header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Благовесник у свету бајки Штампај Е-пошта
субота, 08 јун 2013

 КЛАЈВ СТЕЈПЛЗ ЛУИС - МУДРИ ЧИКА СА ХРИСТОМ У СРЦУ

ИНДУСТРИЈА СНОВА И НАРНИЈА        

Дизнијева „индустрија снова" схватила је да је повест „Летописа Нарније", у доба у коме су „Господар прстенова" и „Хари Потер" постали blocbusters изузетна прилика за пробој у свет дечје уобразиље. Редитељ „Шрека" (антибајка, која је, по порукама, ипак бајка) Ендру Адамсон изјавио је („Новости" 30. новембар 2005): „Веруjем да ће „Нарнија" бити међу најгледанијим филмовима ове зиме. Књига је чаробна и није било потребно ништа додавати или одузимати. Због тога сам се верно држао Луисових речи. Док читате књигу, можете да видите све те слике. Велики је то изазов био за мене, нарочито после „Шрека". Глумци и анимирани јунаци у филму су једна целина, која добро функционише. То је било лако направити, јер је текст заиста несвакидашњи".Циклус „Летописа" је до сада преведен на тридесет језика, а књиге су објављене у 85 милиона примерака.

 СЕДАМ КЊИГА О ХРИСТУ, У КОЈИМА СЕ ХРИСТОС НЕ ПОМИЊЕ                 

Циклус романа о Нарнији говори о једном чудесном свету, који је створио Лав Аслан својим певањем. У њему животиње говоре, и весело шетају митолошка бића, попут фауна. У сваком од романа овог бајковитог круга, деца из нашег света улазе у Нарнију и учествују у тамошњој борби Добра и зла. У првом делу, „Чаробњаков сестрић", Дигори (сестрић једног антипатичног и наопаког човека, Ендрјуа, који се бави магијом ради стицања моћи), и његова другарица Поли, долазе до чаробних прстенова за путовање између светова, и у Нарнију, несрећним случајем, уводе Вештицу-краљицу Жадис, која је већ уништила свој свет, планету Чарн. У роману „Лав, вештица и орман" Едмунд, Питер, Сузан и Луси кроз један тајанствени орман и улазе у Нарнију, оковану снегом и ледом, по проклетству Беле Вештице. Иако је стално зима, међу њих Божић никад не долази. Они Аслану и осталим Нарнијанцима треба да помогну у ослобађању Нарније од окова зиме и леда. У „Коњу и његовом дечаку", Шаста и Аравис се боре против Калормена који хоће да поробе Нарнију. Принц Каспијан, у истоименој књизи, призива, помоћу великог рога, Питера, Сузану, Едмунда и Луси да помогну у грађанском рату. У „Путовању Намерника зоре“ Луси, Едмунд и Јустас се придружују краљу Каспијану у потрази за седам изгубљених пријатеља његовог оца. У „Сребрној столици“ принц Рилијан, син краља Каспијана, нестаје; можда је отет. Аслан шаље Јустаса и Џил у потрагу за дечаком."Последња битка" је апокалипса. Лажни Аслан (Ташлан) покорава бића Нарније, а Јустас и Џил се упуте за правим Асланом. У последњој борби долази до коначног сукоба Добра и зла, и тада се пројављује хришћанска „етика херојског песимизма" (Шарл Пеги). У последњем часу последње битке гласник последњем краљу преноси поруку Оштроума: „Био сам с њим у његовом последњем часу и он ми је дао поруку за Ваше Величанство - да се светови ближе крају; племенита смрт је благо и свако је довољно богат да га купи".

Андреј Курајев каже: „Есхатолошка етика зна да ће на плану земаљске историје хришћанство изгубити. Али и ту се ради о одбрани неке метаисторијске истине /.../ Хришћанин у боју не остаје насамо с противником. Постоји још и трећа сила - Бог. Он не само што је над пољем битке; Он је над њеним временом. И тамо, у Његовим просторима, бој који је изгубљен код села Крјукова може бити претворен у победу".

По Курајеву, Луис је писао за људе који су у школама имали веронауку, али је то код њих допринело развоју најгоре врсте неверја - „оне суве рационалистичке полувере, која савест штити од прекора Еванђеља утолико успешније уколико више библијског текста зна напамет". Избегавајући тон школског вероучитеља, Луис, попут Толкина, пише хришћанску бајку. И успева у ономе о чему машта сваки искрен теолог: да „Он" догматике претвори у живо „Ти" молитвеног општења и радости.

Аслан је свакако чудесан Лав. Он ствара Нарнију песмом: „Лав је корачао напред-назад по тој празној земљи и певао нову песму. Била је мекша и напевнија од песме која је призвала звезде и сунце, блага, титрава музика. И како је корачао и певао, тако је долина постојала зелена од траве. Ширила се око Лава попут језера. Текла је уз падине брегова као талас.Кроз неколико минута већ је пузала уз ниже стрмине удаљених планина и чинила да тај млади свет сваким тренутком делује све мекше. Сада се могло чути како благи ветар куштра траву /.../ Поли је открила да јој је песма све занимљивија и занимљивија, јер јој се учинило да почиње да увиђа везу између музике и ствари које су се дешавале. Када је ред тамних јела избио на гребену на отприлике стотину корака одатле, она је осетила да су везане с низом дубоких, дугих нота које је Лав отпевао тренутак раније. А када је ударио у брзи низ веселијих тонова, није се изненадила како на све стране избија јагорчевина. А онда се осетила сасвим убеђено да све те ствари излазе (како се изразила) „Лаву из главе". Док сте му слушали песму, чули сте шта смишља: када бисте се обазрели, то бисте и угледали. Било је толико узбудљиво да није било времена за страх".

