Поштовани Борба за веру

Хвала вам на новом одговору. Са разлогом сам одложио овај одговор да би нам се размишљања мало сталожила, а ми мало духовно смирили. Треба оставити ствари да сазру. Признајем да одговор нисам прижељкивао, јер је сада потребно да сузимо наше мисли и да се држимо само чињеница после изнесеног прегледа и расуђивања. Мислим да тога овде нема. Вама није много стало, а изгледа ни остало, да кажете у вези са чланком "Хришћански пост губи свој смисао ван Богослужења", тј. ван наше црквености. Сходно томе, ви прелазите на друге теме, а мени као да пребацујете да ја полемишем само ради полемике - "јалова полемика"?

Све што сте тражили од мене ја сам вам пажљиво и са поштовањем на руке дао, наведено и обрађено, и наравно, увек у лепом тону. И поред тога, упадљив је проблем са који се у разговору са вама суочавам. Није ми никако јасно зашто вама треба да се по неколико пута наглашава, па и овај пут, да од свега реченог НИШТА није моје. Моје као нека идеја, новина, истраживање, а ви упорно баш то тврдите! И начин на који доносите суд о мом чланку је само декларативан, и зато се јавља могућност да ваша "објава" сама по себи трпи понављање једног те истог. Све што говорим сазнајем од Цркве, а тако и њене истине вама преносим.

Хоћете ли ми, цењена господо, или моја браћо Срби и земљаци, већ једном рећи када ви "полемишете" са мном о мом чланку, и оним размењеним текстовима које је он проузроковао, а када полемишете о мојим порукама које спонтано пошаљем на светосавску листу? Замерате ми да је дијалог са мном тежак, као да ја не пратим основна правила интелектуалног, културног и хришћанског односа? Ви овде говорите о више ствари, и то прескакањем са теме на тему, што спречава плодан разговор.

Разумем и поштујем вашу замерку да ја из друге средине у којој живим, и спасавам себе, преносим модел литургичког живота мојим сународницима. Такав суд би био заиста тачан, да се он тиче "локалности" овог нашег питања, међутим овде се ради о стварима које не могу да се подведу под помесност, која би "интерно" чувала одређена еклисиолошка питања која се развијају у тим одступањима, као што поменух у примеру "васкршњих водица" у време највеће богослужбено-посне заузетости у Цркви (у свим помесним црквама), или "помена у седми дан" после смрти, збрке око јесењег и "јануарског" Крстовдана, и других, којима сада не бих да разводњавам ову врло комплексну тему.

Изгледа да се дијалектика нашег разговора мења? Како сте ви упростили и поједноставили суштину разлога због ког сте ми се први пут обратили, тако сам приморан да вам том методиком одговорим на ваше "тезе". Разумем да су "тезе" Уредништва Борба за веру, изнете у односу на Типик Светог Саве Освећеног, или нама познатијег као Јерусалимски Типик, који је званичан у СПЦ.

Ваша теза број 1:

Ми се нисмо бавили „литургијском археологијом“, него смо хтели да покажемо и докажемо нашу основну тезу: једење јела куваних на води и то три пута дневно у дане кад се спремамо за причешће (ма била то и субота и недеља, кад падну између почетка поста и дана нашег причешћивања) није кршење Типика, него вековна причасна пракса српског православног народа, коју су благосиљали и Владика Николај и Отац Јустин;

Мој коментар на вашу тезу број 1:

Да, ви сте се бавили разним примерима неједења које оправдавате у односу на Типик. Ја сам их упоредио, развијајући вам слику да видите да су они били разнообразни до канонских, тј. дисциплинских уредби Цркве. Петљањем по разним искуствима која воде ван тих уредби Цркве, у вековном опиту практиковања поста, ви себе индиректно поистовећујете са психолошким расположењем "археолошких теолога", који би да из далеке прошлости романтично пренесу и примене ствари у црквеној садашњости. Да не буде никакве забуне, наравно да је тематика дијаметрално супротна између вашег става и става данашњих православних реформатора, али методика као аргумент је слична. Из неког разлога, црквеност у искуству Типика (који постоји већ 1600 година) није довољно "стара", дакле ни тако савршена за потребе подвига и строгоће вашег сагледавања српске духовности.

Ваша теза број 2:

Древни подвижници, какве, рецимо, спомињу Созомен и други црквени историчари, скоро никад нису јели на уљу, па нису зато осуђени, него прослављени;

Мој коментар на вашу тезу број 2:

То вам све време и сам говорим, јер сигурно нису осуђени ни за различито празновање Пасхе Господње, Богојављења и Божића, па неће ни ови данас за уље које не једу. И управо овде, у наводу тих историчара, износим централну мисао овог диспута, да данас то света Црква у својој слободи уређује и даје на послушање да чинимо. Наравно да не изједначавам Пасхалију са једењем уља у суботу, али ми не можемо да порекнемо процес канонског развијања монаштва од првобитног облика одшелништва у општежиће, у којима се доносе нове уредбе и правила киноније. И на њих се ја све ово време ослањам.

Ваша теза број 3:

Ми нисмо за повратак у рано хришћанство (то је углавном утопија новотараца), како нам Ви произвољно приписујете, него за држање српске причасничке праксе, која није супротна Типику;

Мој коментар на вашу тезу број 3:

Ви неосновано кажете да вам ја произвољно "приписујем" повратак у рано хришћанство. Ви и треба да останете у садашњости, и да у њој црквеношћу руководите свој живот. Типик није просто књига правила, јер он обухвата три сфере нашег живота: сакраментални, дисциплински и едукативни. Кроз њега ДИРЕКТНО говори Црква. Не на јуридички начин него сакраментално, духоносним откривањем. А ако ви, цењена браћо, моји сународници, саветујете данашњем човеку одшелнички живот, онда овде јесте реч о психолошком романтизму и његовим сладуњавим маштаријама. То условно кажем, осим ако нисте такве аскете које наводите, а уколико је тако без икаквог цинизма вам се клањам - свим вашим подвизима.

