header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Духовна средства за борбу са злим духовима Штампај Е-пошта
уторак, 16 април 2013

          "Не предај се тузи душом својом и не мучи себе својим размишљањима. Весеље у срцу - живот је човека и радост мужа - дуговечност. Љуби душу своју и теши срце своје и удаљуј далеко од себе тугу, јер је туга многе убила и у њој нема користи" (Премудрости Исуса сина Сирахова 30, 22-25). Размислимо над овом мудром поуком. Има људи беспослених, безбрижних, који не мисле о сутрашњем дану било по лењости, нехату или неозбиљном животу своме. Њима тешко пада свако размишљање о добром уређењу живота или измени свога положаја и они живе од данас до сутра, не осврћу се на прошлост и не мисле на будућност.

Али не говори о њима син Сирахов, јер такво душевно-морално стање човека није достојно разумног бића и никад не може да му пружи унутрашње спокојство; напротив, овакво стање доводи до унутрашњег и спољашњег растројства, која трују живот његов; а зли духови, при таквом душевном стању човека не дремају него по својственом им лукавству, доводе их до поремећења ума. Премудри говори о духовном весељу људи, које се садржи у нади на Бога, у предавању себе његовој вољи, црпећи у том предавању себе Богу душевни покој, у коме се и садржи право весеље људи. Има људи који се сувише много брину само о спољашњем уређењу свога живота и нимало не мисле о својој души, о духовној страни живота, па су зато преко мере осетљиви на све недаће и губитке у животу. У несрећама ови људи падају духом, губе веру у своје сопствене силе и способности и зато падају у тугу и чак очајање. А пошто се пролазне промјене на горе у животу људи догађају врло често, то се привремена туга код прекомерно осетљивог човека претвара у постојану чамотињу, малаксалост (црквенословенски. униније) његове душе. Таквим људима говори Премудри: "Не предај се тузи душом својом и не мучи себе својим разишљањима". Ко допусти да његовом душом потпуно овлада чамотиња (униније), нека зна да тиме ствара најповољнији терен за деловање на њу злих духова. Напротив, ако се човек у тузи не преда чамотињи, не губи наду на милосрђе Божје, него се са усрђем моли Богу да му помогне, тај задобија утеху, а кад му оно за што се моли неће бити од штете, он добија и то. Туга, чамотиња и очајање, пре свега, омогућује ђаволу приступ нашем срцу и доприносе нашој погибији. Зато Премудри и саветује: "Љуби душу своју и теши срце своје и удаљуј од себе тугу, јер је многе убија, а користи нема у њој".

Други непријатељи наши, који нас предају под утицај ђавола, јесу наши греси и страсти: "Плата за грех је смрт" (Римљ. 6, 23). Страст ослепљује разум човека и угушује у њему последњи остатак слободне воље за добро; тада човек све види наопако. Светлост му се чини добром, а добро - злом. На пример. фарисеји, заслепљени завишћу, личном коришћу и славољубљем, нису поверовали у Христа и предали Га на смрт; а Јуда, ослепљен страшћу среброљубља, издао је свога Учитеља. Ђаво лако може у бездан погибли да баци човека који робује страстима. Страсти саме вуку нас у пакао; ђаволу остаје само да нам отвори врата пакла. Од свих страсти најопаснија је страст гордости. Тим поводом свети Јован Лествичник говори: "Горди монах нема потребе за демоном (да би га наводио на погибију), зато што је он сам себи већ постао демон и непријатељ" (Добротољубље II, 608). А свети Јован Златоуст вели: "Нека нико не мисли да је ђаво тако моћан, да нам може забранити да идемо путем врлина. Истина, он вара и саблажњава лење и немарљиве, али ипак не задржава насилно и не принуђава" (Беседа на књигу Постања, Дела, том I 434). "Лењост моју ђаво увек искористи да ме нападне", сведочи свети Максим Исповедник (Добротољубље II, 322). Да се зло у нама самима зачиње, то говори и сам Господ: јер из срца излазе зле помисли" (Мат. 15, 19). А то бива са онима који из лењости не негују у себи природна семена добра, како је речено у Соломоновим причама: "Пролазио сам поред њиве лења човека и поред винограда безумна човека. И гле, све беше зарасло у трње и остругу и камена ограда његова порушена" (24, 30-31). Души која је из лењости тако напуштена и запуштена и не преостаје друго него да рађа трње и боцу и да се на њој испуни пророчка реч: " Ја сам очекивао да ћe он родити добре гроздове, а он родио дивље јагоде", а међутим, "ја сам посадио лозу одабрану" (Ис. 5, 2, 4). Слично овоме налазимо и код пророка Јеремије, који у име Бога говори: "Ја сам те посадио као питому, благородну лозу, најчистије семе, како си се претворио у дивљи изданак туђе лозе" (2, 21)? Свети Атанасије Велики говори: "Сам ђаво свестан је своје немоћи и зато да не малаксавамо духом, нити у души да се плашимо и не помишљамо: само да ђаво не наиђе и не поколеба ме? Да ме не шчепа и не обори? Да ме не нападне изненада и не збуни?"