Када је Аслан створио животиње, десило се следеће чудо: „Лав отвори уста, али из њих не допре никакав звук; испустио је дуг, топао дах; чинило се да је овај заљуљао све животиње онако како ветар заљуља дрвеће. Далеко изнад њих, иза вела плавог неба који их је скривао, звезде поново запеваше; чиста, хладна, тешка музика. Онда дође хитри сев попут огња (али никога не опече), или с неба или из самог Лава, а децу заголица свака кап крви у телу, и најдубљи, најдивнији глас који су икад чули проговори: „Нарнијо, Нарнијо, Нарнијо! Пробуди се! Воли! Мисли! Говори! Буди дрвеће које хода! Буди звери које говоре! Буди божанске воде!" По хришћанском Символу вере Бог је Творац (на грчком Поета, Песник) неба и земље. И стварање је својеврсни дијалог радости: на Творчево „Нека буде!", твар одговара својим напоном уласка у постојање. На крају, Аслан узвикује: „Створења, дајем вам себе! /.../ Заувек вам дајем земљу Нарније. Дајем вам шуме, воће, реке. Дајем вам звезде и дајем вам себе".

Чудесне речи изговара Аслан кад год прича са децом из нашег света. Када га Луси и Едмунд у „Путовању Намерника зоре" питају да ли се у његову земљу може ући из земље људи, он им одговара да се у њу може стићи из свих светова. Они га моле да им укаже на тај пут, а Аслан им вели: „Указиваћу вам све време. Али вам нећу рећи колико ће дуго или кратко трајати; само ћу казати да је с друге стране реке. Но, не бојте се, јер сам ја велики Мостоградитељ". Они би желели да остану, или да дођу опет, било како. Аслан им каже да су већ превише одрасли да би се враћали у Нарнију. Деца плачу што га неће видети, али Аслан вели да хоће. На Едмундово питање постоји ли он у свету људи, Лав каже: „Да, ја јесам и тамо. Али, тамо имам друго име. Морате научити да ме познајете под тим именом. То и јесте разлог због кога сте доведени у Нарнију, да бисте ме, упознавши ме овде на кратко, тамо познавали много боље". Које дете (па и одрасли дечјег срца), читајући Луиса да не заволи „Лава Који је из племена Јудина, Изданак Давидов", јединог достојног да отвори књигу са седам печата, Који је у исти мах и Јагње заклано за нас (Откр. 5,1-3)? Јер је тај Лав-Јагње Онај Коме кличемо: „Достојан си да узмеш књигу, и да отвориш печате њене; јер си био заклан и крвљу Својом искупио си нас Богу из свакога рода и језика и народа и племена" (Откр. 5,9). Господ наш, благи и страшни, за Кога је пророк Осија рекао да ће као лав пустити глас Свој (Ос. 11,10), а пророк Михеј да је као лав између звери дубравних (Мих. 5,8).

По мишљењу руског богослова П. Маљкова, Луис је хришћански успелији од Толкина, код кога митско често преплављуjе оно логосно. Луис пише притчу/параболу, која је, по Маљкову, „библијска форма". Притча припрема човека за нови корак, помоћу кога он путем алегорије долази до заиста узвишених истина, већ откривених и јасно изражених". По Маљкову, „у параболама долази до својеврсне кенозе, „самоумањења" Откривења, његових највиших појмова, његове духовне стварности. Тако се светлост Истине у параболи ненадно означава сликом обичне свеће на свећњаку, у притчи се Бог претвара у господара винограда, а Царство Небеско - у малено зрно горушице. И притом појмови уопште не губе своје истинско значење, свој прави смисао."

За разлику од толкиновске космогоније у „Силмарилиону", која је, по Маљкову, поетична, али мрачна, „у Луисовим бајкама влада стихија игре и смеха - коњи разговарају и лете; мишеви се мачују; ујака једног од главних јунака животиње које говоре сматрају за зверку коју стављају у кавез и из сажаљења хране орасима; паун шета по снежном зимском пределу са кишобраном. И све се то збива док се у позадини символички представљају такви догађаји какви су Стварање света, крсна Жртва Христова или Апокалипса. И, како год чудно звучало, то читаоцу не изгледа нимало извештачено, јер је све то намењено пре свега деци - исто као што су еванђељске параболе пре свега биле окренуте „деци" по духу која су онда живела у свету, искреним исповедницима нове религије, који су, за разлику од већине представника савременог друштва, имали праву Веру, због чега су били поверљиви и наизглед помало наивни пред циничним светом позног грчко-римског паганства - првим хришћанима првог века првог миленијума од Рођења Христовог".

Опет питање: шта ће то нама, православнима? Ево шта каже ђакон Андреј Курајев: „За тим књигама, које је написао Енглез и протестант, највећу потребу имамо ми, Руси и православни. Није само ствар у томе што је код нас практично ишчезла хришћанска литература за децу. Важније је то да ове бајке попуњавају празнину у храму православне кутуре. Наша традиција проповеди и духовног образовања увек је била дидактична поучна. Али човеку каткад постане тешко од обиља строгих, умно-самоуверених поука. Бива му јако потребно да неко седне поред њега и да скупа ћуте. Или да се неко с њим нашали и поприча као једнак с једнаким. Књиге Луиса су делатне због тога што ниједном не одају своју тајну: оне проповедају без „поповања". Читалац се спочетка заљуби у писца, у свет његових мисли и јунака, а тек онда почне да се присећа откуда је кренуо тај свет који собом попуњава сав Lewisland. Оне су написане с љубављу о Књизи Љубави - Еванђељу. /.../ Та је књига стварана у друштву у коме је било уобичајено да се буде Хришћанин. И писана је зато да би се човек заљубио у оно у шта је претходно само веровао."

