header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Убиство у Великој Иванчи/Размишљање у Великом посту Штампај Е-пошта
четвртак, 11 април 2013

 У оваквом окружењу Србије, многи губе смисао живота, и каткад постају опасни и по себе и по околину

         Један човек убио је тринаесторо људи. Ишао је од куће до куће и убијао. Били су то његови рођаци и комшије. Међу њима и дечак од две године. У једној кући, из револвера је пуцао у седморо. Све их је побио. Затро је породицу... На крају је покушао и сам да се убије. Није успео. Тешко је рањен. У болници се нашао са својом женом, у коју је пуцао пре но што је кренуо у крвави поход. Страни медији пренели су вест о чудовишном злочину, говорећи да такве ствари нису, бар до сада, биле карактеристичне за Србију.

Другосрбијански велеуми ће се „качити“ за чињеницу да је убица пре двадесет година био на вуковарском ратишту, и да је прошле године остао без посла. После се у новинама појавило: тукао је жену ланцима, јер је био сурове нарави. На свој лукави, кушачки начин, мајстори за ЕУ спин ће нам вероватно рећи: ето, родољуби су потенцијалне убице; ето, ако не будемо ишли ка ЕУ (а цена је одрицање од Косова, зар не?) сви ћемо остати без посла, и убиства ће постати масовна. Мушкарци у Србији туку жене и спремни су на свако непочинство, итд. Остати ван ЕУ значи упасти у крајњу беду; а то значи да ће Велика Иванча постати наша свакодневица. Сиромаштво без ЕУ једнако је масовна убиства; мушакарац ван ЕУ стандарда – зар то није вероватни злочинац?

Та логика је изазовна. Изазива на повраћање. Јер, Брејвик није пуцао у убогој Србији, него у земљи са највишим стандардом на планети, у Норвешкој. Имао је више него довољно за живот, и починио је невиђени покољ. А споља је био сасвим пристојан,углађен и ЕУропски коректан.

Ипак, дужни смо да размислимо о злочину који је затро толике људске животе у селу код Младеновца, међу њима и живот двогодишњег дечака Давида.

О злочину који се збио у доба покајања и духовне борбе, које се у нашој Цркви зове Велики или Часни пост.

Убица из комшилука

Убица је, бар како су сутрадан после непочинства писале новине, био миран човек, који не би ни мрава згазио. Све комшије су га волеле, јер је био добар и љубазан и спреман да сваком помогне. Често је возио суседе код лекара у Младеновац. Један од преживелих каже да би таквом комшији, у свако доба дана и ноћи, био спреман да отвори врата.

Пре но што је убио тринаесторо невиних, није био кажњаван ни за саобраћајни прекршај. Његове кћери – близнакиње говориле су о њему као добром родитељу, не верујући да је отац то могао да уради. Најстрашнија је његова последња фотографија на којој се види са родбином и комшијама, којима ће касније постати џелат. Па шта је узрок? Помиње се да му се отац обесио, и да је он то ,у доба кад се личност обликује, видео,што га је трајно траумирало. Касније му се убио и стриц, а и један рођак је покушао самоубиство. Народ прича и о неком породичном проклетству из Другог светског рата.

Уопште, прича се свашта,што новине користе за своје „монструозно“ и „скандалозно“ наслове. Али... Дубље је све то него што изгледа.

Човекоубица од искони

Један мој колега са студија (живели смо у студентском дому на Карабурми), по повратку с ратишта у Хрватској причао ми је: „Нисам веровао у постојање ђавола. А онда сам се уверио. Био сам у позадини фронта, и једном сам, у чамцу, отишао да пецам рибу на Сави. До мене је допловио леш човека...Био је тако мучен и тако унакажен да сам ја схватио да ту врсту мучења и сакаћења није могао да смисли човек сам, и да је то дело неке стравично моћне и зле интелигенције, старије и искусније од човека, али пуне мржње...Тако ми је постало јасно да постоји ђаво“...

Очито је да у злочину у селу код Младеновца има нечег сатанског: ићи од куће до куће и хладнокрво убијати, ући у собу у којој је креветац и пуцати у двогодишње дете не може се тек тако. То подсећа на ратне злочине усташа и других крволока, почињене у стању демонијаштва. Али, ко, данас, верује у ђавола, кога је Достојевски у „Легенди о Великом Инквизитору“ назвао „лукавим и мудрим духом“, а у „Бесима“ показао као главног делатника руске нихилистичке револуције?

Ако сте заборавили хришћанску азбуку,да се подсетимо. По учењу Цркве, ђаво је човекоубица од почетка, који,у рату против Творца, уништава људе, Божије иконе. Пошто Бога не може да победи, насрће на оне које је Бог створио и због којих је постао Човек, Господ наш Исус Христос, да би их Својом смрћу искупио од греха и смрти и сјединио с Оцем Небеским. А шта је главно демонско оруђе у борби против човека? Шарл Бодлер, песник „Цвећа зла“, то је одлично знао: једном је истакао да се највећа обмана ђавола састоји у томе да нас увери како он не постоји. Не како Бог не постоји, него како он, крвник од искони, не постоји. Јер тада може да чини шта му је воља, а људи не знају како да се од њега бране. Одбрана је благодат небеска, живот по закону Божјем, љубав према Богу и ближњем, пост и молитва, стварна сила која је човеку дата у Цркви, кроз Свето Причешће Телом и Крвљу Христовом. Ако те силе у једном човеку или једном народу нема, дешавају се страшне ствари. Јер, човек је само „сламка међу вихорове“ (Његош),незаштићена „трска која мисли“ (Паскал),и коју ломи чак и јачи поветарац, а камоли ураган зла у свету у коме смо се обрели.