 

Нада на Бога

Да не дајемо у себи места таквим помислима и туговању, као они који гину. Увек треба да мислимо да нам демони ништа не могу учинити кад је Господ с нама. Они какве нас затекну, долазећи к нама, такви и бивају према нама; и какве мисли у нама нађу, така нам привиђења и предлажу у циљу искушења. Према томе, ако нас затекну бојажљиве и сметене, одмах ће нас напасти, као разбојници нечувано место; и што ми сами о себи мислимо, то они увеличано извршују. Ако нас виде страшљиве и бојажљиве, они страх још више увећавају привиђењима и претњама, а бедна душа мучи се тиме. А ако нас нађу да се радујемо у Господу и да мислимо на будућа блага и дела Божја, у чврстој вери да је све у рукама Божјим, да демон није у стању да победи хришћанина и уопште икога ко Бога призива у помоћ - демони ће тада са стидом да одступе. Тако се враг удаљио од Јова, кад је видео да је он ограђен врлинама; али је заробио Јуду, нашавши га лишеним такве заштите.

Зато, ако хоћемо да презиремо врага, онда треба увек да мислимо о делима Божјим. Нека се душа постојано радује у нади и тада ћемо увидети да су демонске сплетке исто што и дим, да ће они пре побећи него што ће нас гонити и нападати, зато што су они крајње плашљиви, јер очекују припремљен им паклени огањ. И кад ти се догоди неко привиђење, не уплаши се, ма какво оно било, него смело запитај: "Ко си ти и откуда си?" Ако то буде јављање светих, они ће ти се казати и твој страх претвориће се у радост. А ако је то ђаволско привиђење, оно ће одмах ишчезнути. Тако је запитао Исус Навин и сазнао да је пред њим у том тренутку стајао "војвода војске Господње" (Исуса Навина 5, 13-15).

Сплетки злих духова не треба да се плашимо, зато што имамо благодатна средства да их победимо. Та средства даровао нам је Господ Исус Христос (Колош. 2, 11-12). Господ је уништио силу сатане и његове војске и одузео од њих власт да нам чине насиље. Он је разоружао њихова поглаварства и власти и осрамотио их јавно, победивши их (Кол. 2, 15). Само помоћу греха и страсти ђаволи се прилепљују уз душу, и она, док је у гресима, бива облепљена њима и изгледа као да је одевена њима. И баш такву хаљину, састављену од злих духова, Господ је скинуо са наше природе тиме што нам је дарован нов живот, што су одузете од демона додирне тачке са нама и у нас уливена сила која их одбија. Пијавице се лепе за живо тело и сишу из њега крв; али ако се тело облије сланом водом, пијавице одмах отпадају. Тако је и Господ посолио природу нашу сољу благодати Светог Духа и зли духови морали су да одскоче од ње, поражени божанском силом и светлошћу вере као и љубављу према светости (Теофан Затворник, Тумачење на посланицу Колошанима, стр. 23).