А потписник ових редова радује се још нечему: успех „Харија Потера" биће потамњен, јер ће вешци и вештице опет добити своје право место у свету деце. А то је, наравно - ћошак. Дакле, вештице, марш у ћошак! „Нормалци" се опет враћају као победници. Прво је био Толкин, а сад ће бити Луис. Не могу крити да сам срећан због тога. Јер, у „ратовима у култури" веома је важно да тврђаве предањских символа буду изграђене, дуж линија одбране, у правом распореду, као и да мачеви смисла секу оштро, управо тамо где треба, раздвајајући Светлост од таме и Истину од лажи. Превише отрова се улива у душе наше деце преко малих, великих и компјутерских екрана да бисмо ми то смели равнодушно да посматрамо.  

Чика Клајв је стога велики савезник деце и њихових родитеља у настојању да опстанемо као словесници.

 

Рађање Нарније

Луис није стварао „Летописе Нарније" са педагошким тежњама. Он није волео никакву схоластичку дидактику: „Изгледа", говорио је он, „да неки мисле да сам ја на почетку упитао себе како да деци испричам нешто о Хришћанству, затим сам као средство изабрао бајку, скупио сведочанства о дечјој психологаји и одлучио за какав узраст ћу писати, набацио списак хришћанских истина и измислио алегорије за њих. То је - сасвим нетачно. На тај начин ништа не бих написао. Све је почело од слика: фаун испод кишобрана, краљица у саоницама, величанствени лав. На почетку тамо није било ничег од Хришћанства, то је стигло само по себи, касније, кад сам већ кипео.            Дошао је на ред избор Форме. Ликови су се спајали један с другим, настојалаје историја. У њој није било ни сложених карактера, ни љубавних заплета. Жанр у коме свега тога нема је - бајка. И чим сам то схватио, заволео сам саму Форму: њену краткоћу, строгу уздржљивост при описима, њене гипке традиције, непомирљивост према свакој анализи, дигресијама, „размишљањима" и сличним будалаштинама. И ја сам се заљубио у бајку, добро ми је дошао чак и њен ограничени речник, као што се вајару свиђа тврди камен, а песнику –сложени сонет".

Излажући своју поетику, Луис је истицао да Уметник претходи Човеку, али је Човек дужан да надзире Уметника, да га чува од разуларења, од претварања стваралачке уобразиље у разуздану машту, у саблажњиво, што мами у таму непреображене чулности. Уметност је слободна само у оној мери у којој је одговорна. Она је невина само ако лепршаво опонаша стварност или је плод религиозних и моралних истина: „Пиквик и Данте су у реду", говорио је Луис, али не и „уметност ради уметности", не моралистички ларпурлартизам.

 Као и љубав између мушкарца и жене, и уметност је опасна ако је аутономизована, непокорена Вишњем Циљу. „Поставши бог, уметност се претвара у демона", говорио је оксфордски апологета.

 

Писма о „Летописима Нарније"

Многи читаоци (и деца и одрасли) питали су Луиса о ликовима и догађајима везаним за омиљену им земљу чудеса, Нарнију. У писму девојчици Патрисији (8. јуна 1960.) Луис је дао нека тумачења:

"1. Уопште се не трудим да представим реалну (хришћанску) историју у символима. Могу пре да кажем следеће: „Замислите да постоји свет сличан Нарнији, и да Син Божји (или Син Великог Цара с оне стране мора) долази да га искупи као што је искупио наш. Шта би се десило?"/.../

 Стварање Нарније - то је стварање света, али не обавезно нашег.

 Када Жадис откида јабуку, она већ попут Адама, чини грех непослушности, али за њу то није исто. Пре тог времена она је већ пала, и пала је дубоко.      Камени сто заиста треба да подсећа на једну од Мојсијевих таблица.

 Страдање и васкрсење Аслана - то су Страдање и Васкрсење Христа какви би могли бити у том, другом свету.Они су слични страдањима која је Он претрпео у овом свету, али нису исти.  

Едмунд је, слично Јуди, гад и издајник, али ипак, за разлику од Јуде, он се покајао и добио опроштај (какав би несумњиво добио и Јуда, да се покајао.)       

Да. На самом крају света Нарније Аслан почиње да све више личи на Христа каквог ми знамо. Одатле-јагње, то јест Агнец. Одатле трпеза, као при крају Еванђеља по Јовану. Зар он не каже: „Пошто сте ме упознали овде (у Нарнији) биће вам лакше да ме видите тамо (у вашем свету)"? 

И, наравно, Мајмун... пре Страшног Суда (у „Последњој битци") то је као долазак Антихриста пред крај нашег света. Јасно? Драго ми је да су ти се књижице допале."