Ваша теза број 4:

Тврдња да кад се спремамо за причешће у недељу у суботу треба јести на уљу није доказива ни догматски, ни доксолошки, ни канонски;

Мој коментар на вашу тезу број 4:

Неправилно сте направили ову поставку. Она треба да гласи: "Разрешење типика да се по суботама једе на уљу", а не да је то нечија "тврдња", да се суботама једе на уљу. Како већ рекох ви то овде стално радите! Наравно да јесте све доказиво и вама показиво: доксолошки, догматски и канонски. Ви избегавате да се суочите са раније изнетим чињеницама и то: 1) догматским - да бисте се причестили на Вазнесење, морате да постите у време пасхалног периода; 2) доксолошким - типик у свом 32. правилу ради радости нашег Стварања (и већ се певају "васкрсни богородични") и Васкрсења ублажава пост; и 3) канонским – 223. правило Номоканона и Правила цркве (Апостолска 64, Шестог сабора 55, и лаодикијског сабора 16). Догматски је неизводљив пост од седам дана, а о томе пишете замењујући тезе.

Ваша теза број 5:

Нисмо ни за какво правничко цепидлачење кад су канони у питању, али пост на води у суботу уочи причешћа не коси се са обновом богослужења и животом у складу са богослужењем. Понављамо: најбољи српски манастири држе сва богослужења, као на Светој Гори, и посте на води пред причешће, било да је субота или недеља, онако како им је оставио Владика Николај. Најагилнији српски хришћани редовно иду на сва им доступна богослужења, и посте на води пред причешће, како им кажу њихови духовници. Пост на уљу суботом не повећава побожност и посећивање богослужења, а пошто данас у СПЦ на њему инсистирају новотарци, који траже од верника сваколитургијско причешћивање без икакве озбиљне припреме, то су побожни људи према том инсистирању сумњичави, јер виде ко га у СПЦ заговара.

Мој коментар на вашу тезу број 5:

Нисам ни ја за "цепидлачење", и то је већ апсурд у односу на све што сте рекли до сада. А шта сте то рекли, браћо? Подсетићу вас на то да сам подвукао проблем "јуридичности" канона, када се они изузму из црквености. А то је по нашки, опуштено речено, "цепидлачење" у односу на сакраменталне ствари које истачу из Богослужења. Наш преподобни Јустин Нови кроз Хомјакова, мене и вас – нас све заједно, учи: "Литургичко црквенопознање је: Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију."[1] Све ван те црквености је бесмисао, па и пост. И то је свекосмичка истина свега у нама и око нас – то је Богослужење и све у њему.

Дакле, нисам се ја бавио канонима, него сте их ви поднели мени као аргументе, а ја сам их још раније предао њиховој "јуридичности", због чега сам морао да вам додатно објашњавам. Него, црпео сам аргументе из наше еклисијалности, јер кажете да се ваш став не "коси" са њом. А "коси се", и сами то знате. Јер је истина пред нама, и пред Богом, да ти људи другачије поступају од оних које налаже црквеност (богослужбене поруке). То никада нећете оспорити, јер је неоспориво.

У целом овом диспуту, молим вас и преклињем да пазите на следеће:

Ниједном нисам рекао да је то пресудно за спасење; да је то грех или препрека ако се не једе уље. Али "коси" се са богослужбеном и светоотачком поруком да је пост припрема и помагало за покајање, а богослужење покреће епицентар човека, тј. душу и савест на покајање. Пре свега, оно својим, а за Србина "неразумљивим" текстом, увек поставља физички пост испод духовног, што све заједно чини покајање човека. Важно је поменути да у једном моменту богослужење, поред текстуалних порука, чак и богослужбеном мелодијом "ублажава" пост, јер оно има динамичан однос са својим лаосом, и тај ритам треба да прати и верујући човек. А ако он сматра да се то њега не тиче, тј. да је ван његове личне духовне агенде, какав другачији одговор може да се од мене тражи?

Дакле, коси се са суштином оног шта нам Црква говори у свом славословном богословљу.

Слажем се да "бољи"српски манастири држе свој богослужбени круг дана, али немате избора а да се не сложите са мном да велика већина њих имају само крњи и непотпун "парохијски" устав.

Ваша теза број 6:

Пређеосвећене литургије јесу настале ради причешћивања верних, али, због пада њиховог духовног нивоа, ова пракса се изобичајила. Чак и у друштвима незамисливо побожнијим од нашег данашњег, чији смо опис већ нудили (руско друштво доба цара Алексеја Романова, 17. век) она није била уобичајена. Уосталом, ко хоће да се често причешћује, мора свој живот да усклади с тим циљем. Свети Симеон Нови Богослов се сам сваког дана причешћивао, и позивао и друге монахе на то, али има беседу против оних који говоре да се приликом сваког причешћа не може плакати. Он се сваког дана причешћивао и сваког дана покајнички плакао.

Мој коментар на вашу тезу број 6:

Оно што не разумем то вам искрено и кажем. Изгледа да желите да кажете да пређеосвећене више не треба да се служе због пада "духовног нивоа"? Јер се пракса "изобичајила"? А кажете да нисте против Типика? Надам се да нисте тако мислили.

Приче да је некад било много боље побијају рани црквени историчари, и сав хаос разнообразности и својевољности, свађа и убистава, чак и пред св. престолом. Али о томе другом приликом. И св. Јован Златоусти је јавно изражавао свој бол са којим се данас свакодневно сусрећемо. Он овако жали: "Из броја оволиких хиљада не може да се нађе ни стотину која се спасава, да, чак и у то сумњам... Нико не би остао незнабошцем да смо ми заиста прави хришћани."[2] Ону многобројност је описивао врло сурово: "само више хране за огањ" (исто). Слаб је то аргумент за кинонију, да су та времена била много боља. Служећи се овом вашом поставком, онда не би требало служити ни литургију св. Василија. Али данас се, опет по том "фамозном" Типику а из "посних разлога", недељом служи Литургија св. Василија, и од ње се остављају два или три агнеца за пређеосвећене. Суботом се служи Златоустова литургија, која је ван тог богослужбеног "посног система", што ћемо у наставку и видети.

