У једном приватном електронском писму које смо недавно послали нашем уваженом сараднику Владимиру Димитријевићу, истакли смо да је текст о Његошу који су писали он и г. Зоран Чворовић добар и аргументован, али да то ништа не вреди, јер су митрополит Амфилохије и Матија Бећковић решили да Његоша прогласе за свеца по сваку цену, иако никаквих Божијих сведочења о томе нема.

Показало се да је тако – Његош је проглашен највећим српским владиком после Светог Саве, и самовољно канонизован на Цетињу. Плашећи се да би на Сабору могао да наиђе на отпор осталих архијереја, митрополит Амфилохије је пожурио да спроведе своју самовољу и уради то што је урадио. Наравно, ништа му се неће десити. Да је то урадио неки други епископ, који није послушник Ватикана и Фанара, одмах би добио по глави. Овоме се, међутим, неће десити ништа. Само ће му гордост још више порасти, а очекујемо да му Атанасије Јевтић и Матија Бећковић напишу тропар и кондак, и канонизују га можда и за живота. Јер, да се подсетимо, пензионер и фудбалер Атанасије је на свечаној академији поводом 20 година од устоличења митрополита црногорско-приморског Амфилохија на трон цетињских митрополита, говорећи о духовном животу и раду митрополита, упоређујући Амфилохија са Светим Петром Цетињским и Петром Другим Петровићем Његошем, рекао: „У нечему их је достизао, у нечему није, док их је у нечему превазишао. Он је јунак и слободар, али и богословар, по чему је надмашио и Светог Петра и Његоша“.

 Ствари су, наравно, много озбиљније. Митрополит, који не може да прежали што није постао патријарх српски, решио је да „аутокефализује“ своју митрополију. Прво је, 2006, самовољно приграбио титулу архиепископа цетињског, па је за црвена слова у календару прогласио Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског (против чега, наравно, побожне душе немају ништа), па је канонизовао све које је могао а да су из Црне Горе, а сад је, само на основу песничких фантазија Матије Бећковића, и Његоша унео у календар. Отишао је у Јужну Америку да припреми нову епархију СПЦ (с обзиром да тамо има доста Црногораца, то може да му буде епархија у дијаспори), а одавно му је у игри као послушник новотарац архимандрит Данило Љуботина, који би у Јужној Америци могао бити и владика. У Пећкој патријаршији столује владика Јован Ћулибрк, Амфилохијев човек, а сви знају да је Метохија била под црквеном влашћу Црне Горе после присаједињења ове области држави краља Николе 1913. године. Једном речју, план се остварује.

У међувремену, траје сукоб са владиком бачким Буловићем, који у својој хипнотичкој власти држи безвољног и млаког патријарха Иринеја Гавриловића. Буловић је добро са србијанском политичком влашћу, док су Атанасије и Амфилохије на београдском митингу о Косову правили испаде против Бриселског споразума, али на циркуском, а не озбиљном, српском и православном, нивоу.

Иначе, канонизацијама на пречац, попут Његошеве, домаћи екуменисти праве моделе и утиру пут по коме ће и њих саме, без иједног претходно успуњеног услова за то, проглашавати за светитеље. Чини се да њиховом лакрдијашењу и изругивању светом Православљу нема краја.

Јадни Срби! Много ће настрадати због својих великаша, проклетих душа, који су прво на комаде раздробили царство, а сад цепају и Цркву. Не буде ли правог покајања, нестаћемо као да нас никад није било. Нека нам је Бог у помоћи!