Св. Максим Исповедник

ШТА У СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ СИМВОЛИЗУЈУ?...

Пошто је пресветли и ваистину богопросвећени Дионисије Ареопагит у свом делу "О Црквеној Јерархији" схватио и објаснио, достојно величанству свога ума, символе који се користе у Тајни свештеног Сабрања, то треба имати у виду да се наша реч сада неће бавити истим стварима, нити ће ићи истим правцем као код њега. Јер било би смело, па чак и дрскост, и граничило би се са безумљем да се неко подухвати истих тема као и он, а није у стању нити да му се приближи, нити да га схвати, и да као своје сопствене тајне износи оно што је богонадахнуто откривено Духом једино њему самом. Овде ће бити изложено оно што су други узели од њега, по човекољубљу и вољи Божјој да би упражњавали и вежбали своје способности у испитивању божанских ствари, као и оне тајне којима, сразмерно разумевању истих, поимају свесветли зрак оног тајноделања и, обузети чезњом, приањају уз њега.

Ја не обећавам да ћу излозжити све оно што је на тајанствен начин сагледао блажени старац (Дионисије), нити исте његове речи, како их је он сам појмио и говорио. Јер он је био мудрољубац (философ) и учитељ сваке мудрости, и помоћу напредовања у врлинама у дуговременим телесним трудољубљем и упражњавањем у божанским стварима ослободио себе од уза вестаствености и фантазија које ова изазива. Отуда је по заслузи имао ум обасјаван божанским зрацима те је могао непосредно да посматра оно што многи нису могли да виде. Реч му је била најтачнији тумач његових узвишених мисли, као огледало које није помрачавала мрља никакве страсти, и она је имала моћ да често и казује и предаје оно што други нису у стању ни да помисле... Ја, пак, могу само оно што се задржало у моме памћењу, што могу само магловито да појмим и још магловитије да изразим. Ипак, излагаћу побожно, благодаћу Бога који просвећује оно што је помрачено... благодаћу која је по промислу сразмерна мојим силама...

ПРВИ УЛАЗАК (ВХОД) (АРХИЈЕРЕЈА) У СВЕШТЕНО САБРАЊЕ,

РАДЊЕ КОЈЕ СЕ ПОСЛЕ ТОГА ВРШЕ

После кратког изложења созерцања која је говорио блажени Старац о Светој Цркви, дошла је дакле наша реч да сада још краће изложи (његова размишљања) о свештеном сабрању (скупу) Цркве. Први, дакле, улазак Архијереја у Свету Цркву за време свештеног сабрања, учио је (блажени Старац), јесте слика и знак првог доласка у телу у овај свет Сина Божјег и Спаситеља нашега Христа. Својим доласком Он је ослободио и искупио природу људску, која је сама себе била потчинила пропадљивости и смрти кроз грех, и којом тирански влада ђаво. Невин и безгрешан, Он је платио за људе сав дуг, као да је Сам крив, повративши их опет у благодат Царства, и давши себе Самога у откуп и искупљење за нас. Уместо наших погубних страсти, он је принео животворно страдање - целебни и спасоносни лек за цео свет. Вазнесење Његово на небеса и повраћање на Његов наднебесни престо, које је уследило после овог доласка, симболизује се уласком Архијереја у свети Олтар и уласком његовим на свештени трон (= Горње Место).

УЛАЗАК НАРОДА У СВЕТУ ЦРКВУ БОЖЈУ

Улазак народа са Јерархом у Цркву, говорио је блажени Старац, означава повраћање неверника од незнања и заблуде у познање Бога, као и прелаз верника од порока и незнања ка врлини и знању. Јер улазак у Цркву показује не само повратак неверника истинитом Богу, него указује и свакоме од нас верујућих који одбацујемо заповести Господње својим распусним владањем и неуредним животом, исправљање путем покајања. Јер, сваког човека, било убицу, било прељубочинца, било лопова, било гордељивца, било разметљивца или псовача, или грамзивца, или среброљубца, или клеветника, или злопамтишу, или онога ко лако пада у гнев и срџбу, или опадача, или завидљивца, или пијаницу, и просто речено, да не бих набрајајући све врсте зала одужио свој говор, сваког оног ко је обузет било којим пороком, чим престане да се добровољно и свесно предаје њему, и промени свој живот на боље, претпостављајући врлину пороку, треба уистину и стварно назвати и сматрати оним који са Христом као Богом и Архијерејем улази у врлину, под којом се символички подразумева Црква.

