Чини се да папа Фрањо добро зна како даље дејствовати у екуменистичком покрету. Он је своје служење започео претварајући се да жели да реши питање првенства...

Папа Фрањо и Константинопољски патријарх Вартоломеј вечерали су у Ватикану „у веома срдачној и хришћанској атмосфери“...  Вечера је трајала око два и по сата.

Константинопољски патријарх Вартоломеј је скупа с поглаваром Римокатоличке „цркве“ боравио у здању свете Марте  (Domus Santae Marteae) у Ватикану, где су се у време одржавања конклава окупљали кардинали.

Италијанска РАИ јавила је да „позиција папе Фрање и његове прве активности показују да када је у питању само значење феномена папства, папа Фрањо у црквеној структури може бити 'први међу једнакима'“ (primus inter pares). Такво организационо устројство поклапа се с историјском традицијом Православља.

Нови понтиф самог себе не назива папом, већ „епископом Рима и прејемником Петра“. У другом кораку, симболичног карактера, он је изјавио да грб који симболише његово служење не садржи три круне које су повезане с папском влашћу. На његовом грбу налазе се само клучеви светог Петра и древна митра епископа Рима.

Осврт Уредништва сајта „Православни Апологет“:

Још једанпут напомињемо да је папа Фрањо језуита. И управо су језуити темељно разрадили план уједињавања Цркава на таквим начелима и принципима како би га прихватили и православни. О томе је у свом чланку говорио о. Георгије Капсанис, игуман григоријатске обитељи (на Светој Гори - прим. "Борба за веру"). Задатак Ватикана је, још једном наглашавамо, да свим могућим лажљивим начинима намами правослане јерархе у своје мреже и прихвате уједињење. Ово је постало могуће захваљујући наметању нашој пастви антиправославних одлука усвојених у Баламанду 1993. године, којима се признаје валидност и спаситељност тајни римокатолика. Те, подвлачимо, антиправославне одлуке, ушле су у званични документ РПЦ „О односу према инославнима“, где су одлуке Баламанда инкорпориране упркос томе што нису прихваћене од стране највиших црквених органа РПЦ и многих Помесних Православних Цркава. Ми зато истичемо да су односи с Римокатоличком „црквом“ ушли у најопаснију фазу за Православну Цркву. Римски епископ, као јеретички, који припада јеретичкој деноминацији, нема апостолско прејемство. И свако уједињење с Римом неопходно је разматрати при правилном односу према Римској „цркви“ као – јереси. Сва ова папина „преиспитивања“ сопствених погледа на учење о примату римског папе, имају само пропагандни карактер, и карактер још једне перфидне преваре.

По материјалима са tanea.gr  и apologet.spb.ru