header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Пост, исповест и причешће; о посту код Срба Штампај Е-пошта
уторак, 26 март 2013

 Од када сам пришао Цркви, постио сам и причешћивао се онако како је то било уобичајено у нашем народу: на води, са исповешћу пре Причешћа. Било је и неколико других случајева, али овога правила сам се држао. Наравно, од почетка сам видео да има и других пракси и обичаја, поткрепљених богословским и пастирским аргументима, и никоме се нисам мешао у духовни живот и однос према Свеблагом Христу, без Кога нема живота вечног. Због тога ни ове белешке немају за циљ да било кога убеђују у било шта, него представљају апологију „онога који једе зеље“ као што каже Св. апостол Павле: „Јер један верује да сме све јести, а који је слаб, једе зеље“ (Римљ. 14, 2). Има јаких, и има слабих у Цркви. Ја спадам у слабе, који се не усуђујем да се причестим без поста и исповести. И ово је апологија слабог брата, који очекује да не буде осуђен од оних јаких (Римљ. 14, 3).

На чему заснивам свој став? На искуству србске црквене побожности и на правилима Великог Типика која су код нас донедавно важила. Одредба о причешћу се налази у Великом Типику, под насловом „Учитељноје извјестије / О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији БожественихТаин“, и налаже да онај ко хоће да се причести у суботу или недељу „од понедељка буде у посту и молитви и потпуној сабраности“. Св. Никодим Светогорац, који је инсистирао на чешћем при-чешћивању, налагао је тридневни пост пре Причешћа, ако човек хоће да га прими ван редовних постова.

Ја сам уверен да сваки православни народ има свој начин на који прима веру и живот по њој. Иако је вера једна, приступи су јој различити. То је оно што је руски философ Иван Иљин звао „религиозним актом“ једног народа. Док год тај акт, то стремљење ка Богу, постоји, народ, макар и изгубио веру, има наде да се обнови. Али, ако тај религиозни акт нестане, наде нема: исправан догматски садржај повезан са лажним актом ускоро ће се и сам изродити. По Иљиновој речи: „Губитак хришћанског акта неизбежно са собом повлачи губитак хришћанских садржаја и хришћанског духа. Хришћанин који је у себи дао првенство не љубави, не срдачном сазирању и не хришћанској савести, него мудровању и мудровањем руковођеној вољи, губи хришћански акт, а с њим и хришћански дух. Мудријашење га води путем уског интелектуализма и доводи га до разорних сумњи и порицања; мудријашка воља га води путем срца лишеног љубави и рачунџијског утилитаризма и доводи га до практичне безбожности (...) Народ, снажан у свом религиозном акту, неће изгубити Бога чак и ако изгуби своју религиозну доктрину. И обрнуто - народ с најбогатијим богословљем изгубиће своју веру и отићи ће од своје Цркве ако изгуби свој акт.“

Србска побожност је озбиљна, дубока, домаћинска; у исти мах скромна и лишена сентименталности и патетике. Она је здрава и крепка, али не дозвољава површан приступ Светињи. Зато наш народ вели: „Или слави или одустави!“ То јест, ради како се ради Богу, или не веруј и живи као неверник - не храмај час на једну, час на другу страну1.

Савременом човеку прети површна, секуларна религиозност маскирана као „ађорнаменто“ II ватиканског концила - „идење у корак с духом времена“. Несрећни римокатолици су на II ватиканском концилу извели богослужбену реформу, напустили латинску мису, скратили мису на тридесетак минута, окренули своје жупнике лицем народу у току службе, издвојили часну трпезу из олтара и ставили насред храма, да је сви верни виде, укинули исповест пред примање хостије и надали се да ће им цркве бити пуне. Још су додали и гитаре и бубњеве ради модернизације појања, и претворили све у шоу. Последице? Данас продају храмове широм Европе, од Француске до Холандије, па чак и Пољске, и немају довољно кандидата за свештенство. У Француској се крштава мање од 10% становништва. Жан Луј Палијерн, православни Француз, преводилац оца Јустина на француски, говорио је о томе да је известан број Француза којм су прешли на ислам, претходно хтео да пређе у Православну Цркву, али да су, кад су видели да Помесне (Православне) Цркве у Француској имају исти, неподвижнички однос према Светињи као и римокатолици, ипак отишли у ислам који је, макар и површно, задржао извесну дозу аскетизма.

Наравно, знам да је до таквог стања у Православљу још далеко, али сваки пут почиње првим кораком. А мени се чини да је причешћивање без озбиљне припреме један од корака на том путу. Многе „ситнице“ у Цркви у ствари, нису ситнице2. Поготову ситница није однос према Причешћу, од кога зависи живот. За крај, да поновим: нико, никад, ма шта урадио, није достојан Причешћа. Пост и исповест су само знак наше добре воље, наше искрене жеље да Светињи приђемо. Али, нисмо достојни и никад нећемо бити достојни. Све припреме нису ништа, јер је благодат Божја оно што нас спасава и дела у нама. Али, опет и опет: ако тих припрема нема, ми никад не можемо постати свесни да смо ништа и да смо недостојни Причешћа.

Овим текстом не желим да улазим у полемике, него само исповедам веру једног нејаког човека, човека који „једе зеље“. Циљ тог исповедања је и молба упућена пастирима Цркве: немојте заборавити и нас, чија је савест нејака и који не можемо да будемо духовне атлете. Допустите нам да останемо са оваквим ставом, и да се Богу приближавамо по мери својих нејаких сила. Верујемо у вашу љубав и расуђивање. Разумите нас и немојте заборавити да се и ми трудимо да идемо путем Отаца!