 Из писама такође сазнајемо да је име „Аслан" Луис позајмио из турског језика, где „аслан" значи „лав". Писац се увек дивио чињеници да деца одлично разумеју скривене хришћанске алузије. У писму послатом дан пре смрти (упокојио се 22. новембра 1963.) Луис то и каже једном детету: „Занимљиво је да сва деца која ми пишу одмах виде ко је Аслан, а одрасли - никада".

   Преписка с децом била је веома жива; деца су тражила да се циклус романа након „Последње битке" настави. Тако је 29. марта 1961. једном Џонатану Луис одговорио: „Мислим да наставка неће бити. Зашто ти не напишеш нову бајку о Нарнији? Почео сам да пишем негде у твојим годинама. Пробај!" А једној Денизи је 8. септембра 1962. одговорио (јер га је она питала зашто у књигама нема мапе Нарније): „У неким издањима карта постоји. А зашто је сама не нацрташ? Зашто не напишеш нове бајке и не попуниш „беле мрље" у историји Нарније?"  

Било је и потресних ситуација. Када је је деветогодишњи дечак из Америке Лоренс, који је много волео повести о Нарнији почео да се плаши да му је Аслан дражи од Христа (а дете је било из верујуће породице), његова мајка је послала писмо издавачу „Макмилану", замоливши да га предају Луису. Луис је одговорио за свега десет дана. Писмо је сведочанство дубоке хришћанске одговорности великог писца:

„Драга госпођо К,

Пренесите Лоренсу од мене, с љубављу:

Чак и да воли Аслана више од Исуса (убрзо ћу објаснити да је то немогуће), он не би био идолопоклоник. Идолопоклоник то чини свесно, а Лоренс се свим силама стара да себе победи. Господ одлично зна колико нам је тешко да Га волимо више од свих осталих и неће се на нас љутити док год се трудимо. Он ће нам помоћи.

 Али, у суштини, Лоренс не може да воли Аслана више од Исуса, чак и ако му то тако изгледа. Све речи и дела Асланова, због којих га он воли, рекао је и учинио Исус. Стога, кад Лоренс мисли да воли Аслана, он у самој ствари воли Исуса, и, можда, воли Га више него раније. Наравно, Аслан има нешто што Христос нема - лавље тело. Ако Лоренса плаши што му лавље тело одговара више него људско, мислим да се непотребно секира. Господ зна све о уобразиљи малог дечака (коју је Сам саздао), зна и то да је у одређеном узрасту веома привлачна идеја пријатељске звери која говори. Зато ја мислим да се Он неће увредити што се Лоренсу свиђа лавље тело. У сваком случају, кад Лоренс порасте, то осећање ће нестати, без икаквих напора с његове стране. Зато нека се не узнемирава.

На Лоренсовом месту ја бих у молитви просто говорио: „Господе, ако је то што осећам и мислим о тим књигама нешто што се Теби не свиђа, а мени штети, одузми ми та осећања и мисли, а ако у њима нема ничег лошег, онда Те молим да ме то више не узнемирава. И помози ми да Те сваки дан волим све више, у оном смислу који је важнији од свих мисли и осећања, то јест да творим вољу Твоју и личим на Тебе." Ето за шта би, по мом схватању, Лоренс требало да се моли за себе, али би било веома хришћански ако би додао: „И ако је мистер Луис својим књижицама збунио другу децу или им нанео штету, опрости му и помози да то више не чини". Да ли ће то помоћи? Бескрајно ми је жао што сам довео до такве горчине и бићу Вам веома захвалан ако ми опишете и кажете како је Лоренс сада. Подразумева се да ћу се свакодневно молити за њега. Очито да је он људина; надам се да сте спремни на то да може постати светитељ. Уверен сам да мамама светитеља често није било лако. Искрено Ваш     К. С. Луис“.

Неко је једном рекао да, ко жели да зна шта је то одговорност, треба да се загледа у детиње очи, и све ће му бити јасно. Очито је да је Луис знао цену малених чији анђели непрестано гледају Оца Небеског, и који не смеју бити саблажњени ни по коју цену. Гледао је, оком свог срца, у дечје очи својих малих читалаца.

 

Луис и Толкин: прича о хришћанском пријатељству

Данас, када нестаје цео човек, а остају само убоге крхотине његовог негдашњег сјаја и историјског потенцијала, нестаје и пријатељство. Ко се с ким дружи? Ко се с ким дописује? Ко с ким укршта полемичка копља покрај ватре у кући под снегом? Сви су у „виртуелној" комуникацији: веб „камерице", мобилни, СМС „порукице"... Екстаза лажног општења, међутим, укида пријатељство, кога нема без дубинске близине човека човеку, без намере да се онај Други као такав призна и заволи. Као и остале врсте љубави (а још антика их познаје четири: божанску, братско-родбинску, пријатељску и полну), и ова нестаје у вртлогу XXI, потоњег, века.

Луис је својевремено изградио праву философију пријатељства. У писму Артуру Гривзу (29. децембар 1935.) каже: „Пријатељство је највеће од свих земних добара. За мене је посигурно највећа срећа у животу. Када би требало да младићу дам савет где да живи, мислим да бих му рекао: „Жртвуј скоро све да би могао да живиш близу својих пријатеља". Ја сам срећан у том погледу". А 21. децембра 1941. забележио је: „Има ли већег задовољства на земљи од круга пријатеља Хришћана окупљених око ватре?" У књизи „Четири врсте љубави" то разрађује: „За древне, Пријатељство је изгледало као најсрећнија и начовечнија од свих врста љубави; круна живота и школа врлине. Савремени свет га напротив, игнорише /.../ Љубавни пар замишљамо како се гледа лицем у лице, али пријатељи су један крај другога. Њихове очи гледају напред.         