Да је могуће избавити се од злих духова помоћу Божје и коришћењем дарованих нам од Бога за ову сврху благодатних средстава, о томе сведоче свети Оци Цркве. Тако свети Кирило Јерусалимски говори: "Ђаво је најзлобнији саветник: он све наговара, али не може да победи оне који му се не покоравају. Зато затвори своја врати и удаљи га од себе и он ти неће нашкодити. А ако ти без одбијања примиш похотљиву мисао, он ће преко помисли да се увуче и укорени у теби, да окује твој ум и одведе те у дубину зла"... "Ђаво јесте отимач, вели свети Јован Златоуст, али од нас зависи да му не дозволимо да отима" (II беседа на Матејево еванђеље).

 

У борби са злим духовима анђели нам помажу

Свети Григорије Ниски учи: "Кад је наша природа пала у грех, Бог није престао да промишља о нама, него је као помоћ у животу додао неког бестелесног анђела, док се са супротне упропаститељ природе труди преко неког лукавог и злотворног демона да нанесе штету човекову животу. А човек, налазећи се између анђела и демона, сам доприноси да један од њих буде јачи, бирајући по слободној вољи једнога од њих себи за учитеља. Добри анђео напомиње му кроз помисли блага врлине, каква добродетељног човека очекују у будућем животу, а демон му указује чулна задовољства, од којих нема никакве користи у будућности. Зато да устремимо помисли на оно што је боље и порок да оставимо иза себе, а душу, као неко огледало, да окренемо ка будућим добрима, да би се у чистој души насликале све врлине, указане нам од анђела. Тада ће анђео, као брат, да нам изађе у сусрет и да нам помогне, јер по дару речи и разумности душе људске, анђео је у неку руку брат човеку" (Добротољубље III, 97). А да стварно у нашој борби са духовима злобе узимају активног учешћа наша старија браћа - добри анђели, имамо сведочанство у Житију преподобног Нифонта. Тамо се наводи како је њему једном, после молитве, Бог показао велико поље, на коме се налазило мноштво демона, подељених на пукове. Тада један од њих, најцрњи, као да припрема пукове за борбу, поче да пребројава војнике и да им говори: "Гледајући на мене, не бојте се ничега, јер ће сила моја бити с вама". Неки од њих принесоше тада мноштво разног оружја и раздаваху војницима. Кад је преподобни Нифонт то видео, чуо је глас: "Окрени се, Нифонте, на исток и погледај!" Кад се он окренуо, видео је чисто поље, на коме се налазило дупло више од демона војника у бело обучених, готових за борбу. Онда је наишао човек, светлији од сунца и рекао: " Тако заповеда Господ Саваот, идите по свој земљи, помажући хришћанима и чувајући их" (Четиј минеј, 23. децембар).

Али, анђели су само наши помагачи, а борбу треба да водимо ми сами. "Успротивите се ђаволу и побећи ће од вас", саветује свети апостол Јаков (4, 7). Само не треба малаксавати у борби са врагом, сећајући се аманета Господњег: "Трпљењем вашим спасавајте душе ваше" (Лука 21, 19). За победу над ђаволом очекује нас велика награда у Царству небеском. Ако ђаво особито јако напада на нас, то је први знак његове слабости, јер ако бисмо ми били побеђени од њега, он не би имао потребе ни да ступа у борбу са нама. Свети Јован Лествичник вели: "Ништа тако не сведочи о поразу ђавола, као његови жестоки напади на нас" (Лествица, Поука 27). "А Бог мира да скрши сатану под ноге наше" (Рим. 16, 20).

