Србољуб Живановић, рођен 21.12.1933. године у Сарајеву. Године 1959. дипломирао на Медицинском факултету у Београду, а докторску дисертацију одбранио 1964. године и исте године постаје члан екипе судских антрополога која је ископавала масовне гробнице у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, на подручју Јасеновца и Доње Градине.

Због учешћа у истраживању јасеновачких злочина, које је комунистичка власт покушавала да прикрије на све начине, као најмлађи доктор наука бива принуђен да напусти родну земљу. Дугогодишњи је професор Медицинског факултета Лондонског универзитета а сада је редовни професор Универзитета у пензији. Редовни је члан Међународне Словенске академије наука и уметности, члан Краљевског антрополошког института у Лондону, као и великог броја научних и стручних институција и друштава. Добитник је великог броја повеља, признања и награда (овде издвајамо Одликовање српског патријарха и Орден великог крста православних болничара) и објавио је 21 књигу и преко 150 научних радова и студија широм света. За књигу «Јасеновац» добио је награду Растко Петровић за ауторско дело од националног значаја. Професор др Србољуб Живановић је председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу и директор Института за изучавање историје древних Словена у Лондону.

Са ове временске дистанце, мислим да није претеривање рећи да је одлазак проф. Живановића из Отаџбине (професор сада живи у Лондону) био промислитељски и да сама Промисао Господња није дозволила да страшна истина о логорској и мученичкој историји Срба двадесетог века буде скривена. Јер сведочење човека са таквим научним именом и угледом, човека беспрекорне биографије, високог морала и изузетног образовања и ерудиције, има посебну специфичну тежину. И данас као пензионер, у осамдесетој години живота, професот Живановић са младалачким еланом активно ради на расветљавању страшне историје српских страдања у Другом светском рату. Од 22. фебруара до 16. марта текуће године боравио је у Србији. Том приликом имао је низ изузетно запажених предавања (два у Новом Саду, два у Београду), трибина (Краљево, Чачак), промоција књига (Београд – УКС), медијских наступа…

По сопственим речима, са посебним задовољством прихвата разговор за читаоце Фонда Стратешке Културе.

+++

Поштовани професоре, Ви сте у свету познати антрополог, а у Србији сте познати и као један од најактивнијих бораца за пробој истине о српским страдањима у клеронацистичкој Независној држави Хрватској. Приликом Вашег последњег боравка у Србији, одржали сте низ запажених предавања, трибина, промоција књига. Упркос медијској блокади која у Србији влада када су у питању ове теме, све сале су биле дупке пуне, на многим трибинама десетине људи су морали да стоје, није било места за седење. Како објашњавате оволико интересовање народа за теме српског страдања, пошто данас ни најзвучнијим посленицима речи није лако напунити једну салу ради неког предавања?

Права истина о вековном страдању српског народа од стране римокатоличке «цркве» и западно-европских народа вековима се скрива из политичких и из других разлога од српског народа и других словенских народа. Посебно се прећуткује истина о хрватским концентрационим логорима за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу и околини у току Другог светског рата, као и страдање Срба за време диктатуре Јосипа Броза Тита. Сада Србима нико не говори о злочинима које су починиле државе-чланице НАТО пакта, које су самовољно и незаконито 78 дана бомбардовале српски народ пројектилима са радиоактивним бојевим главама. У том бомбардовању страдала су и мала деца, гађане су школе, болнице, привредни и инфраструктурни објекти, новинске куће, порушени су мостови и преорани друмови. Незаконито отимају најстарију српску земљу, Косово и Метохију, протерали су српски народ и населили мноштво Албанаца из Албаније. Организовали су нарко-трговину и убијање људи ради трговине људским органима. Пошто се у Србији о свему томе не говори и веома мало пише и пошто на ТВ екранима нема емисија које говоре истину, то многи људи, а посебно омладина, жудно очекују да чују глас некога ко долази из слободне земље и који отворено говори о страдањима српског народа. То је вероватно разлог што су све сале у којима сам држао предавања, биле препуне слушалаца. Млади људи од којих је у школама у које су ишли скривана истина, сада просто хрле да сазнају и чују ту истину.

Дуго живите на Западу. Били сте чест гост на ББС и другим престижним светским станицама. Како тамошња публика разуме чињеницу да Срби имају градове мртвих под земљом? Можете ли нам рећи нешто о односу западног света према Православљу, које своје истинско лице показује управо у време геополитичких криза и ратова?