Молим вас, ми овде једноставно говоримо о црквености. Или идеш у цркву или не идеш, како се то лепо описује у 2. канону Антиохијског сабора: "сви они који иду у цркве (оба смисла Цркве и храмове) и слушају Свето Писмо, а са неким разлогом одступају од поретка ("штрче"), не учествују у молитви са народом (лаосом)...", чак предати "одлучењу". Кажете: "ко хоће да се често причешћује, мора свој живот да усклади с тим циљем". Па о томе стално говорим, до умора... Живи по Типику, то јест богослужењима и моћи ћеш чешће (а не стално) да се причешћујеш, и то се не управља постом од "седам дана", јер је у богослужбеном систему као Домостроју нашег спасења он неприродан, и он одудара од дневног славословног предавања о посту. Апостолска мисао о посту црквено-дисциплински је представљена у 64. правилу, које у искуству Типика подржава и тумачење тог правила. Ми читамо: "Тај дан је за хришћане био дан радости и братског општења, сходно томе пост, као пројава покајања и жаљења за грехе, није могао да се допушта у тај дан. Приближно исто можемо да кажемо и у односу на суботе, које се код хришћана такође сматрају даном радости, који је посвећен сећању на стварање твари и Божијег одмора".

Осећам да овај мој прагматичан, одговоран и крајње коректан одговор, који сте од мене "изнудили", а на питање "да ли се човек сукоби са Типиком ако не једе на уљу", оцењујете као моје осуђивање оних који тако чине суботом? Ради стално присутног императива у вашем питању опет ћу да затражим вашу пажњу за ово што вам кажем. Мој одговор, по савести и дужности, увек је био такав да по Богослужењу (типику) не би требало строго да се пости. Ван њега је пост можда појмљив али никако није одржив. Ваше убацивање речи у моја уста да ја осуђујем пост суботом већ губи основни академски укус у односу на оно што сам рекао у мом чланку, а и након тога. Вероватно "осуђујем" нашу српску нецрквеност у којој нема кохезије и самопрожимања молитве као евхаристијског појма и поста у њој, као њеном помагалу. Чини ми се да нам овде св. Петар Дамаскин може помоћи да ово што кажем још боље разумемо: "Хоћу ли постити и бдети – али без смирења нећу добити користи? Хоћу ли певати само устима или читати – али страсти су помрачиле мој ум, и не могу да разумем ништа од оног шта чујем."[3] Пост НИКО и НИШТА не могу да одвоје од његове догматске или богословске суштине коју доксолошка Црква чисто чува и негује, и молитвено тако нама предаје на разумевање! И ја сам само тако поставио "предмет" којег ви објављујете "беспредметним".

Ваше тезе број 7 и 8:

Ми заиста нисмо криви што већина свештеника СПЦ не мари за Типик, ни за богослужбено благољепије. Јасно нам је да сте се Ви формирали под утицајем подвижника и љубитеља службе Божије какав је владика берлински Марко. Али, наши „јустиновци“, за разлику од владике Марка, више се баве паљењем свећа по синагогама и екуменским скуповима и протеривањем „непоћудних“ него што богослуже. Ви имате владику Марка, а ми владике Иринеја и Амфилохија, носиоце папиног крста и прстена. Ви имате побожне владике, а ми владику Атанасија који већи део Литургије проведе у викању и извођењу разних керефека него у молитви. Ви имате архијереје који одлично знају Типик, а ми владику Порфирија, који добро познаје и одобрава „Великог брата“ и „Фарму“ и путује у Лас Вегас. Где год има свештеника који воле богослужење, ту се народ окупља и иде за њима. Пример је био покојни отац Љуба Петровић из цркве светог Александра Невског у Београду,  о коме је наш сарадник Владимир Димитријевић писао са толико топлине. Али, колико је таквих у СПЦ?

Типик се трудимо да слушамо, једемо на уљу и лигње суботом и недељом у Великом посту, али кад се не причешћујемо. Наравно да ништа у Цркви нема смисла без богослужења и причешћивања. Али, како рече Господ, ово треба чинити, и оно не остављати. А ми не бисмо оставили оно што су нам дали Владика Николај и Отац Јустин.

Одговор на ваше тезе број 7 и 8:

Сложио бих се са већином ствари које кажете, осим што не знам шта је "фарма", "велики брат". Да је вл. Порфије био у Лас Вегасу знам, јер га је тамо срео и мој блиски кућни пријатељ, Србин, који сада ради на врло одговорном месту у Еј-Би-Си-ју у Њујорку. Неке ствари знам из разговора. А то је био симпозијум ТВ стручњака и техничара, и зашто су послали једног архијереја не знам. Једино што не могу да избегнем то је да опет поставим питање, које се заснива на логици здравог разума: Како нисте "криви", а овим текстовима позивате на "сумњу" (Љ. М.) у пређеосвећене, да л' у причешће на њима, да л' у потребу служења истих? Популаришете (оправдавате) та "причешћивања" супстанцом на Литургији која није "причест", што је у одсуству ваљаног објашњења непослушање и чак саблазан. Оправдава се и лењост и незаинтересованост наших свештеника да почну да развију своју црквеност, и тако обновљени у њој да заједно са својим парохијанима почну да богослуже, а не да благосиљају и штите ствари које се развијају мимо богослужбене симфоније домостроја нашег спасења.

Уместо закључка

Да мој горе наведени чланак ничим није пољуљан и тако доведен у неки учећи сукоб са Црквом, а најмање "промашај", који сте ви јавно мом пастирском искуству и презвитерском имену приписали, желео бих да додам и следеће.

Пост од "седам дана" јесте икономија у одсуству црквености. Пост од "седам дана" је непознат саборном светоотачком богословљу. Пост од "седам дана" одваја се од целовите поруке Цркве – са једне стране, од црквености – богослужбене ритмике, текста и мелодичности (посних тонова или "гласова"), а са друге стране, од светоотачке писмености, и тиме се ствара дисхармонија, и брка улога поста као и евхаристијска методика домостроја нашег спасења. Још простије речено, он на овај начин ствара неприродан однос према организовано учећој Цркви, која је, пре свега, изражена у свом најсавршенијем облику – славословном преношењу истина о Богу и нашем спасењу. "Црква обухвата собом све стране живота људског, само не обухвата злобу и грех... Сав наш живот треба да буде наставак оних богослужбених молитава које су нам свима тако драге."[4]

Налазим код Светог Златоуста следеће: "Некада су многи лакомислено и без расуђивања приступали Светим Тајнама, чак и у онај дан кад их је Христос установио. Сходно томе, како су оци видели колико је штетно безрасудно приступање њима, усагласивши се међу собом, назначили су 40 дана поста: молитве, слушања речи Божије, сабрања (све ово у смислу Богослужења), да бисмо у све те дане молитве, милостињом, постом, бдењем, сузама, исповешћу и свим осталим очистивши се подробно, ми приступали (Тајнама) са чистом савешћу и по мери наших могућности."[5] Не каже "приступили" као свршеном облику, него "приступали", из чега јасно видимо да се ради о радњи која се свршава много пута, која није условљена неким конкретним правилом.