 

Средства за борбу са злим духовима

Свети Оци и учитељи Цркве указују ова средства за борбу са злим духовима: веру, реч Божју, призивање имена Христа Спаситеља нашега, стах Божји, смирење, будност, молитву, крсни знак. Ова средства ми сами можемо да употребљавамо у борби; а постоје и таква којима можемо да се користимо преко свештенослужитеља црквених, а то су: покајање са причешћем светим Тајнама Христовим и заклињање.

1. Вера. То је духовни штит против невидљивог врага. Ђаво нас гађа различитим стрелама, али ми у себи имамо снажну одбрану - веру, која гаси све стреле лукавога: "А поврх свега узмите штит вере, којим ћете моћи угасити све огњене стреле лукавога", саветује свети апостол Павле (Ефес. 6, 16). Ђаво често баца огњену стрелу похота срамних задовољстава, али вера, напомињући суд Божји, расхлађује ум и гаси ову стрелу, вели свети Кирило Јерусалимски. Ако верујемо у Бога, онда се нећемо бојати демона, јер ће нам Господ послати помоћ своју. Ако се ограђујемо штитом вере, убица неће наћи места у нама.

2. Реч Божја. - " Духовни мач за борбу са ђаволом јесте реч Божја", учи свети апостол Павле (Ефес. 6, 17). "Супротстави кушачу реч живота, која је хлеб послат с неба и даје живот свету", саветује свети Григорије Богослов. Убица никад неће наћи места у нама, ако га одбијамо мачем речи Божје. "По примеру Христовом, демоне треба одгонити речима Светога писма", вели свети Јован Касијан.

3. Призивање имена Христа Спаситеља нашега. "Именом мојим зле духове ћете изгонити", рекао је Спаситељ (Марко 16, 17). Оци Цркве пружају многа сведочанства о испуњењу Христовог обећања. Свети мученик Јустин вели: " Ми увек молимо Бога преко Исуса Христа да бисмо се сачували од демона, који Бога не поштују и којима смо се ми некада клањали, да бисмо после обраћања Богу кроз Христа били непорочни. Јер ми Га називамо Помагачем и Спаситељем, од силе имена Његовог дрхте демони и сад заклињемо именом Исуса Христа, распетога за време Понтијског Пилата и они нам се повинују. Из овога свима је очигледно да Му је Отац Његов дао тако велику моћ, да се и зли духови покоравају имену Његовом и страдањима Његовим" (Дела. св. Јустина, 170). Свети Кирило Јерусалимски вели: "Сви цареви, кад умру, заједно са животом губе и моћ, а распетоме Христу клања се сва васељена. Објављујемо Распетога, кога је се демони плаше. У разна времена било је много распетих; али призивање другог неког распетог да ли је икад изгонило демоне?" (XIII поука оглашенима). "Још и сада демони дрхте при спомену имена Христовог; сила Његовог имена није ослабљена ни нашим пороци ма. А ми се не стидимо да увредимо поштовања достојно име Христово па и самога Христа", вели свети Григорије Богослов. Ум човеков сам не може да победи демонско маштање и да се никад на то не усуди, јер непријатељи наши, лукави будући, претварају се да су побеђени, замишљајући да борца победе славољубљем; а приликом призивања имена Христовог не могу ни минут да се одрже поред тебе нити да ти какво зло учине... Наш слаби разум, који против духова злобе призива име Исуса Христа, помоћу силе имена Његовог лако их изгони и нагони у бекство; а чим се неразумно усуди да се поузда у себе, одмах пада и гине.

Свети Теодор Студит вели: "Нека буду хиљаде и тушта и тма непријатеља, хришћанин се неће уплашити. Именом Христовим он ће их одбити и растерати". А преподобни Никита Ститат сведочи: "Пре борбе и победе зли духови често муче душевно осећање и одузимају сан од душе, али душа испуњена од Духа Светога смелошћу и храброшћу не обазире се на такав њихов поступак и лудило: једним знаком животворног крста и призивом имена Исуса Христа Бог руши њихове утвари и нагони их у бекство". (Добротољубље II, 118).