 БОЖАНСКА ЧИТАЊА

Тај Учитељ је говорио да божанска читања свесветих Књига откривају божанске и блажене воље и одлуке Пресветога Бога. Преко њих сваки од нас, сразмерно својим моћима, прима упутства за практично делање, упознаје законе божанствених и блажених подвига. Подвижавајући се сагласно тим законима, ми се удостојавамо победних венаца Царства Христовога.

БОЖАНСТВЕНЕ ПЕСМЕ

Духовна сладост божанствених песама, говорио је Старац, изражавају насладу божанствених блага, која узноси душу к чистој и блаженој љубави Бога, који сугерише још већу мржњу према греху.

ВОЗГЛАСИ МИРА "МИР СВИМА"

Онај Мудрац је одредио да се возгласима мира који бивају у олтару од стране свештенства, а по заповести Архијереја, при сваком читању, откривају божанствене похвале, које преносе свети Анђели, а којима Бог одређује труд оних који се по правилима боре за истину против непријатељских сила, и кида невидљиве замке, и дарује мир "унутрашњем тијелу гријеха" (упор. Рим. 6, 6), и узвраћа Светима за њихове врлинске трудове благодаћу бестрашћа. Да би они, ослободивши се од борбе, усмерили силе душе на духовно обделавање, то јест на изграђивање врлина помоћу којих су разјурили легионе злих духова, имајући за заповедника Бога Логоса, Који уништава љуте и опасне сплетке ђавола.

ЦИТАЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА

И МОЛИТАВА ПОСЛЕ ЊЕГА КОЈЕ СЕ ТАЈНО ЧИТАЈУ

1) Отуда после тих возгласа (Мир свима!) свештени устав Свете Цркве одредио је да буде одмах божанствено читање светог Еванђеља. Ово особито указује на она страдања која треба да поднесу трудољубиви за реч Божју, после чега Логос умнога созерцања, као Архијереј, сишавши са небеса у њих, ограничава њихово телесно умовање.

2) Одбацујући помисли које још теже земљи, узводи их одавде ка сагледању умних логоса и ствари, пошто су већ затворили врата својих чула, кроз затварање двери и улазак светих Тајни. И када их (Логос Бозји) удаљи од тела и од света, учи их неизрецивим тајнама, пошто су се целивом већ сјединили међусобно и са Њим, и они му благодарно узносе као уздарје благодарствено исповедање за премнога Његова доброчинства за њихово спасење, чега симбол јесте божанско Исповедање вјере.

3) Затим, прибројавши их Ангелима Трисветом песмом, и даровавши им исто знање које и они имају о освећујућем богословљу, приводи их Богу и Оцу, усинивши их Духом кроз молитву, којом су се удостојили да Оцем Бога називају. И одавде опет, пошто су са разумом већ прошли све логосе тварних бића, преко песме "Један је Свет" уводи их (Логос) непознатим начином у несазнајну Јединицу, са Којом су сједињени благодаћу, и заједничењем постали слични Њој, по сили нераздељиве истоветности.

БОЖАНСКО ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА

Уопште узев, оно наговештава свршетак овога света. Јер после божанског читања Еванђеља, када Архијереј силази са престола, бива од стране свештенослужитеља отпуштање и удаљавање оглашених и осталих који нису достојни за божанско виђење светих Тајни које ће бити показане. Означава и прасликује собом истину, чија је слика и знак, као да тиме довикује овима (тј. оглашеним и недостојним) да ће пошто се "успроповиједа ово Еванђеље Царства", као што је писано, "по цијелој васељени, за свједочанство свима народима; тада ће доћи крај" (Мт. 24, 14) који ће се десити за вријеме другог доласка с неба "с великом славом великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа" (Тит. 2,13).