Зато они патетичари који просто „желе пријатеље“        никад их не могу стећи. Тамо где је одговор на питање „Да ли видиш истоветну истину (као ја)?" овакав: „Не видим ништа и баш ме брига за истину; само хоћу пријатеља", тамо пријатељства не може бити, мада може бити извесне блискости. Неће бити ничега око чега би се пријатељство градило; а пријатељство мора бити због нечега, макар због одушевљења доминама или игром „мице". Ко нема ништа, нема шта да дели; ко нигде не иде, не може да има сапутнике. /.../ У кругу правих пријатеља, сваки човек је оно што јесте и не представља никог осим себе. Нико не даје ни пребијене паре за то да сазна каква је оном другом фамилија, шта му је посао, друштвена класа, приходи, раса, или претходни живот... У томе је царственост пријтељства.Срећемо се као суверени кнежеви независних држава, на неутралном терену, ослобођени свог окружења. Ова љубав (суштински) ослобађа нас не само од наших физичких тела, него од целокупне телесности која се састоји од наше породице, посла, прошлости и веза /.../ Пријатељство није неопходно, као ни философија, уметност, космос (јер Бог није морао да га сазда.) Оно нема вредности у борби за опстанак; пре би се могло рећи да је једна од ствари због којих вреди опстати".

Сам Луис је умео да буде пријатељ, несебичан и усредсређен на оне које поштује и воли. За разлику од Гетеа (за кога је њему најближи Шилер тврдио да се с њим не може дуже од три дана), Луис је давао „места" ближњем.                          Клајв Стејплз Луис и Џон Роналд Рејел Толкин срели су се 11. маја 1926. на Мертон колеџу, приликом једне дискусионе чајанке. Снажно пријатељство развило се у клубу „Coolbiter", које је Толкин основао за поштоваоце исландских сага и митова. Луис је био љубитељ нордијске митологије, као и Толкин - и сатима су могли да причају на ту тему.

У децембру 1929. будући писац „Господара прстенова" усудио се да свом пријатељу покаже „Песму о Берену и Лутијени", која ће постати основ његове митске саге. Луис је био одушевљен: „Искрено ти кажем да годинама нисам имао такво вече уживања: и лично интересовање за читање онога што је писао пријатељ с тим нема никакве везе - уживао бих исто тако да сам дело купио у књижари, и да му не знам писца". Толкин је касније причао да му је Луис помогао својим храбрењем више но ико: „Дуго ми је он био једина публика. Само од њега ја сам добио идеју да је мој „посао" нешто више од личног хобија".           

Дружење с Толкином помогло је Луису да постане хришћанин; разбило је и његове предрасуде. У књизи „Изненађен радошћу", Луис каже да су две његове главне предрасуде нестале у дружењу с мајстором „хобитологије": „Чим сам ушао у свет, имплицитно сам упозорен да не верујем паписти, и чим сам кренуо да студирам, експлицитно ми је речено да не верујем филологу. Толкин је био и једно и друго".    

Кључни сусрет, који је био увод у Луисово обраћење Христу, збио се 19. септембра 1931, кадаје Луис позвао Толкина и Хуга Дајсона да ручају на Магдален колеџу у Оксфорду. Дајсон је био лектор на универзитету у Редингу, и познаник обојице. После ручка, они су сатима шетали и причали о природи митова. Луис је тврдио да су митови „посребрене лажи", на шта је Толкин узвикнуо: „Не, нису!" У том трену, Луис се сећао „налетео је такав ветар, и то изненада (а вече је било тихо и топло), и откинуо тако много лишћа, развејавајући га, да смо помислили како почиње пљусак. Зауставили смо дах". Толкин је тврдио да митови нису пуке лажи, него начини да кажемо истине које су другачије неисказиве. Мада митови, као људске творевине, нису савршени и имају низ погрешака, ипак они одражавају, макар и мутно, вечну истину која је у Богу. Дајсон се придружио овој Толкиновој тврдњи. На крају, обојица су рекли да је повест о Христу - мит који се ваплотио, који се заиста остварио: и Луис, који је већ годинама истраживао историчност Еванђеља и прочитао изузетно убедљиво Честертонову студију „Вечни човек" поверовао је у Христа, Бога Који је постао Човек; како каже Толкинов биограф Џозеф Пирс: „Смрт и Васкрсење Христово били су древни мит о умирућем богу, при чему је Христос заиста био прави Умирући Бог, који је имао прецизно и проверљиво место у историји и коначне историјске последице. Древни мит је постао чињеница не губећи митску основу."

 Дванаест дана касније, бивши деиста Луис (који је претходно ишао путем од атеизма ка деизму), пише свом пријатељу Артуру Гривзу: „Управо сам прешао са вере у Бога на веру у Христа - у Хришћанство." Истоме ће, 18. октобра 1931, објаснити своју веру, које не би било без сусрета са Толкином: „Сада је прича о Христу једноставно истинити мит: мит који на нас делује попут осталих митова, али за задивљујућом разликом у томе што се заиста десио: и човек мора бити спреман да то прихвати на исти начин, не заборављајући да је то Божји мит док су остало људски митови: то јест, у паганским повестима Бог Себе изражава преко песничких умова, користећи слике које се тамо налазе, док у Хришћанству Бог Себе изражава кроз оно што зовемо „стварним предметима". Зато је оно истинито, не у смислу да је „опис" Бога (што не може на себе узети ниједан ограничени ум), него у смислу да је то начин на који је Бог изабрао (или могао да изабере) да се открије у складу са нашим моћима. „Учења" која ми изводимо из овог истинитог мита су, наравно, мање истинита: то су само превођења у наше замисли и идеје онога што је Бог већ изразио језиком који много више доликује, управо истинским Својим Ваплоћењем, Распећем и Васкрсом".    Пријатељство се утемељило у Христу. Толкин је октобра 1933. писао да му дружење с Луисом много шта надокнађује, јер је реч о човеку који је „у исти мах частан, храбар, уман научник, песник, философ - и, након свог дугог лутања, неко ко воли Господа нашега".