О сили призивања имена Божјег у Прологу се садржи следећа прича: "У Цариграду живео неки гатар, који је желео да у своју службу привуче једног дечака. Да би му показао величину и моћ кнеза демонског, врачар је дечака извео изван града, у ненасељено место. Одједном, пред дечаком се у привиђењу појавио велики град са жељезним вратима. Врачар је са дечаком ушао у град. На средини града налазио се храм. Кад су ушли у храм, видели су много запаљених светилника и на високом престолу некога да седи, као цар, окружен мноштвом слугу. То је био кнез демонски, који је радосно поздравио врачара, посадио га поред себе и запитао зашто је довео дечака. Врачар је одговорио: 'Ми смо твоје слуге и он хоће да буде твој'. Сатана је тада запитао дечака: 'Јеси ли и ти мој слуга?' Дечак је узвикнуо: 'Ја сам слуга Оца, Сина и Светога Духа!" Од овог узвика сатана је одједном пао са престола, врачар погинуо, ишчезла сва привиђења града и храма, а дечаку се ништа није догодило' (Пролог, другог децембра).

4. Страх Божји. Онај чије је срце испуњено љубављу према Богу и захвалношћу због безмерних доброчинстава Његових, боји се да било чим ожалости Бога и покаже се назахвалан. Томе није страшан ни ђаво ни човек и он се не боји смрти, јер су узда у вечни живот који ће му Бог подарити. Свети Јефрем Сирин говори: "Страх Божји је чврст стуб пред лицем врага; не руши овај стуб и нећеш постати плен врага ''. "Ко се боји Бога, не боји се напада демона" (Његова дела. 183).

Смирење. Смирени се никога не боји, јер се на смиреног не подиже рука: он се не плаши оскудице и муке, јер га смирење брани од вражјих гоњења и напада. о стену његовог смирења разбија се свако зло. Свети Симеон Нови Богослов говори: "Шта је храбрије од скрушеног и смиреног срца, које без напора нагони у бекство пукове демона и потпуно их разгони" (Тамо). Преподобни ава Доротеј сведочи: "Кад је свети Антоније видео разапете по ваздуху све мреже ђаволске и уздахнувши завапио Богу: "Ко може да их избегне?" - Бог му је одговорио: "Смирени их избегавају, јер се оне њих не дотичу" (Добротољубље II, 647).