Јер, као што говори божански Апостол,"Сам Господ са гласом архангеловим, трубом Божјом, сићи ће са неба" и извршиће освету над својим противницима, разлучивши помоћу светих Ангела верне од неверних, и неправеднике од праведника, и проклете од Светих. Или, просто речено, разлучивши оне који су ишли за телом од оних који су следовали Духу Божјем, даће праведну плату на бесконачне и бескрајне векове свакоме према достојанству проживљеног живота, као што нас уверава истина божанских обећања.

ЗАТВАРАЊЕ ВРАТА СВЕТЕ ЦРКВЕ ПОСЛЕ ЧИТАЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА

Затварање врата Цркве Божје, које бива после читања светога Еванђеља и удаљавања оглашених, показује пролазност свега вестаственог (материјалног) и ступање достојних у духовни свет, то јест у Брачну Одају Христа, које ће се десити после оног страсног разлучења и још страшнијег Суда. Означава још и одлучно одбацивање заблуде коју својим дејством производе чула.

ВХОД СВЕТИХ ДАРОВА

Вход опет Светих и Часних Дарова, као што је говорио овај велики Старац, јесте почетак и увод новог учења које ће се десити на небу по Божјем домостроју за нас, и откривење тајне нашега спасења, које је скривено у најдубљим божанским ризницама. "Јер од сада нећу пити", говори својим ученицима Бог и Логос, "од овога рода виноградског до онога дана кад ћу пити с вама новога у Царству Оца свога" (Мт. 26, 29).

БОЖАНСКИ ЦЕЛИВ

Духовни целив, који је упућен свима, јесте преобраз и преднацрт наступајуће слоге, једномислија и једнодусности по вери и љубави свих између себе, које ће се остварити у време откривења будућих неизрецивих блага, помоћу којих достојни примају усвојење од Слова и Бога. Јер уста су симбол слова, због чега сви који заједниче у слову, као словесна бића, срастају са правим и јединственим Словом, Који је Узрок сваког слова (речи).

БОЖАНСКИ СИМВОЛ ВЕРЕ

Исповедање божанског Символа Вере, које бива од свих, преднајављује тајанствено (мистичко) благодарење, које ћемо ми приносити (Богу) у будућем веку за православне путеве и начине премудрог промисла Божјег о нама. Овим исповедањем достојни пројављују своју захвалност за божанска доброчинства, немајући осим ње (ове захвалности) ништа чиме би узвратили за свако од бескрајних божанских блага која су примили.

ДОКСОЛОГИЈА (СЛАВОСЛОВЉЕ) ТРИСВЕТЕ ПЕСМЕ

Трикратно понављање узвика "Свет" којег садржи божанска химна, а које бива од целог верног народа, преднајављује наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у будућем веку, када ће природа човекова, због истоветности неизменивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са Горњим Силама пева и свети Једно Триипостасно Божанство трикратним певањем "Свет, Свет, Свет".

 СВЕТА МОЛИТВА "ОЧЕ НАШ"

Свето и часно призивање великога и блаженога Бога и Оца јесте символ уипостазованог и реалног усиновљења предатог (људима) по дару и благодати Светог Духа. Сагласно с тим, када са доласком благодати буде побеђена и покривена свака људска особеност, измениће се и постати синовима Божјим сви Свети, који су још у овдашњем животу светло и преславно врлинама украсили себе божанском лепотом благости.

 КРАЈ ТАЈАНСТВЕНОГ СВЕШТЕНОДЕЈСТВА, КОЈЕ СЕ ЗАВРШАВА ПЕСМОМ "ЈЕДАН ЈЕ СВЕТ, ЈЕДАН ЈЕ ГОСПОД" И ОСТАЛО

И исповедање, које бива од свог верујућег народа на крају тајанственог свештенодејства произношењем "Један је Свет" и осталог, показује скривено, надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте, у непролазној вечности умних сила, оних који су се тајанствено и премудро усавршили силом Божијом. Тамо, посматрајући светлост невидљиве и свенеизрециве славе, примају и они заједно са горњим силама блажену чистоту. И најзад, као крај свега, бива раздавање (свете) Тајне, која преображава према себи оне који се достојно причешћују, и показује их по благодати и заједничењу сличнима првоузрочноме Добру, ни у чему лишених онога што припада Њему, колико је то могуће и доступно за људе. Тако да и они могу бити и назвати се по благодати боговима, уколико их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничега празног у њима без Његовог присуства.

