БОРБА МИТРОПОЛИТА СТЕФАНА (СТРАТИМИРОВИЋА) ПРОТИВ УВОЂЕЊА НОВОГ КАЛЕНДАРА

           За време Стратимировићеве управе црквом покренуто је и питање увођења новог календара код православних Срба у Монархији. Стратимировић је, 4.октобра 1814, примио од Мађарског Конзилиума интимат, којим се од њега тражи да се и код православних Срба уведе нови календар. Ово је Стратимировића било много забринуло. Он је, 9. новембра 1814, одговорио на интимат једним опсежним списом на латинском језику. У овоме одговору Стратимировић је, и храбро и темељито, доказао немогућност увођења новог календара код православних Срба¹. Седмога децембра он је свима епископима послао своје мишљење о новом календару, које је било послато цару².

          У своме опсежноме одговору Сратимировић излаже историју постанка обадва календара. Нарочито се окомио на оне који на календар гледају као на ''обшчују, маловажнују, глубочајшаго уваженија недостојнују вешч'', због чега и ово, у ствари врло замршено, календарско питање покрећу и желе да га натуре православнима. Он, напротив, мисли да је то питање врло тешко и сложено. Наводи зато неке примере из мађарске историје и из историје увођења новог календара у западним државама у којима то увођење није било ни брзо ни лако: тек 1750. уведен је нови календар у Немачкој, 1751. у Енглеској, 1753. у Шведској³.

           Да би у царевим очима изгледао што непристраснији, Стратимировић вели да и он мисли да би, из више разлога, било корисно да се може увести један календар за све вере. И у православној цркви, вели, има нечега ''што би многи мужеви, заједно самном, ради више користи применили'', али је то, због разних узрока, немогуће. Немогуће је то и због тога што би многа ''несносна сљедства произвеласја'', а она би била већа од користи коју би донела та промена.

           Као један од најјачих аргумената против увођења новог календара Стратимировић наводи и то да на календар наше цркве не треба гледати само као на ''начин временочисленија и праздников'' него као на саставни део народних привилегија. Јер је за ''вјечно сего календарја пребиваније'' наш народ напустио своја стара огњишта, борио се са Турцима и од цара Леополда I добио право да се у новој постојбини њиме служи. Поред тога он се као митрополит заклетвом обавезао да ће чувати све црквене обреде, па и стари календар по коме се врше ти обреди. ''Ја заиста као човек од истине и савестан свештеник какав сам се увек старао да будем, мислим да би радио против обавеза и против дане верности и против савести, ако би се и усудио да радим на уклањању (''о изверженији'') онога, што ми је поверено на заштиту и чување. А епископи мога закона од којих се сваки обавезује, да носи тешко бреме своје, такође то дати не могу и на такво тешко питање, незнајући шта треба да раде, прибегоше мени, да их саветујем.''⁴

          Па кад би он сам и пристао на то, он не би био надлежан да изврши и прими ту наредбу. Зато је само надлежан црквено-народни сабор. Он се не усуђује да, било шта, ради без сабора, а сазив сабора у садашњим приликама је немогуће очекивати. С друге стране, увођење новог календара је немогуће и због тога што би наступио поремећај у поретку православних празника и постова, петровдански пост би се, на пр., за ту годину сасвим изгубио. Ово су, углавном, били Стратимировићеви разлози.

          Поводом овога развила се жива преписка између њега и епископа, јер су сви схватили озбиљност овога тражења. Вршачки епископ Видак писао је о овоме 27. октобра 1814.године. Каже да је ово врло важана предмет и ''великако разсужденија взискајушчиј'', зато од Стратимировића тражи инструкције за одговор⁵. Темишварски епископ Авакумовић пише Стратимировићу, 13.октобра 1814, и вели, да ни он не може ништа одговорити док од Стратимировића не добије инструкције⁶ . Гедеон Петровић, бачки епископ, писао је Стратимировићу: ''...Ми никако не можемо без искушења и напасти''. Он у промени календара види покушај неке реформације. ''А шта'', вели он, ''може сваки епископ говорити о томе предмету, када промена календара вуче за собом реформацију in rituali et disciplina universalis ecclesiae… Наша овдашња црква била би онда нека нова, ни источна, ни западна. Но ја тако мислим, да ни ја ни други епископи не можемо о томе давати посебна мишљења док предходно не саопштимо вашој екселенцији. Није то за нашу цркву и за нас... ''маловјерна вешч'', као што они горе себи представљају.''⁷

           Стратимиревићево ауторство овога састава је оспоравано. Гаврило Витковић је, у Животу свога оца Јована, тврдио да је састав о календару он написао, а Стратимировић само потписао. Никола Радојчић је мислио да је овај састав, бар делимично, Стратимировићев⁸. Ово, у суштини, не мења ништа, јер му је Стратимировић дао свој ауторитет и стајао иза аргументације у њему.

                                               Књ.2,   Историја Српске Православне Цркве.

               Од почетка XIX века до краја Другог светског рата / Ђоко Слијепчевић;

   ___________________________

      ¹ Димитрије Руварац, Покушај да Срби источно-православне вере усвоје нов Григоријев календар   (Српски сион, 1905, ст. 197).

        ²Митрополитски архив, број 197 из 1814.године.

        ³Стратимировићев одговор на совенском језику објављен је у Летопису мат. српске, књ.88, 1853, ст. 87-115, а опширан извод из њега штампан је у ''Зимзелену'', календару за 1848. годину на српском језику.

      ⁴ Летопис матице српске, књ.88, 1853, ст. 94-95.

       ⁵ Митрополитски архив, број 197 из 1814.године.

      ⁶ На истом месту.

      ⁷ На истом месту.

     ⁸ Никола Радојчић, Историјске студије митрополита Ст. Стратимировића (Гласник ист. др. у Н. Саду, 1929, књ.II, ст.343)