Само у овом контексту треба да додам, да пост не може да се замисли као нека лична радња, и зато налазимо код св. Јефрема Сирина како каже: "Пост не воли свет, ни то што је у свету. Сходно томе, нећемо да будемо депресивни због тога што постимо, зато што Анђели у свакој цркви записују оне који посте."[6] Како се раније јасно откривала слика црквености поста у мислима Златоустог, тако се сада она подудара и са мислима врло строгог монаха св. Јефрема, да пост није постојао ван црквености, а то налазимо и код Созомена, што се подудара са свршавањем касних посних служби, а конкретно деветог часа и вечерње (које и дан данас постоје и НИКО их није одменио), после којих се, први пут у дану приступа храни. А црквеност је у самој ствари "Типик", којег треба разумети у начинима богослужења, и она, црквеност, текстуално дочарава подржавање Христу и домострој нашег спасења, и најчистије преноси истине наше вере. Тај исти "Типик" који се од једних ненамерно, дакле не бих рекао баш у знању код нас, релативизује, омаловажава, и других који га свесно, врло гордо, одбацују, он законски уобличава наше послушање у најширем појму Цркве како данас човек може да је разуме.

И учећа епоха св. Василија Великог, а и пре њега, тачно се подудара са Типиком. Он јасно разрешава ову нашу дилему, наравно само оним добронамерним и побожно расположеним срцима. Светитељ кесаријски за пост каже да је он "одмор слугама који трче горе-доле за храном"; одмор за "нож" и "куваре"; одмор од "захватања вина"; одмор од "разних печења", одмор нашег дома од "дима и "кухињског испаравања", одмор и за животиње којима стално "прети (жале на) смрт", одмор од "крви". Ту нам он открива слику мирске куварске сујете (животињско месо), јер све ово није присутно у монашком животу типа општежића, а камо ли отшелништва. И затим он нама конкретно каже овако: "Нека нам он (пост) да неку врсту предаха нашим устима, нека закључи са њима петодневно примирије."[7] Понављам: петодневно примирије! Да је управо пост то петодневно примирије налазимо мало ниже, када он каже: "како нам је дат петодневни пост..." (Творенија, исто). Како ми другачије можемо да разумемо "петодневни пост" у посту од четрдесет дана који горе помиње Златоусти, осим да је он строжији од уобичајеног.

Аналогно светом Василију сада ћемо да пређемо у епоху Немањићке Србије, у 14. век, и погледамо како је архипастирски објашњавао пост један од златоуста другог миленијума хришћанства, којег богословље види у св. Григорију Палами (са њим се сусретао и беседовао наш цар Душан). Он исто говори ово што је рекао св. Василије Велики, који нас учи о искуству поста из прве половине четвртог века. Проповедајући баш у Четрдесетницу, св. Палама овако говори, и молитвено се надам да нас и примирује у овом нашем диспуту. "У току часних пет дана недеље више ћемо да се држимо поста (у свој његовој строгости), да бисмо на тај начин благоразумно чули евангелске поуке... Бојмо се, да овако цитирајући спољашње и туђе речи на овом свештеном и Божанском Жртвенику, а ја говорим о Цркви, да и ми у њој не будемо осуђени божанским речима, и на тај начин да заслужено паднемо под проклетство и осуду. Него, преклињем вас, да док смо овде (у Цркви), да са страхом стојимо пред Богом и тако да приносимо молитве; а излазећи одавде да од тог момента у начину на који водимо наш живот покажемо промену на боље..."[8] Овде нема никакве дилеме да је већ скоро хиљаду година, од св. Василија до св. Паламе постојао исти начин поста, којег и данас тако очуваног у Типику видимо у помесним црквама. Ту је све јасно.

Да и у тим временима није био познат евхаристијски пост од "седам дана" налазимо и код Св. Симеона Новог Богослова, кад он неког брата који је пао у грех учи да у "велику Четрдесетницу не треба дозвољавати себи јелеј и вино, осим субота и недеља...", и "када добро видиш да си омрзнуо грех... тада, брате мој, приступи божанским тајнама."[9] По предању је и Светим Оцима - писцима два типика, који се у питању богослужења и поста потпуно подударају, овај древни начин расподеле поста био добро познат, да се у симфонији са нашом евхаристичношћу у шести и седми дан већ разрешавало на уље. То је једноставна богослужбена ритмика Цркве која нам најсвршеније дочарава радост Стварања и радост Васкрсења.

Потврду да не постоји строги пост од "седам дана" црпемо још са почетка другог миленијума хришћанства. У време почетка велике шизме између Цркве и Рима, у догматским расправама дошло се и до питања поста суботом. Тада је кардинал Хумберт заузео свој ултимативни и понижавајући однос према императору Константину IX и патријарху Михаилу Келуларију. У то време у Студитском манастиру живео је један монах-богослов који се звао Никита Стифатон. Као један од образованијих људи тог времена у Византијској империји, он се упуштао у догматске спорове са Римом, и написао је књигу у којој је "осуђивао опресноке, суботњи пост и безбрачност свештеника"[10] – те нове појаве у новом еклисиолошком латинском искуству.

Која је идеја, тј. главна порука у оном мом чланку, коју ви тако чудно расположени желите да минирате?

Она је да у СПЦ треба да почне да се врши права "литургијска обнова"; да свештенство почне да служи великопосне службе (и оне друге, а не само Анафору); да оно почне да обилази и освећује куће после Богојављења када је канонски време за то, тј. да не измишља "васкршње водице" у време најкомпликованијих и најчешћих богослужења у години, у време када по својим могућностима сва парохија треба да буде у Цркви. Није чудно што ја, пишући ово, са разних страна трпим нападе због на разне начине исфабрикованих и извитоперених мојих мисли, што се дешава због незнања ових основних ствари – дакле због лошег искуства у богослужбеној молитвености. Због свега тога ја ударам у громаду естаблишмента "психолошке навике" људи који поричу да овај проблем постоји.

