header image
НАСЛОВНА СТРАНА
И народ и Пећка патријаршија угроженији него под Турцима Штампај Е-пошта
недеља, 31 март 2013

 Томислав Кресовић и Вељко Ђурић Мишина

СПЦ МОРА У БРИСЕЛ РАДИ ОДБРАНЕ ВЕРЕ, НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА,

СВОЈЕ ИМОВИНЕ И САКРАЛНИХ ОБЈЕКАТА

Српска православна црква би требало да буде важан фактор у разговорима Србије, то јест њене владе са Европском унијом и Приштином око постизања такозваних „компромисних“ договора (који су се до сада показали као диктати српској страни).

СПЦ има сва права да учествује у разговорима пре свега о слободи вероисповести на Косову и Метохији, очувању своје имовине, поштовању права православих верних која су загарантована правом на веру Повеље Уједињених нација и људска права, као и нормама Европске уније. Уосталом, Српска православна црква је и власник значајног дела земљишта на Косову и Метохији, што показују катастарске књиге из 1910. године које се чувају у Цариградској патријаршији а делом су у поседу Српске Патријаршије.

Ради се о некретнинама и уметничким вредностима вредним стотине милиона евра. Поготово што је неколико српских манастира ушло у светску баштину преко Унеска.

 На жалост, Српска православна црква као фактор националног индентитета Срба на Косову и Метохији се не појављује као фактор или као вид националног лобирања међу осталим хришћанским црквама.

Уместо видљиве феудализације и затварања у сопствене епархије и митрополије, наша Црква свим снагама и потенцијалима треба да се наметне влади Србије као фактор одбране индентита Срба на Косову и Метохији. Ако се то не уради, политика Хашима Тачија или било која друга мека политика под окриљем Европске уније, Сједињених Америчких Држава и/или Ватикана ретушираће српско историјско и православно-светосавско наслеђе на тим територијама.

Горе од губитика имовине је губитак индентитета и  историјског порекла Срба на Косову и Метохији. Ако се то не спречи, Србе, као и 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, чека сеоба на север, чиме ће Пећка патријаршија, као симбол постојања Срба и Српске православне цркве, бити угрожена много опасније него под османским Турцима.

Срби на Косову и Метохији треба да имају, поред права на политички, економски и социјални статус, заштићене слободе које чине један народ јер су му те слободе већ дуго времена угрожене.

Које су то слободе и права гарантована и међународним конвенцијама и Европској унији?

Пре свега је реч о индентитету народа кроз језик и писмо. Без обзира на то да ли долази од европских институција или шиптарских из Приштине, приметно је све више отпора да се на Косово и Метохији користи српски језик и ћирилично писмо. „Влада“ у Приштини - уз здушну подршку Европске уније -намеће хрватску латиницу као официјелно писмо Косова, потом прихвата ијекавицу у комуникацији са Србима под изговором да то мора због бројности такозване бошњачко-муслиманске популације која не говори албански.

Тако се српски „утерује“ у „бошњачки“ језички корпус!

Неговање српског језика и писма већ је витално оскрнављено у Хрватској, где су ћирилица и српски језик права јерес. Уосталом, сетимо се само недавних збивања у Вуковару!

Други аспект државних обавеза Србије у преговорима са Европском унијом и Приштином - поред заштите националних вредности и  индентитата Срба на Косову и Метохији, дакле поред језика и писма - јесу угрожена верска права Срба.

Преостали Срби су суочени са својеврсним религиозно-верским „апертхејдом“ са ограниченим доступом својим хришћанским и светосавским светињама, храмовима и манастирима, као и сакаралним објектима (гробљима) која се непрекидно руше и на тај начин се „убија“ цивилизацијско право на сахране и гробна места.

Нажалост, у заједници хришћанских цркава не чује се глас Српске православне цркве, нити се поставља питање скрнављена храмова и сакралних објеката као посебног вида геноцида и поништавања и „сакаралне географије“.

Интерес „владе“ у Приштини је да српске средњовековне манастире и нововековне црквене храмове прогласи делом културе и обележја „Републике Косово“ а не Срба. План је да и српске средњовековне светиње, признате и од Унеска, буду третиране као део византијске и поствизантиске културе што брише постојање српске културе и цивилизације до 1389. године.

Интересантно је да Унеско није битније протествовао нити је било реакције Уједињених нација ни 2004. године када је организован шиптарски погром над манастрима и црквама. Напади на светиње попут Грачанице, Високих Дечана и Пећке Патријаршије, објеката који су под сталним војним надзором снага Кфора и Еулекса, указују на намеру искорењивања српског народа и православља кроз редуковање храмова.

Дијалог око Косова и Метохије који воде држава Србије и њен премијер морао би, због свега, да се настави уз учешће представника Српске православне цркве као високог члана делегације. Пре свега због очувања манастира и српских православних светиња, права на цивилизацијско исповедање хришћанске вере без страха, очувања сакралних објеката (гробаља) и других светиња.

Поједини архијереји СПЦ говоре како је ова влада на ивици издаје око Косова, а сами су се увукли у своје интересе и своје епархије и митрополије без јасног става да Српска православна црква мора да буде значајан фактор у дијалогу са Европском унијом и Приштином око бдућности Србије, Срба и православља на Косову и Метохији.

Трагично је да ни Синод ни најутицајнији архијереји, нарочито они блиски властима, премијеру или председнику Србије, нису инсисирали на томе да је национални разлог да Српска православна ацрква треба да буде део преговарачког тима Србије. Као да се све препушта политичарима на њихову савест и вољу док Српска православна црква „немо“ гледа на трагику народа и његове Цркве која се „ваља“ у позадини великих одлука спремних да их обзнане сада или нешто касније.

Српска православна црква остаје само на саопштењима, анатемама и молитвама.

Унутар ње, међу архијерејима, има довољно мудрих, храбрих и проницљивих, који би могли да буду од велике користи за одбрану националних интереса и интереса саме Цркве пред моћницима Европске уније и шиптарским факторима, који су изнајмили ПР агенције и имају утицај у медијима и међу политичарима, али и у структурама Ватикана и Цариградске патријаршије.

Дотле се Срби и Српска православна црква позивају на подршку Бога у одбрани својих светиња и имена на Косову и Метохији. То, међутим, у времену владавине антихриста није дововљно.

Србија треба да тражи помоћ и подршку Русије и свете Руске православне цркве и ширег светског јавног мнења које не прихвата глобалистички диктат.        

http://fakti.org/srpski-duh/i-narod-i-pecka-patrijarsija-ugrozeniji-nego-pod-turcima

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 84 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.