header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Безакоње Синода СПЦ у случају владике Василија Качавенде Штампај Е-пошта
недеља, 28 април 2013

 Канони не предвиђају могућност пензионисања епископа. Они епископство гледају као доживотно служење. У том смислу осуђују сваки покушај напуштања епископске службе. Канони забрањују чак и епископском Сабору да одузима управу епископу над његовом епархијом. Само у два случаја може се уклонити епископ од епархијске службе: у случају смрти и огрешења. Одатле је видљиво светоотачко: ако си достојан, онда служи.

Устав СПЦ својим одредбама о пензионисању епископа, директно се противи светим Канонима. Свети Оци у Канонима нигде не помињу да може постојати разлог који би могао оправдати добровољну оставку, или фактичко удаљавање епископа од епархијске службе. He помињу ни здравствени разлог. Оци изричито кажу: „Пошто је једном примио на себе свештеничко старање, (морао је) до краја духовном га кријепошћу и држати без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био. Ово су Оци III Васељенског сабора рекли за епископа Евстатија, човека остарелог и уплашеног од мноштва послова, који је „непојмљивим за нас - кажу Оци - начином поднио писмену оставку на своју катедру, за коју је изабран други - Теодор (в. 9. канон III Васељенског сабора).

Кандидат за епископа, пре епископског посвећења даје на знање да добровољно прихвата епископску службу. Након посвећења, ако би се предомислио, и одбио да се прими службе и да пође у епископију која му је поверена, дотични епископ би морао „бити одлучен, све дотле док се не принуди да се службе прими (о чему говори 17. канон Антиохијског сабора). Остане ли упоран у неприхватању службе епископа у епископији за коју је и посвећен, тада такав мора да буде ван заједнице, тј. одлучен од црквене заједнице, уколико потпуни Сабор епископа не донесе другачију одлуку о њему (в. Зонара, AT. СИНТ. III 158).

Епископ није изабран да би управљао епископијом само привремено након посвећења, него до краја живота. Зато Зонара и каже: „Све дотле док је не прихвати. Другим речима: „...Пошто је једном примио на себе свештеничко старање, (морао је) до краја духовном га кријепошћу и држати без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био... (9. канон III Васељенског сабора).

У том смислу, реченом одлучењу (које се има сматрати извргнућем) потпада како онај, тек посвећени епископ, који се не прима одређене му епархијске службе, тако и онај епископ, који се те службе прихватио, али је после оставља. Оно што је обојици заједничко, то је одбијање првосвештеничког старања о својој епископији, односно „добровољно повлачење од епархијске службе.

3. канон Кирила Александријског каже: „...Није сугласно са црквеним установама, да неки свештеници подносе писмене оставке. Јер, ако су достојни да служе, нека у томе и остану; нијесу ли достојни да служе, нека се не уклањају оставком, него кад их њихова сама дјела осуде...

Смрт и огрешења, као што рекосмо, - то двоје (ништа треће) само могу уклонити епископа од епархијске службе. Огрешења, која га чине недостојним службе, увек су предмет суђења. Све до изрицања коначне пресуде, епископ је дужан да остане у свом седишту. Зато се постављање новог епископа сме вршити само у два случаја. Када ранији епископ умре, или када буде извргнут. Односно, када епископија постане удова.

Одлука Синода да постави администратора у Епархију зворничко-тузланску је антиканонска. О таквој пракси 16. канон IX Помесног сабора каже: „Због различних распра и забуна, што се догађају у Цркви Божијој, неопходно је установити и ово, да се ни под који начин не поставља епископ у оној Цркви које је предстојник још жив и још је у својој части, осим случаја, да је он сам добровољно поднио оставку на епископство. Пак и тада треба најприје до краја довести каноничко испитање узрока, због кога се дотични жели уклонити са епископства; и тек ако он буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство...