Борба за веру својим односом према мом чланку, једноставно и кратко речено, индивидуализује и поједностављује пост, тако што га одваја од његове дубље садржине, коју најсавршеније изражава богослужење, када се духовни и физички пост спајају у једну једину богословску мисао, а то је покајање човека и повратак у изгубљени рај.

*  *  *

А сада други део, или о новим темама које сте ви покренули, а нису се нашле у мом чланку: "Пост ван богослужења губи свој смисао".

Кажете да сам у последњем одговору покренуо веома осетљива питања. Између осталог, наводите моје речи да је "литургичка обнова коју својатају неообновљенци у суштини давна потреба која би требало да се код нас изврши." И њима дајете контра логички закључак речима: "Дакле, Ви нисте против 'литургијске обнове' коју спроводе новотарци - напротив, Вама једино смета што је они својатају." А ја се у еклисијалним темама до последњег даха борим против схоластике и њених сувих силогизама, а ви њом, том латинском методиком, жонглирате мојом добром вољом и временом да се некако расправимо због чега сте решили да ме јавно прозивате.

 Не желим да се ослањам на апсурд вашег извода из прве поставке. Али ако новотарци нешто "својатају" онда то није њихово. Постоји ли нешто што је изворно? Треба проверити шта је то "изворно".

Термин "духовна обнова" одавно је познат у богословљу ослобађања од латинизма, који се увукао у Русију као једину слободну православну државу која је имала организовано православно школство. То се дешава у време Прокоповића и Могиле, а све је покренуто "културном" диктатуром Петра Великог. Неки је називају и "руском ренесансом". Ми знамо који су покретачи ренесансе, а ни будни пастири тог времена нису седели скрштених руку. Праву, и преко потребну, обнову покренуо је Митрополит Антоније Храповицки (духовник о. Јустина Поповића у време његовог главног формирања у озбиљног и младог богослова, а пре свега молитвеника), а на основама богословља А. С. Хомјакова. Читајући како ви схватате "обнову", принуђен сам да појасним, да она сама по себи не води корене из руског религиозног либерализма. То је тако школски и тенденциозно са ваше стране постављено. Руски либерализам је широк појам, а посебно фактори које он обухвата[11] у време револуције. Политичка и репресивна методика рушења врло јаке Руске Цркве спроводила се елементима који не припадају еклисијалним или догматским расправама, али тим богоборцима је религиозна методика подривања у почетку била од велике користи.[12] Појам обнове морамо да преусмеримо ка историјским чињеницама као и факторима основне каноничности који су се показивали у мислима и гласу Руске цркве.

Канонска власт је покренула обнову црквеног живота у Русији, а за њу никако нису везани обновљенци (барем директно). Пре свега, она има своју историју. Водећи богослов и јерарх Руске цркве Митрополит Антоније обнову започиње од основних елемената људског естаблишмента цркве, знајући да је корен свих промена млада мисао као будућност богословља. Он једноставно каже: "Поредак духовно-образовних структура, који је наслеђен из света западних јеретика, доводи делатност духовних школа до крајње накарадности..." Епископ екатеринбуршки Владимир у овом духу продужава: "Азбуку оцрковљења треба започети продајом огромних здања академија и богословија по градовима, где се честитост искварила, и преселити их у манастире и села."[13] Русија је црквено-политички била поробљена латинизмом који је са великим апетитима Ватикана ушао у Русију на сва отворена врата, а посебно царским декретима Петра Великог. То је и била основа ренесансе руског друштва као и појава све јачег религиозног либерализма у школском систему Русије. У писму обер-прокурору Побједоносцеву Митрополит Антоније му благодари за његово ходатајство (Императору) против латинизма: "Ви сте се трудили..., али сте се сударили са превише неодољивим мртвилом самоуверене и схоластички сталежне громаде, иако је нисте померили са места, него сте је у доброј мери поколебали у њеној самоуверености, и успели да у њу убаците неке јаче зраке оздрављења црквеног и народног духа."[14] Академик и свештеномученик Иларион Троицки надовезује се на ове мисли: "У време петровске револуције црквена власт била је уситњена и притиснута, и туђе богословље је било насилно накалемљено руском. Ово није толико грех руске јерархије колико грађанске власти, тј. што је Петар руском народу наметнуо туђе богословље непознато духу руског народа. Поробљена Црква није могла да свргне са свог богословља руку наметнутог латинско-немачког јарма. Западне јереси руској власти биле су ближе и разумљивије него источно Православље."[15]

Дакле, то је било време ослобађања од "латинске теологије" која је по природи јеретичка, у којој су се развиле неправославне мисли "богословља удовољења" (Бога), као и "богословља оправдања", које су се вековима кроз црквени живот Руске цркве укорениле и пренеле у све војно-политички поробљено Православље, а затим је тим истим каналима дошла идеја галопирајућих римокатоличких реформи, посебно самог срца свега црквеног – Литургије. Тако се Литургија своди на појам првохришћанске анафоре, са потпуним избацивањем богослужбеног подвига, као најјачег елемента црквености, као и свег осталог богослужења. Како ми без разлога (готово психички) болујемо од инфериорног односа према осталом свету, много каснимо и за овим (ослобађањем). Само ружно све копирамо, па тако и у теологији, јер ми тек после сто година почињемо да се суочавамо са проблемом којим се бавио Митрополит Антоније. Иако у другачијој редакцији, тј. данас модернијој и лукавијој, ми у целом нашем високо-образовном систему имитирамо ондашње проблеме са којима се суочавала Руска црква. Управо поведени римокатоличким искуством усредсређујемо се само на Литургију ("евхаристијска теологија"), из које избацујемо богослужбени подвиг, тј. црквеност. Овом подмуклом и озбиљном еклисијалном болешћу сте и ви донекле инфицирани (захваљујући вековима суочавања са овим богословљем "оправдања" и "сатисфакције"), јер тврдите неке ствари мимо Евхаристије богослужбене пуноте дана. Зато нисте ни могли да разумете мој чланак који насумице и без научног основа јавно објављујете "неуспелим" и "беспредметним".

