикану, у Конгрегацији за пропаганду вере, као преводилац, потом као архивар. Нешто касније је постављен за секретара кардинала Берета, шефа те Конгрегације. Имао је и друга задужења.

У ратним приликама обрео се 1943. на Цетињу и родном селу, обишавши родитеље и друге рођаке. Напоменуо је да има брата, адвоката у Београду.

Ватиканска управа га је 1948. послала у Аргентину за место професора на римокатоличке универзитете „Ел салвадор“ и „Санта Мариа де Буенос Аирес“.

Папа Павле VI именовао га је 1964. за монсињора и „тајног коморника“. Било је то у Риму, у време Другог ватиканског концила. Ту се састајао са надбискупима и бискупима из Југославије, Фрањом Шепером, Смиљаном Чекадом, Габријелом Букатком и другим.

Тих година Ковачевић је био душобрижник код једног дела хрватске емиграције, то је група око Фрање Хефера, сарађује у „Хрватској католичкој заједници“ и тако даље.

Ковачевић је југословенског дипломату замолио да њихови контакти остану тајна јер, како је казао, могла би да му прети опасност од усташке екстремне емиграције. Изразио је жељу да се врати у Југославију, али сматра да му ватиканска администрација није наклоњена. Сматрао је да би могао да буде постављен за помоћног бискупа београдском надбискупу Габријелу Букатку.

„С друге стране, уколико буде принуђен да остане и даље у Буенос Аиресу – на одређен начин – верујући у могућност подршке са наше стране, желео би да буде постављен као душебрижник са емиграцију. При томе, наглашено је показао нетрпељивост према садашњем душебрижнику за хрватску емиграцију фра Лину Педишићу, којег назива бандитом и човеком који злоупотребљава цркву у политичке сврхе.“ Додао је да фратар не ужива подршку групе Фрање Хефера и она је упутила писмо папи молећи га поставе Ковачевића.

Југословенски дипломата је обећао тајност, изразио поштовање према његовој лојалности, “без обзира што врши паству код једне групе усташке емиграције“.

Према оцени тог (неименованог) дипломате, Ковачевић је врло интелигентна особа. У случају да постане душобрижник за емиграцију, „могао би лично допринети смиривању и пасивизацији у политичком смислу знатног дела хрватске емиграције. С друге стране, у том случају, и наше деловање према емиграцији могло би бити знатно шире и ефикасније. Уколико би дошло до повратка у СФРЈ, Ковачевић би, с обзиром на његове везе са Ватиканом и на комплетно познавање прилика у цркви могао корисно послужити, утолико пре, што је сам (у неколико наврата) изразио спремност у том смислу.“

Државни секретаријат за иностране послове је препис писма Амбасаде проследио (Савезном секретаријату за унутрашње послове) и Савезној комисији за верска питања, на разматрање.

Овде прича постаје веома занимљива јер је могуће поставити неколико питања: Каква је ово игра? Ко кога жели да искористи? Ко ће кога да надмудри? И тако даље.

Прича је имала и своју паралелну историју коју југословенске дипломате у Амбасади у Аргентини нису знале. А знали су је итакако у Београду, у (Савезном секретаријату за унутрашње послове) Савезној комисији за верска питања!

Наиме, Васо (Иванов) Ковачевић је четири године пре доласка Маркоша у југословенску Амбасаду, посетио (по нечијој препоруци) Савезну комисију за верска питања. Било је то почетком априла 1965. године! Дочекао га је Радосав Перовић, самостални саветник у Комисији.

Васо Ковачевић је испричао следећу причу: Још 1914. године умрла му је мајка док је отац погинуо у Балканским ратовима 1912-1913. године. Њега и сестру узела је да одгаја породица Браленовића из Даниловграда. Брата Маркоша је 1914. узео тадашњи италијански конзул на Цетињу и одвео са собом у Италију. Браћа су се видела 1943. године, дописивали су се и сусрели октобра 1964. у Ђенови.