Свети Оци су „због различних распра и забуна, које су се дешавале у Цркви, установили да се не поставља „ни под који начин епископ у оној епископији чији је епископ још жив, и остаје још у својој части, тј. није извргнут. Ни „оставка ни епископство није изузетак од ове установе, јер се на крају каже: „И тек ако он буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство. „И тек тада, тј. када Сабор, пошто по правилима испита узрок због којег је епископ поднео „оставку, нађе да је дотични поднео добровољно оставку на епископство, и зато га извргне, може се други епископ поставити. Епископија владике Василија није удова, јер он није ни умро нити је рашчињен, па је наметање администратора од стране Синода само још једно у маси његових безакоња.

Нужност канонског испитивања узрока оставке изазвана је тражењем да она („оставка) буде поднета добровољно, а не под притиском или претњом, чега у време црквених немира, „распра и забуна често буде и превише, особито од стране државних власти. Уколико Сабор установи да је епископ поднео „оставку под притиском неких људи, „оставку неће уважити, нити ће извргнути тог епископа, него ће се ставити у његову одбрану. Јер, не може се уважити то - да се понижава епископски чин тиме што ће силом уклањати епископе они који немају право ни да их постављају. Сабор мора штитити име и достојанство епископа.

Међутим, по нашим сазнањима, владика Василије неће добити прилику да на Сабору изнесе своју одбрану, нити да Сабор испита "добровољност" његовог повлачења и упућене му оптужбе. Њему ће екуменистичко-новотарска већина забранити да присуствује заседању Сабора, под изговором да је пензионисањем преостао да буде активни архијереј. Против њега није покренут никакав црквено-судски поступак, на основу истинитих или лажних оптужби, тако да неће бити ни суђења, чак ни привидног. На оваквом безакоњу и лукавству, Синоду СПЦ позавидео би и Велики инквизитор Томас де Торквемада.

Симптоматично је да у свом саопштењу од 22. априла 2013. године, Синод просто обавештава јавност да је „донео одлуку да усвоји оставку Епископа зворничко-тузланског г. Василија на службу активног епархијског архијереја“, при чему своју одлуку не образлаже ни Канонима нити Уставом СПЦ. Мада смо у уводу рекли да се Устав СПЦ својим одредбама о пензионисању епископа директно противи Канонима, размотрићемо и уставну (не)утемељеност синодске одлуке о пензионисању владике зворничко-тузланског.

Елем, постоји само један члан Устава СПЦ који регулише уклањање епископа од управе епархијом. То је 111. члан који гласи: Епархијског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљеном престанку једног од услова из члана 104, као и на основу оправдане молбе за пензију.“ Дакле, Синод нема право да разрешава епископа од управљања епархијом, већ Сабор, и то тек „по доказаној немоћи“ и на основу „оправдане молбе за пензију“. У случају владике Василија ни један ни други услов нису испуњени. Такође, Синод је, као извршна црквена власт, и у овом случају, као и много пута до сада, поступио пучистички и узурпирао ингеренције СА Сабора, као највише црквенозаконодавне и врховне судске власти у Српској Православној Цркви.

Српски екуменисти и новотарци су свете Каноне и Устав СПЦ одавно суспендовали. Још од времена када је први епископ пензионер и фудбалер у историји СПЦ, Атанасије Јевтић, рекао: “У новој стварности, каноне само мачку о реп. Ватиканско-фанариотска агентура влада Српском Црквом, као и сваки окупатор, голом силом. Међутим, оваква ситуација у историји Православне Цркве није преседан. Бивало је и тежих времена. Но, Црква је непобедива, јер јој је крајеугаони камен Христос Господ, и сваки који падне на тај камен разбиће се; а на кога он падне сатрће га (Лк. 20, 18).   „Сазидаћу Цркву Своју и врата адова неће јој одолети (Мт.16,18), рекао је Господ, сведок верни и истинити (Откр.3,14).

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 29 април 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 95 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.