Само у том духу ми можемо богословски да разумемо литургичку и духовну обнову, да повратимо оно што је од нас насилно отето и покрадено. Наша духовност мора да се врати у манастире ради новог оправослављавања. Са тиме обновљенаши немају ништа, него су реформу прикривали хомјаковским основама обнове, пошто он због цензуре није ни могао своје радове да објављује у Русији, па су то подметали. Ви ширењем овог диспута покушавате инсинуацијама, тј. нетолерантном ad hominem методиком да ослабите моје пастирско име, као и моје добре намере у објављеном чланку, па овако и грешите: идеја "обнове" је старија од модернизма. Модернизам је у Цркви у најмању руку контролисан јаком цензуром – дакле строгим послушањем. Говорило се у склопу канонске обнове и о преводима богослужбеног језика, и чак је постојала комисија при Синоду која је изучавала то питање, као и постојећу праксу која је вођена пастирским разумом.[16]

Шта се у ствари десило? После слома руске помазаничке власти, у Цркви људског естаблишмента испливао је шљам, који је био режимски и политички диктиран, и није био некакав директни израз погрешне "црквености".[17] Употребу овог вашег "обнова" у понуђеној конотацији можемо да упоредимо са термином "католичанство", што је у преводу православна саборност, али може да има и јеретичку конотацију ако неко говори о римокатолицизму. Ово су само језичке игре без праве бриге за ствари које нас окружују. Чуди ме да се тиме бавите.

У гласилу "Живе цркве" програм за који се обновљенци залажу објављен је по тачкама. Начин на који постављате питање превода и тако ме безмало сврставате у модернисте (?!), открива да нисте баш најбоље разумели зашта се ја залажем. Зато је најбоље нешто "смрмљати", да се баш јасно не разуме али постигне жељени ефекат, који је на неки начин осуда моје јавне делатности. У тачки под бројем четири читамо:

"Приближити богослужења народном разумевању, упрошћавање богослужбеног чина, реформа богослужбеног типика у складу са захтевима месних и савремених услова."[18]

Ово се апсолутно не односи на директно превођење књига, јер ако наставимо да читамо ову објаву, сазнаћемо да је реч о прекројавању богослужбеног текста, и избацивању одређених богословских мисли а посебно "атисемитских" порука из богослужбеног текста. Бојим се да ви више имате везе са овде наведеним него ја коме приписујете симптоме обновљенштва. Пада ми за око ово: "реформа... Типика у складу са захтевима месних... услова". Али ја се не бавим тиме, надајући се да и ви више нећете.

Зашто ја сматрам да "богослужења нису целовита и да њима народ не може да се образује нити да схвати смисао поста"? Дакле, НИГДЕ нисам рекао да на црквенословенском богослужења нису целовита - то сте ви, просто "онако" додали.

Увек у мојим писањима о пребогатим а тако и претешким богослужбеним (евхаристијским) темама, говорио сам о неизбежној целовитости Богослужења. Та целовитост је суштинска мисао коју ви, на жалост и после мог објашњења у чланку,[19] искривљујете, да тај однос почиње да ме забрињава. Лепо сам рекао да "кашњење" (недолазак) на Литургију, коју чини посведневно богослужење (тј. евхаристијску пуноту дана чине та целовита богослужења), представља аутоматску препреку за свето приопштење. То је та духовна обнова за коју се годинама залажем, да вратимо народ у цркве и богослужењима, па сам често писао против оног, код нас популарног агитовања за литургију римокатоличког типа, која је сведена на најужу анафору одавно заборавивши на исконски богослужбени круг дана. Ономад сам на тој основи показао и доказао да епископ херцеговачки Григорије својим богослужењем са римокатолицима јесте повредио нашу евхаристичност иако није служио "литургију" како је његове апологете "хирушки" разумеју. Само у склопу пуне "логистике" Евхаристије – сабору свих дневних богослужења, ми можемо да споримо о неообновљенским молитвама које се читају наглас. Потпуно је немогуће применити праксу гласног читања молитава у систематику богослужења вечерњи и јутрењи, које суштински улазе у богословски појам Евхаристије (Благодарења).

У проблематици литургичке обнове, поред самовољног скраћивања, један од врло упадљивих проблема код нас јесте и уклањање (игнорисање) библијских текстова који су увек били носиоци вечерње и јутрење у Литургији. Псалми скоро да се нису задржали, а и они основни као "шестопсалмије" једва да се читају скраћено као један или два псалма, док се често уопште не читају, а у огромној већини ништа се не служи. То можемо да кажемо и за старозаветна читања - паримије, катизме, као и пророчке песме. Недавно ме је неко питао на светосавској листи, или тврдио, не сећам се тачно, да је јерес то што неки свештеник за причастен забрањује народне богомољачке песмице. А оне замењују 33. псалам као причастен, то најдубље пророчко старозаветно богословље о причешћу. Откровењске мисли се потискују народним стваралаштвом[20], а тако и Типик? Дакле, у тој зјапећој празнини избачене су богослужбене библијске песме и у њој остаје много места за разне "праксе" и њихове модификације и скраћивања, па и индивидуалну духовност, јер више не желимо да чујемо глас саборне Цркве. Прво због физичког одсуства сакраменталног образовног система,а друго због неразумљивости језика доксолошке Цркве.

Захваљујући тзв. Вуковој "реформи", или боље рећи злогласној крађи нашег језика, ви не можете ни у једном моменту да укажете на руско искуство везано за проблематику црквенословенског језика, и да га тако неодговорно подносите као потенцијално решење нашег проблема. Једноставно због тога што просечан Рус разуме више од осамдесет процената текста на црквенословенском језику, док Србин једва и тридесет. И поред совјетске реформе руског писма, или тзв. старе ортографије, Руска Црква мора и треба да се бори за овај прелепи богослужбени језик, јер он код њих није реално изгубљен. А обновљенци су једноставно драматизовали, читај лагали, да је он Русима "неразумљив". У Русији, на тој истој лажљивој основи, неки би и данас без пардона заменили црквенословенски језик. Ми никако не можемо да се упоредимо са руским питањем црквенословенског језика у богослужењу, чак ни приближно. Без преувеличавања ми једва да разумемо основе богослужбеног језика, што значи да не разумемо ни жива и освећена "предавања" наше Цркве. И у овој нашој расправи то се јасно показује.

Психолошки доживљај (лепота) црквенословенског није аутоматски молитвено созерцање и духовност, нити је он важнији од црквеног образовања које нам доксолошка Црква преноси. Постоји и проблем "навике" о којој Оци говоре. Руковођен њиховим саветом, понекад читам молитве на другом језику само да бих се сачувао од аутоматизма и управо тако боље созерцавао њихову суштину и поруку.

