 Уочи Васкрса, највећег празника православних хришћана, кардинал Хрватске, Јосип Бозанић дошао је у Вуковар да саопшти да Срби нису, да не требају и да не могу бити једнаки и равноправни са већинским (хрватским) народом. Заиста поразно за једног човека од вере, човека чије звање и послање људима треба да служи за пример и који би већ по томе што јесте требао да представља моралну вертикалу.
Баш када смо (поново) помислили да ће односи Срба и Хрвата, а све због посете првог потпредседника Александра Вучића Хрватској, кренути у неком бољем, позитивнијем и опуштенијем смеру, доживели смо још једно разочарење. Први човек католичке цркве у Хрватској, загребачки надбискуп Јосип Бозанић, са олтара вуковарског самостана Св. Филипа и Јакова позвао је хрватску владу да одустане од увођења ћирилице у овом граду. Тако се лидер, једне од најбројнијих хришћанских заједница у Хрватској отворено успротивио не само поштовању закона, него и томе да један народ буде равноправан са другим народима у држави. Није то ништа ново, кроз историју се дешавало да људска равноправност буде често погажена. Али је у најмању руку несхватљиво да неко ко себе сматра Божијим изаслаником на земљи, и данас сматра да су људи неједанки. Тај не гази само закон властите државе, већ и Божији закон у који се сваки дан заклиње. А тај закон каже: Пред Богом су сви једнаки! Ако је Вуковар нешто посебно да би због тога био изузет од увођења, Бозанићу и његовим истомишљеницима, толико мрске ћирилице... Има ли онда оправдања да Јасеновац као највеће стратиште Срба буде изузет од латинице? Наравно да нема, јер људе нису убијала слова, већ људи или боље речено нељуди и то нема никакве везе са овим што говори Бозанић. Могао је кардинал Бозанић са олтара самостана Св. Филипа и Јакова да каже нешто друго. Логично би било да прво почисти своје двориште. Могао је да осуди повике на стадионима Хрватске повике: "Убиј Србина!", или бројне усташке поклике: "За дом спремни!", са концерата по хрватским градовима... Затим именовање улица по усташким доглавницима и мисе задушнице усташком поглавнику Анти Павелићу и његовим кољачима. Могао је да осуди и неретко исписивање слова "У" на зидове и фасаде српских цркава и установа у Хрватској. Могао је да осуди и то што поједини родитељи на главе своје деце стављају усташка знамења, као да је то нешто чедно и лепо. Могао је да позове свој народ да то не ради, да то није нешто чиме треба да се поноси. Јер има много тога чиме би хрватски народ требао да се поноси. Могао је, али није. Ја се бар не сећам да јесте, јер да јесте то би у земљи попут Хрватске одјекнуло као бомба. А ако јесте, повлачим све што сам овде написао. Уместо тога, он се ставио на страну оних којима је Хрватска земља Хрвата и да су сви остали гости, а коме се не свиђа нека иде. За несрећу Хрвата у протеклом рату, према Бозанићу, криви су искључиво Срби, и то не неки, већ сви. А за то што су учинили нема опроштаја ни сада, ни икада. "Вуковар - рекао је Бозанић - заслужује посебну осјетљивост која треба бити изражена посебним оквиром позитивних прописа о увођењу појединих питања. Наиме, политичка мудрост одликује се осјетљивошћу за стварношћу не утјече се насиљу према осјећајима грађана да би провела свој план, познаје изнимке и стрпљива је у исчекивању да сазрије вријеме. Посебност вуковарске меморије је јамство да се једино на истини може градити заједништво и продубљивати односе међу људима који могу јамчити бољу будућност. Све што уноси лаж штети овом граду и Хрватској. Питање једног писма сажетак је многих других питања на која нису дани одговори". Каква је то данас стварност Вуковара? На којој то истини Бозанић жели градити заједништво и продубљавати односе међу људима? На који начин Бозанићево размишљање могу гарантовати бољу будућност? Чиме се то уноси лаж и штети Вуковару? По чему је ћирилица у Вуковару сажетак многих других питања на које нису дати одговори? Одговре на та питања изгледа зна само Бозанић, али треба га подсетити да ова питања не треба да поставља Србима, јер они нису писали закон, нити су га тражили, нити инсистирају на његовом спровођењу или не провођењу. Та питања Бозанић треба да поставља институцијама у Бриселу, које су наложиле Хрватској да уведе такав закон. Уместо тога, Бозанић и остали упорно желе да лоптицу око увођење ћирилице у Вуковар пребаце на српску страну, да то постане српски проблем и да се конфронтирају са већинским народом. Треба рећи да су се ту укључили и медији, и то на врло перфидан начин, који су се одмах након објављивања резултата пописа становништва из 2011. године, одмах упутили у Вуковар да упитају српске политичке представнике шта мисле о увођењу ћирилице у овом граду. Очекивано, они су се изјаснили да треба поштовати закон, али да они с тим немају ништа, него да је то питање уверљивости хрватске државе. Ипак, оно што је још поразније од изјава о писму, је једна друга његова изјава, а то је да: "Не могу да на првом мјесту буду они који су овај град разарали, већ градили". Шта је Бозанић тиме хтео да каже? Можда да су сви Срби рушили, а сви Хрвати градили? Има ли места где је било обрнуто, или Бозанић хоће рећи да је епитет рушитеља само на једној страни? Уочи Васкрса, највећег празника Православних хришћана, кардинал Бозанић је дошао у Вуковар да Срби нису и не могу бити равноправни и једнаки са хрватским народом. Заиста поразно за једног човека од вере, човека чије звање и послање људима треба да служи за пример и који би већ по томе што јесте требао да представља моралну вертикалу. Ако Вуковар треба да буде од нечега изузет, онда је то ова реторика Бозанића. Нешто касније је Бозанић у духу екуменизма поводом Васкрса упутио честитике "сестринској" православној цркви, њеном патријарху и њеним верницима. Након свега што је изрекао, ту честитку нико не може да прихвати као искрену. Славко Бубало Лист Извор, бр. 67 15. мај 2013. Видовдан |