Духовна будност, опрезност. По речима светог Василија Великог, "немар и расејаност душе треба исправити што прибранијом и строжом пажњом ума, а душу своју стално треба занимати размишљањем о ономе што је добро, што је истина. А кад ђаво започне да плете своје интриге и злим мислима, као неким огњеним стрелама, почне жестоко да бомбардује душу, која у ћутању и миру пребива, да би у њој обновио успомене једном доживљене, тада будношћу и усиљеном пажњом треба одбијати такве нападе, као што борац са највећом опрезношћу и гипкошћу тела избегава ударце противборца" (Добротољубље V, 387). На будност и опрезност упозорава и свети Јован Златоуст: "Страшно је, љубљени, бити уловљен сплеткама ђавола; јер се душа тада заплиће у замкама и као што нечиста животиња налази задовољство да се ваља у блату, тако и душа, предавши се греховној навици више не осећа смрад грехова. Зато треба бдити и не спавати, да бисмо од самог почетка онемогућили лукавом духу да нам приђе, да нам замрачи ум, ослепи душевно око и онемогући да гледамо светлост Сунца Правде, слично онима који су лишени видљиве сунчеве светлости, и гурнуо нас у пропаст... Ако ми опрезно будемо управљали својим поступцима, добићемо и од Господа велику милост и избећи ћемо сплетке ђаволске. Кад ђаво види да смо ми будни и опрезни, он ће се са стидом удаљити, јер зна да ће његови покушаји да нас саблазни бити бескорисни" (Бесела на књигу Постања). Преподобни Исихије, презвитер јерусалимски вели: "Ђаво, као ричући лав, иде са својим војскама, тражећи кога да прождере (I Петр. 5, 8). Зато да никад у нама не малакше духовна пажња, бодрост и супротстављање помислима које ђаво наводи на нас, да никад у нама не престане молитва Исусу Христу, Господу нашем, јер боље помоћи од молитве Исусове нећеш наћи у току целог живота свога" (Добротољубље II, 175). Преподобни Нил Синајски учи: "Ако хоћеш успешно да водиш борбу са војскама демона, онда врата душе своје (чула) заграђуј усамљеничким ћутањем, а ухо своје приклањај речима светих отаца, да би се на тај начин научио да распознајеш трње помисли и да га спаљујеш гњевом и одбијањем" (Добротољубље II, 305). Свети Теодор Студит саветује: "Наша борба није против људи него против злих духова под небом (Ефес. 6, 12), против злобног противника нашег ђавола, који је преварио праоца нашега и тиме био узрочник његовог изгнања из раја на ову земљу. Одонда, он с колена на колено прати у корак род људски, учећи га свакоме злу. Он лоповски улази и излази и лови лабаве и немарљиве душе. Ето због чега су нам потребни велика бодрост, в елика будност, велика обазривост и старање, да нас он не би напао и ранио. Знајући његове намере и лукавства, наоружајмо се свакојако и почнимо да се боримо и да га одбијамо, не лењећи се и не попуштајући ни себи ни њему, као што ни он не одступа и не попушта, тражећи да нас погуби. Ма у току дана много пута нападао и трпео неуспех, он и даље настоји на своме, као да није ни почео борбу и поново напада још јаче, узевши у помоћ и друге духове злобе; зато и ми не треба да одустајемо од борбе нити да попуштамо себи при таквим свакодневним и непрестаним нападима његовим на нас. Ма показали много пажње и напора, ипак ми тиме не можемо себе да обезбедимо од његових напада, па зато никад не смемо да попустимо у будности и борбеној готовости"...

7. Молитва. Молитва је средство нашег општења са Богом, њом се узносимо до неба. Молитвом се јача вера, јер у молитви човек осећа блаженство благодати, која од Бога извире. Молитвом се човек очишћава, ограђује, спасава.У молитви човек осећа своју душу, сазнаје да је дух, независан од тела, у стању да се узнесе до самог Творца свога и да Га види својим духовним очима. Овде се мисли на праву молитву, кад се човек удубљује у дух и смисао молитвених речи, кад се доживљује оно што се говори. Свети Василије Велики упозорава на ђаволске сплетке за време молитве: "Ако за време молитве ђаво почне да улива лукава маштања, душа не треба да прекине молитву, него још силније да припадне Богу и да Га моли да развеје лукаве помисли, да би ум без сметње могао да се уздигне Њему; тада најезда злих мисли неће пресецати пут нашој молитви. А ако се и продужи такво подизање помисли, због упорности нашег противника, и у таквом случају не треба падати у очајање и напуштати подвиг на пола пута, него трпети и продужити молитву дотле, док Бог, видећи нашу непоколебљивост, не озари нас благодаћу Светог Духа, која ће нагнати у бекство нападача, очистити ум и испунити га божанском светлошћу и учинити да мисао наша у тишини и весело служи Богу" (Добротољубље В, 387). Свети Исак Сирин вели да се молитва, тај заштитник и помагач човеков у борби против зла, не удаљује од човека, док он сам њу не одбаци. По речима светог Симеона Новог Богослова, хришћанин који молитву врши као неки терет, такав нека зна да је он под влашћу демона, да су његове мисли заробљене од лукавог мучитеља. За општење са Богом потребна је слободна, непринуђена молитва, која би сачињавала живот душе. Стога свети Григорије Ниски саветује: "Треба се молити, јер ко се моли, тај је са Богом, а ко је са Богом, тај је далеко од противника... Ко се боји напада лукавога, нека се моли да не падне под власт његову" (Дела, том И, 384, 467). Зато да се молимо и тако будемо у сталном општењу са Богом.