Васо је тврдио да је Маркош „завршио четири факултета: Језуитски, Филозофски, Антрополошки и Медицински. Говори осам језика“. Док је Маркош боравио на Концилу у Ватикану, позвао је брата да дође и Рим. Сусрели су се у другом граду и провели три недеље у Риму. „За то време Машо је водио свог брата Васу свуда по Риму и упознао га са већим бројем ватиканских функционера и бискупа из Југославије. Тако га је упознао са Шепером, Букатком, Токићем, Чекадом и другим. У друштву са својим братом у Риму и Васо се представио као припадник Римокатоличке вере.“

Маркош је у Ватикану провео доста времена са надбискупом барским Токићем, дао му разне предмете и знатне своте новца за потребе тамошње надбискупије. „Дао му је један златни пехар велике вредности, изгравиран са посветом: Професор др Машо Ковачевић – свом родном крају“. Васо је рекао да је брат затражио од надбискупа да пехар преда на чување Музеју на Цетињу.

Маркош је још 1948. тражио од брата извод из матичне књиге рођених, што је овај то и учинио. „Из тог документа он је могао видети да потиче од родитеља православне вере, мада је по Васовом казивању, он то и раније знао, али то нигде не испољава“.

У разговору са братом, Маркош је исказивао да је свестан своје судбине и без обзира на тадашњу своју дужност, „он са симпатијама гледа на православце, а нарочито на своју ужу домовину – Црну Гору“.

После завршетка рада Другог ватиканског концила, Макрош је пожелео да посети Југославију, наводећи да је у Аргентини превелика негативна пропаганда против Југославије. И тако је Маркош дошао у Београд 3. новембра 1964. а отишао после пет дана. „За ових пет дана заједно су ишли по Београду, видели неке музеје и Војни музеј на Калемегдану, а у међувремену отишли да виде своју сестру која сада живи у Даниловграду. Како Васо истиче, његовом брату Машу свидело се стање у нашој земљи и он је изјавио жељу да би радо дошао да живи у Југославији, додајући да не зна на који начин би он могао остварити своју жељу. Убеђен је да се то не може учинити без одобрења Ватикана.“

Како су, у међувремену, започели преговори између Ватикана и Југославије о нормализацији дипломатских односа, Маркош је рекао брату да види у Савезној комисији за верска питања да ли би она могла да утиче да он пређе на неку дужност у Југославији. „Упоређујући себе са Шепером, Токићем и другима казао је да по образовању и интелигенцији они далеко стоје иза њега, али да је њему јасно, да тешко може напредовати у хијерархији РКЦ, пошто им је познато да је пореклом Југословен.“

„На крају разговора Васо је казао за свога брата да је јако образован човек, да се највише интересује науком и да би имао много и много да прича о РКЦ, када би дошао у Југославију и да би он био вољан многе ствари да изнесе“.

После завршетка разговора у Савезној комисији за верска питања, гост је позајмио три фотографије брата са југословенским надбискупима и бискупима снимљеним у Ватикану, а добио је број телефона Савезне комисије за верска питања с препоруком да се јави наредних дана.

Сутрадан, Васо Ковачевић је отишао у Цетиње да провери да ли је надбискуп предао поклон.

Перовић је на крају свој извештаја написао: „Закључио сам да Васо овога пута није казао све што би желео, па сам мишљења да би се са њим требало обавити други разговор. Можда је жеља његовог брата да, уколико дође до успостављања односа између СФРЈ и Ватикана, да он, који очекује титулу монсињора, буде представник Свете Столице у Београду.“

И ту са моја прича завршава. Али није и њен крај! Ја га не знам јер у архивама које сам гледао нема других докумената о овом случају. Знам само да је за посланика Ватикана у Београд дошао монсињор Марио Кања.

Можда би неко од потомака адвоката Васе Ковачевића из Земуна могао да заврши причу?