Некада је у нашем народу питање „Да ли си нормалан?“ гласило: „Јеси ли ти крштен?“ Знало се да је сила крштења заштитна сила од сваког, а поготову демонијачког, лудила. Зато се и говорило: „Кога Бог хоће да казни, прво му узме памет.“ Јер, Божија казна је повлачење његовог покрова са човека, кад Он види да човек тај покров неће... И онда се жање што се са ђаволом сејало...

У каквој Србији живимо?

Србија, наша отаџбина, већ одавно је престала да личи на себе негдашњу – земљу побожног, поштеног и радног света, који зна за образ и хришћанску солидарност, који светињу породице држи изнад свега, настојећи да и будућим поколењима преда исти систем вредности. Србија данас је земља изругивања свему светом и честитом, у којој се јавни делатници не либе да јавно показују своје наложнице, у којој је вулгарност најниже врсте постала свакодневица (како каже Пол Вирилио, изворно значење речи „опсцен“ нема везе са сексуалним просташтвом; „опсцен“ првобитно значи „злослутан“, и друштво које разврат претвори у норму мора да очекује све врсте насиља и злочина). Људима који овде живе не нуди се смисао живота у раду и стваралаштву; код њих се не негују родољубље и солидарност; они треба да буду само „дигестивни трбуси“ чија је једина свакодневица „Фарма“ и „Велики брат“. У том и таквом окружењу, многи губе смисао живота, и каткад постају опасни и по себе и по околину. Преко милион људи узима разне врсте „лекова за живце“, јер не могу да поднесу свет у коме су, свет препун неправде, насиља, зла и медијске манипулације. Многи дижу руку на себе; неки постају убице. Ако се томе додају разне врсте веровања у враџбине, магију и сличне мрачне лудости, слика постаје потпуна. Убица из Јабуковца одузео је девет живота зато што је веровао да му је нешто „набачено“. У селу Вучковици код Гуче 1994. десио се злочин страшан по монструозности: отац и мајка су, са ћерком која их је уверила да јој је баба вештица, спалиле јадну старицу, у дворишту... Разни сатанисти, који скрнаве гробља и руше надгробнике, такође нису ретка појава у овој земљи...

Узрок је, понављамо, пре свега и изнад свега, заборав Бога и закона Божијег. Ако нема Бога, све је дозвољено, говорио је Достојевски. Ако нема Бога, планета постаје „тркалиште привиђења калдрмисано људским лобањама“, како је говорио Свети Јустин Ћелијски. И ко зна шта нас још чека, ако се не вратимо Богу и себи да нас, како рече Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“?

Стварно, шта нас чека?

Пред човеком су увек само два пута: за Христом или за његовим противником, човекоубицом од искони. Пут за Христом је пут покајања, увиђања своје слабости и недостојности, али и љубави Божје која, благодаћу, све преображава. Пут човекоубице је пут бесмисла и човекомржње која води у братоубиство. Србија и данас бира; бира мистички, бира метафизички, бира с оне стране видљивог. То невидљиво бирање се тек касније ваплоти у видљивом и доноси плодове у овдашњици. Све је већ речено у Јеванђељу: „У то пак вријеме дођоше неки и казаше Му (Христу, нап. В. Д.) за Галилејце чију крв Пилат помијеша са жртвама њиховим. И одговарајући Исус рече им: Мислите ли да су ти Галилејци били гријешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути“(Лука 13,1–3). Пилат је, дакле, побио неке Јевреје који су дошли у Храм јерусалимски да принесу жртве. Када су Господа о томе обавестили, Он их је упозорио да убијени Јевреји нису били најгрешнији у свом роду, него им се то десило као упозорење свима – ако се не читав народ не покаје, чекају га неизбежна, и страхотна, страдања.

То је поука овог незапамћеног, демонијачког злочина у Великој Иванчи: јасно нам се каже да смо „препунили мјешину гријеха“(Његош), и да нас чекају тешке последице ако се не тргнемо и не уразумимо и не покајемо, при чему је покајање промена срца и ума који се из блата уздиже ка небу. Време је за љубав према Богу и ближњем, за праштање, помирење, окретање Истини Која је Пут и Живот. То је идеал Небеске Србије - да наша земља личи на икону, а не на септичку јаму. Јер, понављамо, Божија казна настаје кад се Бог повуче и пушта људе да жању оно што су са ђаволом сејали.

А Онај, Коме постимо Велики пост, увек је спреман да нас прими, јер плаче за нама кад Му окрећемо леђа: „И кад се приближи, видјевши град (Јерусалим, нап. В. Д.) заплака над њим, говорећи: Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих.“ (Лука19,41–42)

И, за крај, оно што никад не смемо заборавити; то је реч блаженопочившег патријараха Павла: „Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне“.Узнастојмо да постанемо достојни помоћи Божије.

http://www.dverisrpske.com/

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 11 април 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.