Луис се сретао и са другим писцима и мислиоцима (попут Овена Берфилда), који су такође утицали на њега. С Берфилдом је скупа читао „Илијаду", „Одисеју" и „Божанствену комедију".

Друштво „Мастиљара" на Оксфорду чинили су, поред Луиса и Толкина, Ворен Луис (Клајвов брат), Р. Е. Хавард и Хуго Дајсон. Хавард је био докторант са Оксфорда, а Дајсон лектор за енглески на Универзитету у Редингу. Сретали су се два пута седмично - уторком у пабу „Орао и дете", а четвртком код Луиса на колеџу Свете Магдалине. Четвртком су једни другима читали одломке својих дела и живо расправљали о њима.

Толкин је имао велико поверење у Луисов укус - и није грешио. Што Луис оцени као добро, било је заиста добро. За „Хобита" му је рекао да је успешно избегао замку претварања романа у пуки забавни заплет „веома необичном променом тона": хумор и безазлена авантура с почетка постају пред крај дела нешто епски моћно: „Предсказивање је опасно", рекао је Луис, „али „Хобит“ може постати класика".

Године 1933. Луис је свом друштву показао „Поклониково назадовање / Алегоријску апологију Хришћанства разума и романтике", у којој је оштро напао многобројне англиканце свог доба због онога што је „највише на свету мрзео и чега се плашио", то јест „збрке између пуке природне доброте и благодати". Та конфузија, по Луису, нема никакве везе са Хришћанством, које није јефтини морализам него нови живот у Духу.          

Године 1939. „Мастиљарима" се придружио романописац, песник, критичар и теолог, англиканац по вероисповести, Чарлс Виљемс.Толкин и Луис су један другог „убацивали" у романе, као ликове: филолог Рансом у SF роману „That Hideous Strengtх" Луиса настао је по узору на његовог пријатеља Толкина, а Луис је, својим честим брундањем, послужио као основа за конструкцију Дрвобрадог у „Господару прстенова".    

Времена су била тешка и долазило је извесних размимоилажења између Луиса и Толкина у оцени светских збивања (рецимо, у Шпанији.) Луис, као англиканац, није могао да смисли римокатoличког генерала Франка, фашисту. Али, Толкин, римокатолик, знао је да су комунисти у Шпанији убили дванаест бискупа, преко четири хиљаде свештеника, више од две хиљаде и триста фратара и преко триста часних сестара. Евелин Во, такође римокатолкиња, изјавила је: „Да сам Шпањолка, борила бих се на страни генерала Франка. Као Енглескиња, не морам да бирам између два зла" (фашизма и комунизма). И Толкин и Луис су, наравно, били огорчено против антихришћанина Хитлера, али Толкин је замерао Луису: „Ако је лутеранин бачен у тамницу, он је на ногама; али кад убијају римокатоличке свештенике, он у то као да не веруjе /.../"

Њихово пријатељство је, и после рата, опстајало, уз извесно хлађење. Године 1949. Луис је „Инклинзима" почео да чита првонаписани роман из циклуса о Нарнији, „Лава, вештицу и орман"; Толкин није био баш одушевљен. Међутим, Луис није престао да буде гласноговорник величине и лепоте „Господара прстенова". Називао га је „муњом из ведрог неба", и „препуном чашом која утољава дуготрајну жеђ", кличући да роман није само обнова епског духа у књижевности, него и освајање „сасвим нових области". „Средња земља" је свакако утицала и на појаву Нарније. Без трунке зависти, Луис је величао Толкинову трилогију и није дозвољавао да на њу падне сенка било чијег ниподаштавања. Луис је у једном писму истакао да је у „Господару прстенова" присутно осећање живота какав он заиста јесте: „Има реалистичких књига где су људи и предмети истоветни као у овом животу, али мириса, осећања нема. Никад нисам видео орке, енте и вилењаке, али само осећање, чувство огромне прошлости, опасности која прети, херојских подвига, која чине наизглед сасвим прозаични ликови, растојања, простора, бездомности толико је тачно, као да то сам преживљаваш. Нарочито се кида душа кад читаш о најлепшим местима попут Лотлоријена. И тако личи на праву историју света: „И тада се, као и сад, тама приближавала и велики подвизи се нису чинили сасвим узалуд." Ни оптимизма (то је последњи рат и после њега све ће бити сјајно), ни песимизма (то је последњи рат и цивилизација ће пропасти.) Не. Тама наваљуjе опет и опет, и никад сасвим не побеђуjе и никад не бива сасвим побеђена".Дакле, хришћанска историософија је била ваплоћена у једну прекрасну причу. Луису није сметала Толкинова слава, јер је знао да и он и његов сапутник желе да својим делима прославе Бога.

