|
Архимандрит Рафаил Карелин О БЛАЖЕНОМ СИРОМАШТВУ Сви људи себи желе добро, али скоро нико не зна, шта је истинско добро. Чак и они, који признају да је Бог истинско добро, говоре о томе теоријски, али у свакодневном животу траже добро у задовољавању својих осећања и страсти. Сваки човек воли себе, више него другог, а што се тиче подвига самоодрицања па чак и одбацивања свог живота ради других, то се догађа зато, јер човек у таквом подвигу види добро за себе. Зато се аскетизам јавља као пут познања истинског добра и одсецања страсти, које уопште не представљају добро, већ самообману. Да би Бог био главни садржај нашег живота, треба опитом познати да је Бог добро, доживети то у сопственој души, а као средство познања јавља се пажљива молитва. Сада ћемо навести пример: учитељ у учионици пише по табли, али без обзира на његове напоре, слова и знаци се не виде, јер је табла ишарана и исписана; требало је раније припремити таблу, иначе ће напор бити без плода. Табла – то је наша душа, ум и сећање; ако је наша душа испуњена световним утисцима, онда је она налик на стару, исписану таблу, на којој нема места, где би Бог, кроз молитву, написао Своје речи. Речи молитве се не привијају таквој души, оне се само зазвуче ваздухом и нестају, и човек, не познавши какво је добро Господ, тражиће добра у овом свету, од узвишених, као што је уметност, до грубих и порочних, али сва она припадају земљи. Зашто су свети тражили самоћу? – да би сачували таблу своје душе за молитвене речи, незагађеном, неоштећеном, неисписаном другим речима. У томе се састоји велико благо ћутања и безмолвија, што човек долази сам себи, јер се таложи муљ његове душе, јер наступа тишина помисли, што са мањом упорношћу из сећања изничу слике и помисли, јер душа постепено постаје способна да одражава небеску светлост. Душа, испуњена спољним утисцима, загњурена у бриге, налик је на врећу, до врха испуњену земљом; она не може да одговори на молитвене речи, а молитвене речи јој се привијају. Оне су туђе једна другој, и као да желе да раскину такво насилно сједињење. Душа, обремењена земљом, не осећа укус молитве, и зато Бог за њу постаје нешто далеко, некаква будућа перспектива, о уместо стремљења ка јединству са Богом, у њој се јављају помисли; поживећу по својој вољи, испробаћу све на земљи, а затим ћу се покајати и Бог ће ми опростити. Овде Бог за душу постаје страна сила. Човек жели да би му Бог опростио, као што судија опрашта преступнику, и поставио га на најбоље место; а о томе, да је спасење пре свега, унутрашње стање душе, човек не мисли. Овде се образује као неки порочни круг. Човек не може да се моли, и зато не љуби Бога. Човек не љуби Бога, и зато стреми земаљским забавама; човек је своју душу испунио спољашњим утисцима и страсним сликама, и зато не може да се моли. Шта му је чинити? – Оно, што чини лекар у вези са болесним, отрованим човеком: у почетку му даје еметик, да би избацио отров напоље, а затим већ даје друге лекове. Зато човек мора да иде ка Богу кроз одсецање спољашњих утисака, непотребних знања, јер многомислије смета концентрацији пажње и чини молитву површном, да се бори са страстима, које узнемиравају и разарају његове емоционалну силу, постаје неспособан да срцем доживи молитвене речи. Осим тога, страсти раслабљују нашу вољу, и тешко нам је да употребимо продужене напоре за пребивање у молитви. Овде је још један аспект заповести: „Блажени сиромашни духом.“ Сиромаштво од световних информација, од непотребних вести, за човека отвара унутрашње богатство молитве, у којој су закључена највиша знања, недоступна и невидљива свету. преузето са: http://karelin-r.ru/stories/140/1.html православни-одговор.орг |
