header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Осврт на изливе „патриотизма“ и „зилотизма" епископа пензионера Атанасија и компаније Штампај Е-пошта
субота, 23 март 2013

  Српски екуменисти и новотарци ових дана покушавају да глуме патриоте и ревнитеље вере, и заводе незнавену публику. Тако је патријарх Иринеј, по писању недељника „Печат“ од 22. марта ове године, недавно изјавио:

 „Садашње стање на Косову и Метохији је стање окупације. Надамо се да, као и свака окупација, неће трајати вечно...Косово је било и мора остати наше... Нисмо ми Косово изгубили, ми се за Косово и Метохију боримо и надамо се да ћемо се изборити.“ Владика Атанасије је, на Интернету, објавио своје обраћање јавности, поводом преговора о Космету у Бриселу. Али, наравно, Србима свраке нису попиле мозак, па се још сећају какву су улогу у рушењу Косова и Метохије имале одлуке патријарха Иринеја и Синода (читај – Иринеја Буловића) о отимању епархије рашко – призренске од канонског епископа, као и разјуривање тамошњег монаштва које је предузео владика умировљено – неумирени Атанасије, па онда његов брат Амфилохије. Мало су били за ЕУ и Америку, па су сад мало за Косово и Метохију, а у ствари су увек само за себе и своју гордост. Прво хоће да су екуменисти и пацифисти, па би онда да  мало постану зилоти – „зурлоти“ (што би рекао качилац канона мачку о реп).

Само, наш народ је то већ прозрео, и једино што чека је јавно и искрено покајање свих преливода за досадашње учинке у претварању СПЦ у алајбегову сламу, коју развлачи ко како хоће. А кад виде (Јован) многе фарисеје и садукеје где иду да их крсти, рече им: породи аспидини! ко каза вама да бежите од гнева који иде? Родите дакле род достојан покајања.(Мт. 3:7,8) Да би народ иоле почео веровати Атанасију, Иринеју и једном и другом, Амфилохију Радовићу, Григорију Дурићу, Игњатију Мидићу и  свој њиховој браћи по рушитељству СПЦ, потребно је да учине неупоредиво више од испразног квази-теолошког реторичког жонглирања: потребно је да роде плодове достојне покајања. А који су то плодови? Да прогнају сва јеретичка учења из СПЦ тамо одакле су их и донели; да Свету Литургију у свим епархијама СПЦ врате на светопредањски поредак, у складу са одлукама СА Сабора СПЦ; да одлуку Сабора о иступању СПЦ из свејеретичког Светског савета цркава спроведу у дело; да пониште све своје неканонске одлуке о рашчињењу, изопштењу или прогону српских епископа, монаха, свештеника и мирјана; да се јавно покају (јер су то јавно и учинили) за сва понижења која су својим речима или делима нанели Српској Цркви и њеним верницима (попут недавне честитке новоизабраном папи)... Много се ту још има наводити, али је, за почетак, довољно и оволико.

Дакле, док српски екуменисти и новотарци, рушитељи СПЦ, не учине макар ово што је побројано, сваки православни Србин (наглашавамо: православни!) све њихове изливе „зилотизма“ и „патриотизма“ доживљаваће као реторичко фарисејство, мотивисано дневним екуменистичко-политичким потребама.

+++

Епископ Атанасије (Јевтић):

Слага Дачић као лицемер и преливода

Шта очекивати кад и његов председник овакве Србије изјављује да би следовао Титову „спољну политику”

Отаџбина жива завештава своје срце

у земаљској Србији Царству Небескоме

Милоје Дончић, Бича у Метохији

Хвала Богу да смрт не постоји

Но са земље Небу пресељење

Земаљско се у растанак броји

А на Небу заувјек Сретење.

Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији

Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских.

Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика.

Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од пештерâ виш Пећске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши.

То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18).

И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско.

И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој. Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс.

Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу.

Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – одкако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) – Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36).

То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности.

У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник Слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује:

Браћо моја, Срби Православни,

ак′ и јесмо изгубили царство

душе своје губити немојмно!

На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној.

* * *

А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије? „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже” (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови). „Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013).

И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије. (Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову "спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици, 10. 3. 2013). И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: колико су његови овакви “преговори” и фамозни му овакав “дијалог” допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође “табу тема”).

Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби и светска јавност одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког “дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)? Издаја Косова је на делу, као и „успостављање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна(мо) границе Србије”), а на то поодавно потсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титовом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник).

Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косоовм и Метохијом? Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић“ у Београду, где је присуствовао на почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну политику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег безкичмењака, коме је “отац гроб”, по Многострадалном Јову.

И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника:

“Не може Агарен/ и одступник / да брани твој род / Нити ће паликућа / од пожара / да спасава / Из ропства мисирског / неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ / пречицом води / до новог ропства / и Вавилона.“

Ман. Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013.

+ Епископ Атанасије

   

+++

 

          Коментар са сајта „Нови Стандард“:

          Јован

Атанасије Јевтић у овом тексту не спомиње издајничку влас Бориса Тадића која је све чинила да омогући овој данашњој, ненародној власти да доврши издају коју је започела претходна влада. У тој пртходној влади министар полиције Ивица Дачић је добио орден Белог Анђела а министар одбране Шунатовац орден Цара Константина од СПЦ. Ко је овдjе лицемјер и ко коме покушава да замаже очи? Хадје што нас Србе безбожничка власт понижава на сваком кораку, али зар и ови црквени великодостојници мисле да смо будале? Атанасије, издао си и протјерао свог брата Епсикопа Артемија са Космета са својом кликом. Коме ти сада пишеш и причаш о издаји???

http://www.standard.rs/episkop-atanasije-jevtic-o-kosovu-i-metohiji

+++

Коментар са сајта НСПМ:

zitelj Kosova i Metohije

четвртак, 21 март 2013 12:49

 

Tek sad mislim da je sa nama na kosovu gotovo.Ovo je ustaljena praksa jezuita u nasoj srBskoj crkvi: sve su uradili na unijacenju srba, poskidali oltare po hramovima, promenili liturgiju, smenili i proterali pravoslavne Episkope, sad su kao zabrinuti i osecaju se izdanim i prevarenim.Gospod nas uci da cemo ih po delima prepoznati.Jeno od mnogih dela Atanasijevih je i njegov naslednik Grigorije (koji sam sebe prestavlja Kardinalom)Prije neki dan bese "nas" patrijarh sa svojim farisejima u Prizrenu u renoviranom hramu nema dveri niti ikonostasa samo velikodostojnici sa svojim sirokim skutima, koji traze od naroda da mu se klanja i ljubi ruke.

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 25 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 74 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.