Чудно је да се ви опет позивате на св. Јустина Новог?! У нашем диспуту око Типика позивали сте се на њега да би вас управо он смирио у вези са оним што сте са мном спорили. Сада говорите о непреводивости са црквенословенског? То смиривање ће се и овог пута десити, јер св. Јустин није мислио као ви овако ме оцењујући.

А шта је он мислио и шта он то нама каже?

У Поговору његовог превода Литургија читамо следеће: "Ево... и три Свете и божанске Литургије на српском језику. Јер? – Православни хришћани су позвани да помоћу светих тајни и врлина, чији је извор и центар Света Литургија, доживљавају Богочовечански домострој спасења у свим његовим красотама и блаженствима." Видите ли да он налази да српски језик није бруталан за, како он то каже, "богославословљење"? Напротив, он каже следеће: "Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод... на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма.. Он каже управо све супротно вашем суптилном прилазу овој нашој новој тематици. Он једноставно пише: "Језик богослужења и богославословљења, којим се освећује народни језик." И продужава: "Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургичком употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божијом и молитвом. (1 Тим. 4, 5)"[21]

Нема језика на овом свету, и оног најварварскијег, којег сила еванђеља Христовог, у оним последњим речима Еванђеља по Матеју, као и светом Евхаристијом, не може да се освети. И то наш авва Српски мисионарски одлично зна. Дакле, да би се то остварило потребна је црквеност у свој њеној евхаристијској лепоти.

Желим да нагласим да сам пред овим питањем заиста флексибилан, јер се са вама апсолутно слажем да је црквенословенски прелеп, и он мени у свему савршено служи – свим мојим духовним и образовним потребама. Ја га просто душом волим. Али нисам егоиста да гледам на ствари само зато што су мени потаман, него се овако јавно питам: а шта ћемо за друге? За милионе људи? Чињеница је да је тај језик веома стран нашем народу. И пред нама стоји старо питање: Шта је важније суштина или форма? "Сваки језик се освећује", дакле за Србина није толико проблем језик колико црквеност у којој се језик освећује.

Сходно реченом, ја на овом преводу богослужбених књига ултимативно не инсистирам, него грчевито тражим неки начин да откријем огромно богатство богослужбених текстова у којима се крије најтананије богословље и истине наше вере, а посебно објашњење и дочаравање како да том вером живимо. Ђаво нас страшно искушава: академски језик је надувен, пластичан, сујетан и тако за уобичајеног човека тежак као црна земља, а богослужбени је неразумљив, и једино што нам за образовање остаје јесте Филокалија. А она сама по себи, тј. без догматских водиља, исто може да заведе у одређене прелести. То врло често видимо и чујемо. Чини ми се да је потпуно нереално да сада покренемо цео народ и сатерамо га у школе да изучава црквенословенски језик, јер га и наше црквене богословске школе једва изучавају, и то као изборни а не обавезни предмет. Као словенофил који се хришћански пронашао и учврстио у Достојевском, најрадије бих да се мој народ богослужбено ВРАТИ црквенословенском. Али колико је то у нашој реалности изводљиво?

А сада пређимо на болно и врло опасно питање које се подигли: "причешће" светом водом.

Молио сам да ради светле и свете памјати владике Николаја не инсистирате не нечему што није познато Цркви. Али видим да вам је преко потребно да њиме озваничите "српску праксу". Мора да се зна да се Пређеосвећене литургије служе САМО ради причешћа и НИЧЕГ другог ради! У другом случају све би се завршило са великопосном вечерњом, на којој може да се раздаје и света богојављенска вода. Ако је тачно то што описује архимандрит Јован Радосављевић, јер желим да мислим да је он ту нешто побркао, св. Николај Жички је имао избор да служи или не служи Пређеосвећене, а не да их после прочитаних литургичких молитава своди у апсурд, у бесмисао. За кога их је он читао? Могао је лепо да служи вечерњу, и не би улазио у сукоб са канонима Саборне Цркве. То што је неко светитељ, што неки предлажу као апсолутни богословски аргумент, није увек гарант правилног, што ми јасно видимо у односу св. Јована Златоустог и св. Епифанија Кипарског, као и на учења св. Кирила Александријског, св. Теофана Затворника, а да не говорим о блаженом Августину и њему сличнима.

 Ви опасно релативизујете и маргинализујете постојање Литургије св. Григорија Двојеслова (приписане му), архиепископа римског, и овим ви као да себе постављате изнад свих нама задатих богослужбених појмова послушања Цркви?

"Пређеосвећену литургију, пише Свети Симеон Солунски, установили су у давнини наследници апостолски. То доказују молитве и древно предање. Сходно томе, ми верујемо да она потиче од апостола, и да је утврђена ради поста, зато што у време плача ми не смемо да празнујемо, него да само плачемо, како су то и други пре нас говорили [...] Да не бисмо били лишени благодати Христових тајни, и умилостивљења кроз свештене молитве, Свети Оци установили су да се служи Пређеосвећена литургија која се помиње управо у првој недељи поста.[22] Служимо ту службу у деветом часу (у три поподне), чувајући посни устав који прописује да се на дан један пут једе – увече" (то отприлике пада у време вечерње, када се на "Господи возвах..." помиње "жртва вечерња").[23] У тумачењу еп. Никодима (Милаша) 52. правила Шестог сабора сазнајемо: "За немоћне духом и телом, и уопште ради тога, да не би дугим лишавањем св. дарова ослабили наш дух, Црква нам преко седмице великог поста износи свете пређеосвећене дарове, и достојнима не забрањује да их приме." ("достојни" са припремом од "седам дана" би требало да почну са постом у среду сиропусне недеље (о. Љ. М.) Послушајмо и св. Симеона Солунског: "Како је та тајна најнеопходнија, најстрашнија, свештена, и спасавајућа за цео свет, рачуна се недопустивим да се прескочи чак и у Велику четрдесетницу. Због тога су Оци установили свештеноприношење у суботњи и недељни дан поста..., а у осталих пет дана (по Студијском уставу) да се свршавају пређеосвећене."[24] Због чега у осталих пет дана? Па због строгог поста, што сам компаративно по епохама поменуо код светих Василија Великог и Григорија Паламе. А шта је то "дугачко лишавање од светих дарова преко седмице" о којем еп. Никодим говори, ако није то од понедељка до петка? Дакле, Црква сматра да је део поста и само причешће, о којем говори и замвона молитва Пређеосвећене литургије. И све ово је показатељ да ми уопште не разумемо појам поста који нам црква даје.