Напред, дакле, проходећи тим истим путем и по реду, размотримо то исто, само сада у односу на душу разумну. Ако ум страшно чезне и жели, када њиме руководи Бог, да се побожно подигне колико је то њему могуће, заједно са разумом на виши степен сагледања, да би испитао и схватио како божанске уредбе Свете Цркве воде душу ка савршенству преко истинског и практичног знања, ми га у томе нећемо ометати.

 О ТОМЕ ДА ЈЕ ПРВИ ВХОД СВЕСТЕНОГ СОБРАЊА СИМВОЛ ДУШЕВНИХ ВРЛИНА

1) Ти који си постао истински ревнитељ блажене мудрости Христове, сагледавај, дакле, духовним очима за време првог входа (уласка) свестеног Сабрања удаљавање од спољашњих заблуда и немира, изазваних материјалним (стварима), као што је написано: "Жене које долазите са гледалишта, приђите" (Ис. 27, 11). Ја подразумевам овде удаљавање од заблуда које настају од посматрања чулних ствари у њиховој датости и облику, јер не одговара истини да то називамо сагледањем, као што то чине немудри од оних које Јелини називају мудрима (ми, свакако, нећемо називати мудрима оне који нису хтели да упознају Бога преко Његових створења). Ја имам у виду појавност чулних ствари, међу којима се води непрекидни рат, свака уништавајући другу и све уништавајући се међусобно. Код њих је само једно извесно, то је њихова непостојаност и пропадљивост, и неспособност да достигну неразрушиву и чврсту међусобну постојаност. Душа, прилазећи к њима (тј. овим чулним стварима), брзо се удаљава (од њих) и, као у Цркву и непреступну тврђаву мира, предвођена Логосом великим истинитим Богом нашим и Архијерејом, ступа помоћу разума у духовно природно сагледање које је слободно од сваке борбе и неспокоја. Тамо она, као преко символа божанских читања, сазнаје логос (значења, смисао) тварних бића, као и чудесну и велику тајну божанског Промисла пројављеног у Закону и Пророцима. Душа, поред успешног оног учења, прима од Бога за свакога од њих (тих логоса), преко Светих Сила, које мислено разговарају са њом, миротворна упутства заједно са очараношћу која окрепљује и очувава божанска и ватрена стремљења к Богу, која на њу вију на тајанствен и духовни начин од сладости божанских песама.

2) После ових различитих чтенија, душа прелази и концентрише се на једној и јединственој узвишеној тачки, која обухвата у себи све ове логосе. Ја говорим о светом Еванђељу у коме сви логоси, и Промисла и бића, постоје од почетка у јединству благодарећи једној свеобухватној сили. Иза тога, по неком божанском осећају, бива допуштено богољупцима да виде неустрашивим умним оцима како са небеса долази на душу сам Логос и Бог, као што то означава силазак архијереја са свештеног престола, да би он од душе потпуно одлучио, као неке оглашене, њене помисли које још окупирају чула, и уносе у душу подвојеност.

3) И одавде, опет, као што нам затварање врата свете Цркве Божје дозвољава да мислимо, када душа изађе из области чулнога, посредством входа (уласка) неизрецивих Тајни, узводи се у нематеријално, и просто, и неизменљиво, и богоподобно и апсолутно слободно од сваког облика и форме знање (ствари) духовних. Сходно том знању, душа сабравши у саму себе силе своје, прилази к слову Божјем, и сједињује духовним целивом све неизрециве путеве и начине свога спасења, а Слово је учи преко Символа Вере благодарном исповедању.