На Западу се сада далеко више зна о страдању Срба у прошлости и садашњости, него у самој држави Србији. Имао сам прилике да сретнем појединце који су лично желели да се увере у страдање Срба које су Хрвати бацили у карстне јаме и вртаче, па су се конопцима спуштали у те јаме и са ужасом гледали костуре мученика, углавном Срба и Јевреја које су римокатолици Хрвати гурнули у те бездане јаме. У британском архиву постоји више хиљада докумената о страдању Срба, Јевреја и Рома.

Што се тиче Православља, све више људи на Западу препознаје Православну Цркву као истиниту Христову Цркву. Низ свештеника римокатолика и англиканаца заједно са целокупном својом паством, тражи да пређе у Православље и обраћају се Руској, Српској, Грчкој, Антиохијској и другим Православним црквама, да их приме. Многима није познато да је на пример у Енглеској, у току реформације Хенриха VIII, који је схватио да римокатоличка «црква» срља у јерес, вратио многе православне одредбе и тумачења Васељенских сабора у Англиканску цркву. У то сам се уверио када сам имао прилике да лично видим неке рукописе Хенриха VIII. У садашње време разних геополитичких криза и више десетина ратова које су водиле или воде САД у разним земљама света, наводе многе људе на Западу да спас потраже у Православљу.

Историја страдања, мучеништва и подвига Срба у периоду Првог и Другог светског рата, представљају стубове српске националне свести и то је тема којом се и сами активно бавите. Зашто Јасеновац никада није сврстан у ред највећих светских стратишта, иако је судећи по монструозности с којом су се усташе односиле према жртвама, био у рангу ако не и гори од Аушвица?

У свету се ипак веома мало зна о Јасеновачком систему римокатоличких хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, пре свега због тога што су власти послератне Југославије, за време диктатуре Јосипа Броза Тита, све то веома вешто криле. Уништавали су сваку књигу и сваки документ, како свет никада не би сазнао за злочине римокатолика Хрвата и муслимана и за геноцид који су починили против Срба, Јевреја и Рома у НДХ. Чланови Међународне комисије за истину о Јасеновцу нису успели да чак ни у Русији пронађу више од неколико докумената о страдању Срба у II светском рату у НДХ.

Да би неки концентрациони логор био уврштен у листу логора УНЕСКО и био познат свету као место масовног страдања, попут на пример Аушвица, потребно је да влада неке државе, чланице УН то затражи. Влада послератне Југославије то никада није учинила, а то нису учиниле ни наследнице Југославије, Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина. Садашње власти у Србији не чине ништа да се истина о страдању Срба у НДХ сазна – ради такозване «регионалне сарадње». Једино се у Израелу, у «Холу сећања», у Јад Вашем музеју, налази уписано крупним словима име Јасеновца, који је био једно од највећих места страдања у току Другог светског рата, где су Хрвати починили геноцид.

Реците нам нешто о Вашем раду на чувеним истраживањима Јасеновачких стратишта и о раду те Комисије, чији је рад наредбом комунистичких власти прекинут, као и о историјату Извештаја те комисије који се био једно време «загубио».

Како би се бар делимично истражили злочини које су починили римокатолици Хрвати и муслимани против Срба, Јевреја и Рома, организована је комисија судских антрополога 1964. године у послератној Југославији. Власти су биле приморане да одговоре на захтеве преживелих логораша. Сама комисија морала је да ради под веома тешким условима. Није био дозвољен приступ новинарима и фотографима, а власти су ускратиле било какву помоћ. Извештај те комисије који је поднет 1964. године, објављен је (два дела извештаја) тек 1992. године, а трећи део извештаја тек 2004. године на Међународној конференцији о Јасеновцу. Ово је најбољи пример «завере ћутања» коју су наметнуле диктаторске власти тадашње Југославије.познатом српском писцу, ерудити, филозофу и културном раднику Предрагу Драгићу Кијуку је требало више од две године трагања, да пронађе у архивама извештај комисије антрополога из 1964. године.

Зашто Одбор за Јасеновац СПЦ умањује број жртава, неретко потцењујући ваше анализе као неосноване претпоставке, иако је податак о 700.000 страдалих изнео и министар унутрашњих послова НДХ на Загребачком процесу?

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је формирао Одбор за Јасеновац, са циљем да помогне проучавање Јасеновачког система римокатоличких хрватских и муслиманских логора за истребљење православних Срба, Јевреја и Рома у НДХ. На жалост, из нама непознатих разлога, тај се Одбор никада није састао. Услед неслагања координатора Одбора са Епископом, Председником Одбора, и због самовоље самог координатора, Председник Одбора је одбио да призна акције координатора. Сам координатор је дошао у сукоб са властима и са друштвеним организацијама у Републици Српској, у којој се налази највећи део јасеновачких логора смрти. Извесни негативни елементи из САД врше свој утицај на координатора Одбора, желећи да усмере рад Одбора у правцу антисрпске политике коју САД спроводе.