Педесет друго правило Шестог васељенског сабора говори да у све дане свете Четрдесетнице, осим Благовештења, треба да се свршавају литургије Пређеосвећених дарова и то је прихватио Студијски типик, док их Јерусалимски прописује само у среду и петак. Дакле, у сваки дан су за "неког" служене ове литургије? Данас Црква кроз своја два Типика устрожава ово правило и уређује да се та Литургија служи двапут преко недеље, осим пете недеље Великог канона (Андрејево стояние или код нас "Прво бденије") када се служе три, као и страстне седмице када се служе заредом од понедељка закључно са средом. Аргумент који је изнесен да су "боља времена" пружала могућност служења пређеосвећених и причешћа на њима, већ смо сазнали од Златоустог да ни онда, после Миланског едикта, она нису била баш тако златна. Овде опет треба скренути пажњу на то да су за време строгог поста сваки дан служене Пређеосвећене, а само са једним суштинским циљем - причешћем. Да Црква мисли да данас не треба да се служе (последњих двеста година, рецимо), тј. да не треба да се причешћује у те дане, она би их сасвим одменила и нестала би посна Литургија Пређеосвећених дарова. Ако су по сведочанству св. Симеона Солунског, који је архипастирствовао почетком 15. века, до њега ове литургије биле служене сваког дана, онда сазнајемо и то да је то богослужбено искуство за време Великог поста старо преко хиљаду година.

Како ви већ комфорно настављате са навиком да ми спочитавате да "ЈА" нешто говорим по свом, треба да знате да ваши описи, које читамо код о. архимандрита Јована Радосављевића како је владика Николај причешћивао, никако не могу да се уклопе у горе приказано. Нема овде много дилеме, јер са једне стране пред собом имамо Цркву у њеној литургичкој и канонској суштини, која Типиком уређује наш духовни живот, а са друге стране имамо једно искуство на којем се заснивају ствари чудне теолошке садржине, које без подробнијих објашњења не доприносе вашем ставу о "српском искуству". У реченици: "Владика заврши Пређеосвећену литургију и, кад дође време да се причесте светом богојављенском водицом они који су постили...", нама не говори да пре тога није причешћивао телом и крвљу, јер он већ "заврши Пређеосвећену, па затим поче да "причешћује" освећеном водом (раздаје св. воду). Ја њу разумем тако да долази време за оне који се нису причестили, да се "причесте" св. водом, после причешћа св. Тајнама. Ово је хватање за сламку да се нађе аргумент за неку српску "праксу", јер "праксис" сам по себи не мења суштину предмета, него мења само облик ствари, а не и садржину, на допустив начин, а садржина је у нашем случају догма као света жеља Саборне Цркве.

Пређеосвећена литургија је увек постојала ради причешћа и оно, причешће, јесте њена једина богослужбена структура, јер је сва служба пост и покајање, бдење и молитва, а посебно њена подвижничка логистика која се открива у дугачким и тешким посним службама испред ње. Када служимо Велики канон св. Андреја, баш због молитвеног подвига и бдења,[25] само због тога и ничег више (то знају литургичари), пружа се додатна могућност на причешће и додаје се трећа посна литургија у недељи. Та Литургија је награда за бдење. Пређеосвећена је једноставно служба причешћа, или једно велико заједничко правило пред причешће. Она ништа друго не садржи, ништа друго литургички не пружа, јер је све то раније урађено.[26] Јер по завршетку њеног увода, што је вечерња, и по "оглашенима", све молитве носе јединствени појам причешћа Телом и Крвљу, а не дај Боже нечим другим.

У првој молитви верних се изражава пост, у другој за достојно и неосуђено причешће, а на преносу Св. Агнеца: "Ево већ принешена тајанствена Жртва долази... Са вером и љубављу приступимо..." У молитви после полагања дарова на свети престо свештенослужитељ се моли: "сјединимо се са самим Христом твојим..., који је рекао: Који једе моје Тело и пије моју Крв обитава у мени и ја у њему, те да бисмо, Господе, кад се усели и настани Логос твој у нама, постали храм..." Замвона молитва одбацује сваку сумњу да је и поред причешћа процес поста строго присутан, јер и даље зове на "уздржање од страсти", да се "добрим подвигом подвизавамо, да ток поста завршимо..., главе невидљивих змија да размрскамо, и да се победитељи греха јавимо" а све ради радосног дочека Пасхе Господње.

Ово савесно и пастирско преношење истина Цркве не треба да представља некакву препреку или сметњу да "идете путем људи које је, у наше дане и у нашем народу, Бог прославио, и да њихове ставове сматрате руководним начелима свог духовног живота." Јер да вас подсетим, а у намери да ово буде најјасније: нисам ја реаговао на ваша писања, и поред тога што с времена на време имам разлог да вам се јавим (или мислим да имам разлог), него сте ви писали о мом чланку. Притом декларативно! И ја вам, нажалост, и даље одговарам на нова питања. Мислим да сам у ова три одговора објаснио да код нас, без суштинске црквености, припрема за причешће од седам дана поста садржи тип икономијског образовања пастве да ће да приме нешто посебно и свето. Али свакако је истина да је то непотребно у православном богослужбеном систему, јер то Црква ради на свој исконски начин.

Вратимо се богослужењима и храмовима; почнимо да радимо оно што Црква конкретно тражи од нас; немојмо тражити алтернативе њеним позивима, и уздржавајмо се од индивидуализма, јер ко смо ми да радимо ствари мимо послушања Цркви?

Драга браћо, из свега до сада показаног у нашој полемици, ваш покушај критике мог чланка је слаб а тако и неуспешан. Ради вечних истина Цркве и тога "како јесте" ја сам вама то доказао догматски, доксолошки, евхаристијски, јуридички и историјски.

Са поштовањем, пажњом и искреним молитвеним односом ја вас као и увек поздрављам.

Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

_______________________

 [1] На Богочовечанском путу, Стослов, 47. Београд 1980