КОЈЕ ТАЈНЕ ОСТВАРУЈЕ И ИЗВРШАВА ПРЕКО СВЕШТЕНОРАДЊИ  УСТАНОВЉЕНИХ ЗА СВЕШТЕНО САБРАЊЕ, У ВЕРНИЦИМА И ОНИМА КОЈИ  СЕ СА ВЕРОМ САБИРАЈУ (У ХРАМУ), БЛАГОДАТ СВЕТОГА ДУХА, КОЈА УВЕК (У ЦРКВИ) ПРЕБИВА

1) Тако, дакле, блажени (онај) Старац сматрао је, и није престајао да подстиче сваког хришћанина да треба да проводи своје време у Светој Цркви Божјој, и да никада не изостане са свештеног сабрања, које се у њој обавља. Јер њему присуствују свети Ангели, и бележе увек све који улазе, показују их Богу, и моле се за њих. Јер у Цркви је увек присутна невидљива благодат Светога Духа, особито пак за време свештеног сабрања, која свакога од присутних мења и преображава, и истински пресаздаје за пунију богоподобност саобразно њему самоме, а помоћу светих Тајни води га у оно што оне собом и објављују. И то се догађа чак иако верујући, припадајући још младенцима у Христу, ништа слично не осећа, и није у стању да види дубину онога што се догађа, ипак благодат, која се пројављује кроз сваки божански символ спасења, делује на њега, усходећи постепено и по реду од најближих (ствари) до коначног циља свега.

2) Првим уласком (входом) пројављује се одбацивање неверја, узрастање вере, умањивање покварености, напредовање врлина, ишчезавање незнања, умножавање знања. Слушањем пак божанских речи показују се сталне и непоколебиве чежње и расположења према (свему) наведеном, то јест према вери, врлини и знању; док се божанским песмама које следе открива добровољно саглашавање душе са врлинама и духовна наслада и радост која од тога настаје. Свештеним читањем Светог Еванђеља означава се крај земљаног (телесног) мудровања, слично крају чулног света. Затварањем, затим, (царских) двери указује на прелазак и премештање душе, по расположењу, из овог пропадљивог света у свет духовни. Тиме она затварајући чула, као да су врата, чини их чистим од идола греха. Уласком (входом) Светих Тајни означава се савршеније и тајанственије ново учење и знање о Божјем домостроју (спасења) за нас. Божанским (литургијским) целивом изражава се истоветност мисли, једнодушности и љубави свих са свима, а најпре са самим собом и са Богом. Исповедањем Символа вере исказује се одговарајућа благодарност за преславне начине нашега спасења. Трисветом песмом показује се наше јединство и равночасност са светим Ангелима, као и непрестана и мелодична снажност славословља Бога. Молитвом, пак, којом се удостојавамо да Бога називамо Оцем, указује се на најистинскије усиновљење (наше) благодаћу Духа Светога. Песмом "Један је Свет" и осталим, означава се благодат, која нас сједињује са самим Богом, и наше сродство с Њим. Светим Причешћем Пречистих и Животворних Тајни показује се заједништво и истоветност са Богом кроз учествовање наше очекиване подобности (Њему). Преко причешћа човек се удостојава да постане од човека - Бог.

3) Јер оне исте дарове Светога Духа, које смо примили благодаћу кроз веру за време овог живота, ми верујемо да ћемо примити и будућем веку истински и суштински уипостасизоване, по непромењивом надању вере наше и по несумњивом и нелажном обећању Онога који је обећао. Верујемо да, чувајуци заповест према нашој моћи, ми прелазимо из благодати вере у благодат гледања (2. Кор. 5, 7), јер нас преображава према Самоме Себи Бог и Спас нас Исус Христос, одузимањем знакова пропадљивости у нама, и даривањем нам првоначелних Тајни, које се показују овде преко чулних символа.

Светигора, бр. 78-80, год. 1998, стр. 13-17

Захваљујемо сестри Добрили Бошњаковић на слању овог текста! – Уредништво сајта „Борба за веру“.