8. Крсни знак. По речима црквене песме, "крст је убица демона", "крст се уздиже - и падају чете злих духова". Епископ Теофан Затворник овако говори о значењу и сили Крста Господњег: "Крстом је измирено небо са земљом, низведен Дух благодати за освећење свих и оспособљавање свих да са силом крста наступају на сву силу вражију. Зато зли духови и не могу да погледају на крст: од самог лика његовог беже безобзирце. Крсни знак је ограда верујућих и победничко оружје против невидљивих непријатеља". Свети Јован Златоуст саветује: "Крст не треба цртати само прстима него њему треба да претходи срдачно расположење и пуна вера. Ако тако нацрташ крст на лицу своме, онда ниједан нечисти дух неће моћи да ти се приближи, видећи онај мач којим је он рањен, видећи оно оружје од кога је он задобио смртну рану. Јер ако и ми са ужасом гледамо на она места где се завршава казна над преступницима, онда можемо замислити како се ужасавају зли духови, видећи оружје којим је Христос разрушио сву њихову силу и одсекао главу змији. Зато нацртај крст у уму своме и пригрли у души ово спасоносно знамење душа наших. Када је са нама крст, тада демони нису страшни нити опасно" (Дела, том II, 432-433). И свети Антоније Велики истиче да се демони особито плаше крсног знака, јер је Спаситељ крстом срушио њихову силу и посрамио их (Добротољубље III, 236). Исту мисао изражава и свети Јефрем Сирин: " Никад не заборави да се оградиш крстом и раскинеш мреже које ти ђаво поставља, јер је написано: Путем којим сам ишао, они су ми тајно поставили замке (Псал. 142, 3). Увек осењавај себе крстом, и зло се неће дотаћи духа твога" (Добротољубље V, 500). Зато свети Григорије Палама, архиепископ солунски, саветује: "Клањај се не само лику Христа Бога него и лику крста Његовог, зато што је крст знамење Христове победе над ђаволом и над свима војскама противничких сила, због чега они и дрхте и беже, кад виде лик његов" (Добротољубље V, 307).

О томе да крсни знак одгони ђавола, то је сам зли дух признао врачару Кипријану, по чијој је жељи он покушавао да победи девојку Јустину, али у томе није успео. Не питање Кипријана да му каже каквим се оружјем она супротстављала, зли дух је одговорио: "Крсним знаком, на који ми не можемо да гледамо него бежимо од њега" (Четиј минеј, 2. октобар).

9. Покајање и причешће. Свети Јефрем Сирин учи: "Блажени су они који су, пошто су упали у мреже врага, успели да ове раскину и да побегну од њега, као риба која се спасе из мреже. Риба, кад буде ухваћена у мрежу, ако успе да ову искида и сакрије се у дубину - спашће се; али ако буде извучена на земљу, онда више себи не може да помогне. Тако и ми, док смо још у овом животу, имамо од Бога власт да на себи раскидамо везе вражје воље и покајањем да са себе свалимо бреме грехова и да се спасемо. А ако нас изненади она страшна заповест (да напустимо овај свет) и душа изађе, а тело буде предано земљи, онда више нећемо бити у стању да помогнемо себи, као што ни риба, извучена из воде и затворена у суд, не може више себи да помогне" (Добротољубље II, 351). По речима светог Јована Дамаскина, "од нас зависи да ли ћемо да живимо побожно и да се повинујемо Богу, који нас призива у светост, или да се удаљавамо од ове, живимо порочно и слушамо ђавола, који нас вуче пороку, али не против наше воље. Покајање - то је повратак од ђавола Богу" (Дела, књ. II, 130132).