ПОСТ КОД СРБА

Игуман Стефан, кад сазнаје за победу србске православне мишице, позива јунаке: „Ајте, браћо, те се причешћујте, /без приправе и без исповијести /а ја мичем све на своју душу“. Тада, вели Његош, прилазе и причешћују се они који нису ручали. Из „Горског вијенца“ нам је јасно да су Срби Светом Причешћу увек приступали са припремом поста и исповести; само у тим, ванредним околностима, игуман Стефан, мистичко срце србске заједнице, допушта им да се причесте јер су, у том тренутку, они исто што и косовски витезови Св. кнеза Лазара, који су, спремни да погину, примили Светињу у „бијелој Самодрежи цркви“ Њихова спремност на жртву и ванредне околности у којима су се нашли омогућују им приступ „без приправе и без исповијести“ при чему слепи игуман њихове грехе прима на себе. Дакле, „приправа и исповијест“, пост и покајање, увек су били србски пут приступања Причешћу.

Уопште, пост је код Срба био поштован као суштински израз православног духа. У нашим западним крајевима, где се живело са римокатолицима, који су пост држали без икакве озбиљности, јавила се изрека: „То ти је лако к'о шокачки пост“. Влајко Влаховић, у својој сјајној књизи „Породични живот код Срба“ вели да се пост сматрао за верску обавезу толико да се за оног ко се у посте омрсио говорило да се отровао. Премрсивање постова било је довољно да се човек сматра рђом и несојем, и да се у њега нема поверења.

Кад је лекар наговарао војводу Новицу Церовића да пије млеко јер је тешко болестан (а Новица је постио), овај му одговори: „Зар си зато дошао са Цетиња да ме наговориш да се отрујем уз Часни Пост, данас кад сам претурио деведесет година? Ако си за то школу учио, да људе на гријех наводиш, онда си добро научио!“ У најтежим данима ратовања у Првом устанку, Карађорђе је Велики Пост држао строго, једући само пасуљ на води. Хајдук Вељка су Руси, које је обожавао, поред тога што су га наговорили да пије рум, одвратили од строгог поста на води и навели да једе на уљу (сведочи Вук Караџић).

Влајко Влаховић вели: „Дани поста рачунају се као дани светковања. У време поста чува се од рђавих речи и дела. Као страшна заклетва је кад се неко закуне постима. Пост држи цела кућа, па и малолетна деца, осим оне која сисају. За време Ускршњег поста, обавезно сваке вечери сва чељад врши молитве и метанисања. Ако је нужна потреба да се неко омрси уз посте, онда се свештеник пита за дозволу. Иначе, нерадо се гледа, да неко у породици мрси, и онај који то мора, чини то у склонитом месту куће“. Срби су постили и ванредне постове - за Савиндан или Покров Мајке Божје. На Велики Петак су јели само пред залазак сунца и ништа нису кували. У врањском крају, код оца Јустина, људи су на почетку Четрдесетнице држали тримирје - три дана нису јели, ни пили воду. У породици су појединци постили више од прописаног, ради добра и напретка куће. Пред полазак неког од укућана на пут, постило се по дан. Они који посте, сматрало се, као да подижу цркву:

Часне посте запостисмо,

Нову грађу изнесосмо,

Белу цркву страдисмо.

У њој поју светитељи:

Свети Петар и Никола;

Две им сеје отпевају:

Анђелија Светом Петру,

А Марија Николају.

Ту се дала танка стаза,

По њој шеће Божја Мајка,

Води Бога за ручицу...

 

Само је душа просветљена постом и молитвом могла да испева једну такву песмицу.

У мемоарима првог савременог србског романописца, Милована Видаковића, види се како су Срби строго и беспоговорно држали пост, сматрајући га својим суштинским религиозним дугом. Пред Турцима, сви његови, цело село, избегну у планину Космај. Прође зима, коју су једва издржали, и наступи Велики пост. Видаковић вели: „Наста нам велики пост, с чим ћемо сад душу издржати, кад хлеба и друге ране немамо, раз меса, но како бисмо ми у такав пост смели премерсити! Наш отац имађаше за нас меда доста, ораха и сувих шљива, и са тим је нас препитивао (прехрањивао, нап. В. Д.), но ова је рана без хлеба и меса тако нам се већ омразила била, и тако смо били ислабили, да смо једва и ходати могли; а који ни тога имали нису, ти су се сасвим поразболели и стали умирати, а нипошто премерсити. Но отац Јоан, наш парох, паметан муж, скупи народ и даде им прекрасно слово поученија, да могу мерсити, да наша света церков није тако строга да ни у крајњој нужди мерсити не допусти, но да људи код меса, млека и сира умиру од глади. Што више и то им јошт у својем слову приложи, да он оног који због поста од глади умре, неће... погрепсти, да он свим, као духовни отац, пост сада у нужди разрешује, и благосиља их да могу сви мерсити, раз среду и петак держати. И тако једва је љубезну и побожну простоту своју на то склонио да мрсе“.

Из овог записа видимо следеће: 1. Народ је посте држао строго, чак и у збегу; 2. Постила су и деца, без икаквог ублажења; 3. Тек кад је запретила смрт од глади, свештеник је благословио да мрсе и они су једва на то пристали.

Из књиге Владимира Димитријевића „Реча на реч (одговор Еп. Атанасију)“, ЛИО Горњи Милановац, 2008.

http://borbazaveru.info/content/view/2127/52/

Последњи пут ажурирано ( уторак, 26 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.