Тачно је да нас нико не дира, али како би и могао кад из ова четири зида никуд не излазимо, каже мати Анастасија, игуманија овог манастира

На неких 30 метара од затворенеманастирске капије, двоје припадника Косовске полицијске службе „чува” ову српску светињу. Полицајка је Српкиња, а полицајац Албанац. Легитимишу нас и упућују на доњу манастирску капију, где се низ стрмину једва провлачимо између корова, шута, којекакве гвожђурије. Из све снаге лупамо, у нади да ће неко отворити, јер смо се претходно најавили. У неко доба младић, који с групом Срба изводи радове на манастирском комплексу, каже да можемо горе. И док се отварају врата на манастирском конаку и обновљеној трпезарији, пружамо руке у знак поздрава игуманији девичкој, мати Анастасији.

Игуманија нам мимиком показа да можемо да седнемо, а да је полицајац који је с нама у пратњи непожељан. Ништа нисмо рекли. Ћутке седамо за сто, одбијамо понуђену кафу, да би разговор кренуо тихо, скоро шапатом.

– Немам поверења у ове. Дошли су само два дана по Васкрсу, када је француски Кфор напустио своје утврђење, а све по некаквом споразуму који је владика Теодосије одбио. Чувају нас они који су нас палили 17. марта 2004. године – мирно, како само монахиње умеју, казује игуманија.

– Тачно је да нас нико не дира, али како би и могао када иза ова четири зида никуд не излазимо. Тринаест година чували су нас војници, па ни тада нису могли да нас одбране од хорде Албанаца која је попалила и порушила све што јој је дошло под руку. Апрошле године, наочиглед војника Кфора, покрадена нам је радионица и нико за то није одговарао. Па, зар мислите да нас могу ови одбранити – поново с миром у гласу, без имало огорчења, говори мати Анастасија која је у овај манастир, саграђен око 1434. године у озлоглашеној Дреничкој шуми на петом километру од Србице, дошла пре тачно 44 године. Имала је, каже, 13 година када је дошла „у царство божије”.

Обновљени суцрква Успења пресвете Богородице, два конака и трпезарија, али не и све оно што је у мартовском дивљању порушено. Тада је манастир спаљен у присуству војника Кфора, гробница Јоаникија Девичког је отворена, оскрнављена и у њу је набацано смеће, а шест монахиња је хеликоптерима Кфора евакуисано у манастир Соколицу на северу Косова.

– Обновили смо цркву, замењен је под, столарија, омалтерисани су зидови, а сагореле фреске су делимично очишћене. Иконостас још није урађенјер нема новца. Најважније је да су мошти Светог Јоаникија враћене – казује игуманија девичка, не желећи да се поново враћа у 2004. годину, када су нестале мошти Јоаникија Девичког, по којем је манастир и добио име, а које су под мистериозним околностима од неког француског „истраживача” враћене у Девич.

Напуштена осматрачница француског Кфора (Фото Б. Радомировић)

Не жели игуманија много да прича ни о томе што се сестринство не подмлађује.

– Христос је рекао: „Ко хоће нека иде за мном”. Данашње сестринство тражи манастир по некаквој својој мери – биле су речи игуманије.

Већ смо у порти манастира који је саградио деспот Ђурађ Бранковић, подигавши цркву у спомен на оздрављење своје кћери. Манастир је био познат по култу Светог Јоаникија Девичког који се подвизавао у оближњој шупљој букви, а у камену је успео да направи извор, како би, како легенда каже, жедне ловце напојио.

Лековити извор који се налази на стрмини 50 метара испод манастира, ове године је пресушио. Први пут за више од шест векова постојања. Каже мати Анастасија да је пресушио када је пролетос недалеко одатле јак земљотрес затресао Дреницу. А долазили су многи и Срби и Албанци да нађу спас у лековитој дреничкој води.

– Од ове године има све мање Албанаца, долазили су доскора, примали их на коначиште, јер је вековима познато да овај манастир многе бољке побеђује. Али, да ли из страха, или не знам шта, тек све их је мање – казује нам игуманија док двориштем пролазимо поред столетне јабуке која је родила чак и 2004. године, када је цео манастирски комплекс горео.

Не креће се сестринство Девича много, чак и кад треба до лекара у Косовску Митровицу, ретко се усуде, већ болести саме лече. Одавно овде лекар не долази. Препуштене су саме себи, молитвама, „моштима Светог Јоаникија Девичког”, литургијама које означавају новодонесена звона, јер су им она некадашња из цркве Самодреже украдена. С тугом у гласу, онако за себе, каже мати да се ова, нова, не чују далеко, док се звук оних првих разлегао целом Метохијом.

Биљана Радомировић

http://www.politika.rs/