О значају хришћанског књижевног братства „Мастиљара" савремени писац фантастике Стивен Р. Лохед записао је: „Наравно, хришћанска вера блиста кроз ткиво њиховог дела. Видео сам да та вера уобличава дела, и испуњава их вредностима и смислом, подиже причу изнад уобичајене пројаве жанра. Мада приче Луиса, Толкина и осталих „Инклинга" какав је био Чарлс Вилијамс нису отворено пропагирале Хришћанство, књиге су им биле прожете њиме.Каква необична ствар, мислио сам; мада Толкин никад није имао ни једно, осим најнеуочљивијег, позивања на Христа у било ком поглављу „Господара прстенова", Његово лице блиста скоро са сваке стране. „Лав, вештица и орман" је нешто најдаље могуће од религиозне расправе, али проповеда прејасно и свепобедно Еванђеље. У свом малом искуству никад се нисам срео с нечим таквим".

Пријатељство између Луиса и Толкина скоро да се сасвим угасило када се Луис, децембра 1957, оженио Јеленом Џој Дејвидмен. Он никог од пријатеља није обавестио о томе, и сви су за венчање сазнали из новина. За конзервативног Толкина то је био шок: заклети нежења и хришћански моралиста оженио се америчком распуштеницом, коју су сматрали скоројевићком која лоше утиче на Луиса.Наравно, никаквог отвореног сукоба није било. Када је Луис умро, Толкин је написао својој кћери Присили: „Имам осећања нормална за човека мојих година - као старо сам дрво које губи лист по лист: осећам да се секира приближава корену. Тужно је што смо били тако удаљени један од другог последњих година; али је време нашег блиског општења остало у сећању сваког од нас. Заказао сам (посмртну) мису јутрос, био сам на њој, и прислуживао". Сину Мајклу је написао да га многи сматрају покојниковим блиским пријатељем, иако је било отуђења: „Но, ми један другом много дугуjемо, и веза заснована на дубокој блискости је остала. Био је то велики човек"... Касније је бранио Луиса од смешних оптужби појединаца да је књижевне критике писао „из зависти". После смрти свог брата по перу, Толкин је остао сам пред невитешким и чудовишним добом. Писао је: „Какав ужасан, страхотно-таман, пун јада је свет у коме живимо - нарочито онима који носе терет година на плећима, и чији су пријатељи и све што нам је драго угрожени на исти начин. Честертон је једном рекао да је наша дужност да Заставу овог света држимо високо уздигнуту: али данас нам је потребан јачи и сублимнији патриотизам за то него онда. Гандалф би додао да није наше да бирамо време у коме смо рођени, него да настојимо да га поправимо; али дух покварености у врховима друштва је сада тако моћан и многоглав у својим ваплоћењима да нам изгледа није остало ништа друго до да лично одбијемо да се поклонимо било којој од глава хидре".

У томе би се с њим свакако сложио и Луис, који се читавог живота борио против вулгарне релативизације апсолутних вредности, указујући на њихово универзално, општељудско значење, присутно у свим религијама мутно, а у Хришћанству савршено светло и јасно. Јер, као што је записао у „Помиловању човека":„Ако ништа није очевидно само по себи, ништа се не може доказати. Слично томе, ако ништа није обавезно само по себи, онда више ништа није обавезно уопште".А Луис је знао да служи Ономе Који нас је, Својом Крвљу и Васкрсењем, заувек обавезао, јер је био, јесте и биће Истина.                    

 

ЛУИС КАО ПЕСНИК

Клајв Стејплз Луис био је и префињени хришћански песник. Написао је, између осталог, песму о љубави према својој супрузи, Јелени Џој Дејвидмен, америчкој Јеврејки обраћеној у хришћанство, с којом је заједно преживљавао њену борбу против тумора и коју је истински заволео под старе дане ( у почетку, венчали су се фиктивно, да би она могла да прими британско држављанство, а затим је то прерасло у искрену љубав. ) Искуство свог самонадилажења кроз љубав описао је у песми “Док рушевина пада“:

 

Реторика је пука што ти о љубави зборих.

Од рођења саможив,без мисли о другом,о туге!

Угађам само себи,за себе само се борим,

Бога,другове,тебе ја хоћу себи за слуге.

 

Мир и сигурност,ужитак-то су циљеви моји.

Из ове коже не могу ми педаљ да измилим.

Као учен папагај о љубави брбљам,а стојим

Заточен у самога себе,крај на почетку ишчили.

 

Тек сада ми (прекасно) показа колико убог сам цео.

А ти си хтела да мојим срцем премостиш бездан,

Да се из изгнанства вратим и будем човек зрео.

Сад мост се руши и тоне у неку тамну незнан.

 

Зато те благосиљам док рушевина пада:

ти бол си мени дала,највеће благо до сада.

 За гроб своје супруге написао је епитаф под насловом „Спомен Јелене Џој Дејвидмен,умрле 1960, вољене супруге К.С.Луиса“:

Овде сав свет један (звезде, воде, шума,

и ваздух, и поље - у одразу ума),

леже, попут неког свученог одела

у праху, ал' с надом да ће она цела

наново рођена из светог сиромаштва,

из тла испоштеног у коме се нашла,

у будућем дану који се не мења

опет их обући на дан васкрсења.

