Српски екуменисти и новотарци ових дана покушавају да глуме патриоте и ревнитеље вере, и заводе незнавену публику. Тако је патријарх Иринеј, по писању недељника „Печат“ од 22. марта ове године, недавно изјавио:
„Садашње стање на Косову и Метохији је стање окупације. Надамо се да, као и свака окупација, неће трајати вечно...Косово је било и мора остати наше... Нисмо ми Косово изгубили, ми се за Косово и Метохију боримо и надамо се да ћемо се изборити.“ Владика Атанасије је, на Интернету, објавио своје обраћање јавности, поводом преговора о Космету у Бриселу. Али, наравно, Србима свраке нису попиле мозак, па се још сећају какву су улогу у рушењу Косова и Метохије имале одлуке патријарха Иринеја и Синода (читај – Иринеја Буловића) о отимању епархије рашко – призренске од канонског епископа, као и разјуривање тамошњег монаштва које је предузео владика умировљено – неумирени Атанасије, па онда његов брат Амфилохије. Мало су били за ЕУ и Америку, па су сад мало за Косово и Метохију, а у ствари су увек само за себе и своју гордост. Прво хоће да су екуменисти и пацифисти, па би онда да мало постану зилоти – „зурлоти“ (што би рекао качилац канона мачку о реп). Само, наш народ је то већ прозрео, и једино што чека је јавно и искрено покајање свих преливода за досадашње учинке у претварању СПЦ у алајбегову сламу, коју развлачи ко како хоће. „А кад виде (Јован) многе фарисеје и садукеје где иду да их крсти, рече им: породи аспидини! ко каза вама да бежите од гнева који иде? Родите дакле род достојан покајања.“ (Мт. 3:7,8) Да би народ иоле почео веровати Атанасију, Иринеју и једном и другом, Амфилохију Радовићу, Григорију Дурићу, Игњатију Мидићу и свој њиховој браћи по рушитељству СПЦ, потребно је да учине неупоредиво више од испразног квази-теолошког реторичког жонглирања: потребно је да роде плодове достојне покајања. А који су то плодови? Да прогнају сва јеретичка учења из СПЦ тамо одакле су их и донели; да Свету Литургију у свим епархијама СПЦ врате на светопредањски поредак, у складу са одлукама СА Сабора СПЦ; да одлуку Сабора о иступању СПЦ из свејеретичког Светског савета цркава спроведу у дело; да пониште све своје неканонске одлуке о рашчињењу, изопштењу или прогону српских епископа, монаха, свештеника и мирјана; да се јавно покају (јер су то јавно и учинили) за сва понижења која су својим речима или делима нанели Српској Цркви и њеним верницима (попут недавне честитке новоизабраном папи)... Много се ту још има наводити, али је, за почетак, довољно и оволико. Дакле, док српски екуменисти и новотарци, рушитељи СПЦ, не учине макар ово што је побројано, сваки православни Србин (наглашавамо: православни!) све њихове изливе „зилотизма“ и „патриотизма“ доживљаваће као реторичко фарисејство, мотивисано дневним екуменистичко-политичким потребама. +++ Епископ Атанасије (Јевтић): Слага Дачић као лицемер и преливода Шта очекивати кад и његов председник овакве Србије изјављује да би следовао Титову „спољну политику” Отаџбина жива завештава своје срце у земаљској Србији Царству Небескоме Милоје Дончић, Бича у Метохији Хвала Богу да смрт не постоји Но са земље Небу пресељење Земаљско се у растанак броји А на Небу заувјек Сретење. Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских. Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика. Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од пештерâ виш Пећске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши. То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18). И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско. И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој. Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс. Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу. Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – одкако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) – Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36). То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности. У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник Слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује: Браћо моја, Срби Православни, ак′ и јесмо изгубили царство душе своје губити немојмно! На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној. * * * А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије? „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже” (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови). „Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013). И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије. (Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову "спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици, 10. 3. 2013). И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: колико су његови овакви “преговори” и фамозни му овакав “дијалог” допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође “табу тема”). Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби и светска јавност одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког “дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)? Издаја Косова је на делу, као и „успостављање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна(мо) границе Србије”), а на то поодавно потсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титовом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник). Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косоовм и Метохијом? Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић“ у Београду, где је присуствовао на почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну политику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег безкичмењака, коме је “отац гроб”, по Многострадалном Јову. И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника: “Не може Агарен/ и одступник / да брани твој род / Нити ће паликућа / од пожара / да спасава / Из ропства мисирског / неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ / пречицом води / до новог ропства / и Вавилона.“ Ман. Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије +++ Коментар са сајта „Нови Стандард“: Јован Атанасије Јевтић у овом тексту не спомиње издајничку влас Бориса Тадића која је све чинила да омогући овој данашњој, ненародној власти да доврши издају коју је започела претходна влада. У тој пртходној влади министар полиције Ивица Дачић је добио орден Белог Анђела а министар одбране Шунатовац орден Цара Константина од СПЦ. Ко је овдjе лицемјер и ко коме покушава да замаже очи? Хадје што нас Србе безбожничка власт понижава на сваком кораку, али зар и ови црквени великодостојници мисле да смо будале? Атанасије, издао си и протјерао свог брата Епсикопа Артемија са Космета са својом кликом. Коме ти сада пишеш и причаш о издаји??? http://www.standard.rs/episkop-atanasije-jevtic-o-kosovu-i-metohiji +++ Коментар са сајта НСПМ: zitelj Kosova i Metohije четвртак, 21 март 2013 12:49 Tek sad mislim da je sa nama na kosovu gotovo.Ovo je ustaljena praksa jezuita u nasoj srBskoj crkvi: sve su uradili na unijacenju srba, poskidali oltare po hramovima, promenili liturgiju, smenili i proterali pravoslavne Episkope, sad su kao zabrinuti i osecaju se izdanim i prevarenim.Gospod nas uci da cemo ih po delima prepoznati.Jeno od mnogih dela Atanasijevih je i njegov naslednik Grigorije (koji sam sebe prestavlja Kardinalom)Prije neki dan bese "nas" patrijarh sa svojim farisejima u Prizrenu u renoviranom hramu nema dveri niti ikonostasa samo velikodostojnici sa svojim sirokim skutima, koji traze od naroda da mu se klanja i ljubi ruke. |