Монаси Калист и Игњатије пружају значајно сведочанство о предметима којих се зли духови највише плаше. Они причају: "Јован Вострски, муж свети, који је имао власт над нечистим духовима, запитао је ове једног дана чега се они највише плаше код хришћана. Они су му одговорили: "Ви имате три велике ствари: прва је та коју носите о врату; друга је она којом се умивате у цркви; трећа је она коју једете у цркви." После тога он их је запитао: "А од ове три ствари, које се бојите највише?" Они су му одговорили: "Ако бисте ви добро чували оно чиме се причешћујете у цркви, нико од нас не би могао ма шта да учини хришћанину". А ове три ствари којих се наши бесни непријатељи плаше јесу: крст, крштење и причешће (Добротољубље V, 448). Искреним покајањем хришћанин се мири са Богом, који покајника чека раширених руку, готов да опрости; а у светом Причешћу прима у себе живог Господа и сједињује се с Њим. Зато се спасење не може задобити без покајања и причешћа телом и крвљу Спаситеља нашег, које нам је Он у аманет оставио на Тајној вечери својој (Мат. 26, 26-28; Лука 22, 17-20).

10. Заклињање. По речима светог Григорија Богослова, заклињање - то је изгоњење демона. Свети мученик Јустин о томе овако говори: "Ми који верујемо у распетога Исуса, Господа нашег, заклињемо све демоне, зле духове и држимо их у својој власти... Јер се сваки демон побеђује и покорава помоћу заклињања именом Сина Божјега" (Дела, стр. 258, 272).

 

Закључак

И тако, из досадашњег излагања можемо извући следећа два закључка: прво, зли духови стварно постоје као бића активна и лична; друго, они, по особитом допуштењу Промисла Божјег, могу да уђу у хришћане, непажљиве према себи, који немарљиво испуњавају заповести Божје и не живе ревносно по закону Божјем, и да их муче. Они хришћани који се, уместо благој вољи Божјој, предају својој злој и бунтовној вољи; који су са висине, на којој господари дух, спали под власт тела и крви, заборавили невидљиво и вечно и предали се видљивом и трулежном и почели да живе таквим животом који, у сравњењу са истинским светим животом, јесте лаж и морална заблуда, такви хришћани, нажалост, представљају удобно сместиште за зле духове. Такав је био Јуда, такав је био блудник у Коринту (1. Кор. 5,15), такви су били Именеј и Александар (1. Тим. 1, 20). Али у исто време из ових примера може се схватити и користан циљ ради кога се допуштају дејства злих духова на хришћане. Коринтског грешника предали су сатани "да се дух спасе", а Именеј и Александар - да би се одвикли од богохулства. На основу ових примера може се претпоставити да и сада Господ попушта злим духовима да улазе у људе ради сличног корисног циља - привремене казне за грехе и моралног поправљања. Искуство доказује да се понекад и људи високог морала препуштају дејству злих духова. Своју несрећу они подносе са смирењем, трпљењем и надом на помоћ Онога који може да исцели све болести и олакша мучитељска страдања од злих духова. Такви људи за своје врлине добијају исцељење. Тако се испуњава реч Господња у Откривењу Јовановом: " Које ја љубим, оне карам и кажњавам. Зато буди ревностан и покај се" (3,19). Ови жалосни случајеви усељења злих духова у људе треба свима хришћанима да напомињу неопходност веће будности и пажње према своме духовно-моралном животу и испуњавању Спаситељевих речи: "Бдијте и молите се, да не паднете у искушење" (Мат. 26, 41).

Извор: Владимир Димитријевић, У лавиринтима таме / Од сајентологије до сатанизма, Православље и секте књига IV

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/LavirintiTame/LavirintiTame04.htm

Последњи пут ажурирано ( уторак, 16 април 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.