Што се тиче броја жртава, изгледа да су поједини чланови Одбора прихватили мишљење Хрвата да су жртве само оне особе за чије се име зна и за које се зна починилац злочина. На тај начин се никада неће сазнати тачан број жртава. Како су се, на пример звала нерођена деца извађена из утробе мајке? Како су се звале жртве спаљене у Пачилијевој пећи? Како су се звале жртве скуване у казанима за прављење сапуна? Како су се звале жртве живе закопане у насипе дуж реке Саве? Како су се звале жртве удављене у Сави? И Тако даље. Хрватски Министар унутрашњих послова из Другог светског рата Андрија Артуковић, на свом суђењу, притешњен доказима, тврдио је да Хрвати нису побили милион и 400 хиљада Срба, већ «само» 700 хиљада.

На својим предавањима залажете се за изучавања истинске правдољубиве историје свог народа. Обзиром на чињеницу да су цензори српске историјске свести били управо Срби у различитим режимима, како Ви као човек са великим искуством и научним угледом у свету, тумачите овакво интелектуално јањичарство? Чак ни САНУ никада није организовала ни један међународни скуп о страдањима Срба у НДХ, нема музеја страдања попут оног у Јад Вашему, да ли је то «балкански холокауст» нечијом вољом осуђен на заборав?

У Србији која је била део Југославије, преко пола века је владала диктатура Јосипа Броза Тита. Све школе су радиле по отроисаном програму које су увеле власти. На наставнике је вршен притисак да се држе тог програма. Српском народу је по жељи власти на тај начин наметнуто «знање». Известан број српских интелектуалаца се повиновао захтевима политичара на власти, па је радио против сопственог народа. Српска Академија Наука и Уметности је уништена као научна институција. Поједини чланови су по налогу власти бирани, а не по научним или уметничким достигнућима. Сада је та институција умртвљена и не ради у националном интересу. Није у могућности да поведе народ у неком новом правцу, премда у САНУ постоји известан број добрих и способних чланова, али у поодмаклим годинама старости. Академија више није самостална институција. Одузете су јој све задужбине и сва имања, и она у потпуности зависи од финансијске помоћи политичара на власти. Таква академија на пример нема смелости да објави и дистрибуира превод на енглески језик књигу Magnum Crimen академика Виктора Новака, која говори о злочинима римокатоличке «цркве» над Србима. Академија није у стању ни да се бори за оснивање музеја геноцида и холокауста у Београду.

Недавно сте изјавили да за злочине у НДХ кривицу не сносе усташе, већ сви Хрвати. Са друге стране, сведоци смо ревизије историје где су Хрвати као верни савезници нациста, награђени. Како објаснити ове противуречности?

Током Другог светског рата у НДХ су злочине вршили припадници хрватског народа. То је пре свих вршила хрватска држава доносећи расистичке законе и стављајући Србе, Јевреје и Роме «ван закона». Убијања, пљачке, силовања и друге злочине, чинило је преко 1 400 римокатоличких свештеника (према подацима из САД). Сељаци Хрвати убијали су своје суседе Србе да би им отели летину и да би се уселили у њихове куће. Злочине су чинили Хрвати интелектуалци, часне сестре, крижари итд. Злочине је чинила и редовна војска (домобрани), полиција, чиновници итд. Значи злочине је чинио хрватски народ. Све ово представља веома непријатан и болан податак, па није чудо што се Ватикан и садашња држава Хрватска труде да прикрију или умање те злочине. Са друге стране западне земље управо Хрватску са таквом неокајаном прошлошћу примају у Европску заједницу народа.

Председник сте Међународне комисије за истину о Јасеновцу. Недавно сте приликом једног разговора поменули да се за мај 2014. године планира Шеста Међународна конференција о Јасеновцу - у Бања Луци. Можете ли нам већ сада рећи нешто о том догађају, да ли је позната главна тема будуће конференције?

На захтев бројних научних организација из целог света, 2014. године ће бити организована Шеста Међународна комисија за истину о Јасеновцу, која ће овог пута бити посвећена и свим другим местима страдања Срба, Јевреја и Рома у НДХ. После 1943. године у НДХ је и над Италијанима вршен геноцид.