 

Луис је знао сва ограничења слабог људског ума у одбрани хришћанске вере. Тим поводом, написао је песму „Вечерња молитва једног апологете“:

Од свих ми пораза хромих,

али, још и више, од свих победа

што их речи моје задобише,

од свију бистрих досетки на Твој рачун

на које се публика смеје док Ангели плачу,

од свих доказа мојих за Тебе као Бога,

Ти, што на суду ћута, ослободи ме тога.

Речи су само ситниш.

Немој ми зато дати

у њину бледу слику

Твог лика веровати.

Од свију мојих мисли,

чак и од мисли о Теби,

избави, красна Тишино,

и привуци ме Себи.

Господе игленог уха

и врата врло уских,

спаси ме од мојих трица,

пре но смрћу усним.

 

Клајв Стејплз Луис - кратки животопис

Ко је био К. С. Луис, уз Толкина и Честертона најзначајнији хришћански прозаиста оне Енглеске која је у XX веку скоро ишчезла, а за коју се, у XIX, Виљем Блејк надао да ће моћи да на себе прими Небески Јерусалим?   

Човек кога на енглеском говорном подручју сви, фамилијарно, знају као Си Ес Луиса родио се као Клајв Стејплз 1898. године у Белфасту, у Северној Ирској, у протестантској породици. После завршеног школовања и учешћа у Првом светском рату, постаје професор на Оксфорду, где ће се задржати од 1925. до 1954, када је, као предавач средњовековне и ренесансне књижевности, прешао на Кембриџ. Био је омиљен међу студентима. На Оксфорду је припадао кругу „Мастиљара" (Inklings), хришћанских писаца и апологета. Учествовао је и у расправама „Сократског" клуба, вођеним између интелектуалаца - верника и оних који су били атеисти или агностици. Сам Луис је, до свог зрелог доба, био атеиста, да би доживео обраћење, које је описао у књизи „Изненађен радошћу". Сопствено атеистичко искуство много му је помогло у писању текстова обраћених савременом човеку, сумњалици и безвернику.

 Луис је био изванредан писац и одличан предавач. Обраћао се слушаоцима и преко ВВС-а. Свуда је наилазио на снажан пријем, а уважавали су га и они који се нису слагали с њим.

 Био је заклети нежења и живео са братом Ворнијем све до сусрета са крштеном Јеврејком,Хеленом Грешам  ( Јеленом Џој Дејвидмен ), Американком, која се,после мучног и тешког живота са супругом који је није волео, напустивши га, удала за Луиса, довевши са собом и два сина из претходног брака. Луис ју је волео искреном љубављу средњевековног витеза, а највећи бол који га је у животу задесио био је њено умирање од рака, када је Луисова вера у Бога била на најозбиљнијем искушењу, које је он, силом Крста, успео да победи. На основу прича о његовој љубави према Јелени,1993. године сер Ричард Атенбороу је снимио филм „Земља сенки" („Shadowlands") у коме Ентони Хопкинс игра Луиса, а Дебра Вингер његову жену.

 Клајв Стејплс Луис је овај свет напустио 22. новембра 1963. године у Оксфорду. Иза себе је оставио праву малу библиотеку: дела из области књижевне историје и критике („Енглеска књижевност у XVI веку/изузев поезије"; романе и приповетке за одрасле („Мрачна кула", „Док не стекнемо лица", „Переландра", „Та опасна снага"); роман за децу (седам књига из циклуса „Летописи Нарније"); есеје и студије о Хришћанству („Једноставно Хришћанство", „Бог на оптуженичкој клупи", „Писма Кусог Репатоме", „Последња ноћ света и други огледи", „Помиловање човека", „Поклониково назадовање", „Размишљања о псалмима", „Питање бола", „Писма Малколму: углавном о молитви"). Писао је и поезију, а објављена је и његова обимна преписка.

 На србски језик су преведене његове књиге „Хришћанство" („Mere Christianity"), што је, веома лепо, урадила Драгана Филиповић Раденковић и „Писма Кусог Репатоме", у одличном преводу Ратибора Ђурђевића (с упутним предговором Ђорђа Ј. Јанића). У издању „Лагуне“ изашли су сви романи нарнијанског циклуса.

 Луис је веома поштовао православно Предање и Свету Гору, сматрајући да је православна вера сачувала догматско-богослужбену озбиљност у споју са великом духовном слободом појединца у заједници. Године 1956. он је писао: „За мене је узор - „руска православна" служба. Једни седе, други леже ничице, неко клечи, неко просто стоји, и нико ни на кога не обраћа пажњу. Умно, учтиво и хришћански. „Не мешај се у туђа посла" - чак и у цркви то правило је добро." На другом месту је забележио: „Једном сам био на грчкој служби, и највише од свега ми се свидело што нема правила за паству (бар колико сам ја могао да схватим). Неко је седео, неко стајао, неко пао на колена... Најбоље од свега је што нико није пратио шта ради онај други, чак ни у најмањем степену. Било би добро кад бисмо ми, англиканци, то преузели!"       

Епископ диоклијски Калист (Вер) написао је чак и текст „Можемо ли Луиса сматрати 'анонимним православцем'". Радо га је читао и Свети Николај Жички. Оно општехришћанско у Луису је за Николаја било јаче од уско конфесионалног.  Бити хришћанин у свету који пориче Христа – тај задатак је Луис узео на себе, и испунио га, по мери својих сила, тако да његове речи о праву да се буде са Господом и данас, као и јуче, могу помоћи онима који сумњају – да нађу веру, а онима који верују – да своју веру освеже...

Последњи пут ажурирано ( субота, 08 јун 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.