Претходна конференција је била карактеристична и по појави солидне делегације руских научника, посебно истакнуто место имали су сарадници Фонда Стратешке Културе и Руске Народне Линије.

Кад смо код Руса, интересантно би било од Вас чути нешто о српско-руским везама у овом тренутку и какву перспективу српско-руских односа видите у будућности?

Међу члановима Међународне комисије за истину о Јасеновцу, дуго година није било представника из Русије. То је била једна неприродна појава, која је сада, хвала Богу, промењена. У Русији данас има доста научних радника који се баве овим питањима и њихов глас треба да се чује.

Срби и Руси су народ истог порекла и исте вере. Везује нас заједничка историја и заједнички интереси. Никада, ни у једном рату током векова, ни један Србин није пуцао на Руса нити Рус на Србина. Поред заједничког порекла и заједничке вере, Срби и Руси имају и заједничку перспективу и заједничку будућност. То су можда једина два народа у читавом свету која се потпуно разумеју и чији се припадници једни код других осећају као код своје куће и који размишљају на исти начин.

И у СПЦ се дешавају чудовишне ствари око моштију Деспота Стефана Лазаревића, које је Господ прославио многим чудесима. Ви сте и научно доказали да се оне налазе у манастиру Копорин, то је потврдио и Сабор СПЦ, међутим постоје упорни покушаји да се наметне прича неких римокатоличких археолога да су мошти Деспота Стефана у другом манастиру. Можете ли нам рећи нешто више о овом скандалу о коме се данас ћути у СПЦ?

У СПЦ има појединих Епископа, који су се на жалост ставили у службу Ватикана, а у циљу ширења некаквог екуменизма и помирења римокатолика и протестаната са Православном Црквом.

Завод за заштиту споменика културе Србије, под потпуном влашћу политичара на власти, има међу својим сарадницима и оних који се труде да униште трагове српског постојања на овим просторима. Већ више деценија систематски се уништавају гробови српских владара-светитеља. Завод је недавно, уз благослов Епископа Браничевског, покушао да умањи значај моштију светог деспота Стефана Лазаревића у Копорину, прогласивши без икаквог научног основа један скелет непознате особе (уз чији је скелет нађена одсечена глава Вука Лазаревића, сина светог кнеза Лазара), као мошти деспота Стефана Лазаревића. Интересантно је, да пошто нико у научном свету није прихватио овај «налаз» у манастиру Манасији, да су стручњаци Завода приступили вређању неистомишљеника, због чега су и тужени. Доказана је њихова кривица и Први општински суд у Београду их је осудио и казнио. Тако су уништени гробови Јелене Анжујске у Градцу, Реље Крилатице код Новог Пазара итд.

Индикативно је да се уништавају многе архиве и сведочења о страдањима Срба, многе архиве су изгореле. Да ли чињеница да се у Србији негује култура стварања кућних архива говори о неповерењу према институцијама, или о нашој немарности, те одакле треба да крене иницијатива да се тако расута, документа, похране на једном месту?

У свим ратовима, било где на свету, библиотеке, архив, научне установе су прве на удару. Зато можда и није лоше да се многа документа налазе у приватним кућама и скровиштима, јер ће тако бар неки документи бити сачувани. За време диктатуре Јосипа Броза Тита све књиге о Јасеновцу су повучене из библиотека, спаљене и уништене. И данас у појединим архивима има сачуваних докумената која нису доступна истраживачима и јавности. Власти сматрају да није добро да народ сазна истину.

Колико чињеница да су прваци КПЈ одржавали везе са вођама НДХ отвара ново поглавље за изучавање историје 20. века.

Недавно објављена документа говоре о веома блиској сарадњи хрватских римокатоличких нациста – усташа и Комунистичке Интернационале и Комунистичке партије Југославије. Ова сазнања су на многе деловала као прави шок. Сарадња комуниста и усташа објашњава многе догађаје из периода Другог светског рата у НДХ и у Југославији, који су били кобни за Србе, Јевреје и Роме. На тај начин је отворено једно ново поглавље у историји Другог светског рата и у послератној Југославији.

Драги професоре, од срца благодаримо на разговору. За крај, да ли из Лондона пратите рад сајта Фонд Стратешке Културе и кратка порука читаоцима ФСК.

Ја у Лондону свакодневно отварам сајт Фонд Стратешке Културе у жељи да се упознам са савременим збивањима у Русији. Читаоцима ФСК топло препоручујем да и даље прате овај сајт и да приме к срцу поруке које им уредништво и сарадници сајта упућују.

Разговарао: Ранко Гојковић

http://srb.fondsk.ru/