Људски живот понекад открива уникалне истине, иако се оне испољавају на најобичнији начин. 2006. године умро је бивши чилеански диктатор, 91-годишњи Августо Пиноче. Годину дана пре његове смрти, бивши вођа чилеанске комунистичке партије, 90-годишњи Луис Корвалан, који се целог живота борио против Пиночеа, изјавио је да ће из принципа надживети Пиночеа. И наступио је дан кад се, наизглед, испунила његова давнашња жеља, али је Корвалан неочекивано признао: „Страшно сам се зачудио кад сам добио вест да Пиночеа више нема. Кад умире највећи непријатељ у твом животу, појављује се нејасан осећај да ти нешто недостаје... Толико година сам чекао на ово, и сад сам, ето, дочекао... и шта даље?“

Замислите: човек целог живота мрзи свог противника, бори се против њега, а после његове смрти одједном види да није стекао апсолутно ништа, да ништа тиме није добио, већ напротив, као да је чак изгубио једини смисао свог живота. Да ли нам је потребан такав смисао? И зашто све време наносимо штету једни другима уместо да осмишљавамо живот нечим чистим, јасним, светлим и светим, како би и други могли да захвате од нас радости и надахнућа за живот?

„Има једна прича о томе како је неки човек купио себи нову кућу и воћњак. А поред је живео завидљиви комшија који је стално покушавао да му поквари расположење: час му баци смеће испред капије, час му направи неку другу пакост. Једном се човек пробудио лепо расположен, изашао је на трем, а тамо – кофа с помијама. Човек је узео кофу, пролио је помије, очистио је кофу тако да је заблистала, набрао је у њу највеће, најзрелије и најукусније јабуке и отишао је код комшије. Кад је чуо куцање на вратима сусед је злурадо помислио: „Напокон сам му дозлогрдио!“ Отвара врата надајући се скандалу, а човек му пружа канту с јабукама и каже: „Ко шта има, то и дели с другима!“

„Добар човек из добре клети срца свог износи добро, а зао човек из зле клети срца свог износи зло“ (Лк. 6, 45), - то је универзални закон људских односа. Нису нам дате друге варијанте: или да будемо зли и да чинимо зло другима, или да се трудимо да будемо добри и да нашим ближњима доносимо добро.

Кад се љутимо на некога, чак и ако за то, како нам се чини, имамо све основе, потчињавамо се опасној страсти – злопамћењу. Наизглед, злопамћење те у потпуности одваја од човека којег мрзиш. У ствари, оно те као чврст прстен спаја с оним према коме осећаш злобу. Јер, у мислима стално имаш у виду супарника, размишљаш како би му се осветио. Ако си се с неким посвађао, потиштено у мислима водиш дијалог с њим желећи да из ових мислених битака изађеш као победник. А приликом сусрета с овим човеком, скрећеш поглед у страну, зато што ти је тешко да га гледаш – где је ту онда унутрашња слобода?

У свету пуном зла Господ нас позива на слободу од зла. Не треба играти по понуђеним правилима. Ако те неко вређа и ти се препушташ злоби и мржњи, одмах се испоставља да си у власти онога ко те вређа. Ако се не вређаш, слободан си.

Мржња је антипод љубави. И ако је љубав оријентисана на живот, мржња је оријентисана на уништење. Мржња је увек посезање на туђи живот, зато што онај ко мрзи жели да онај кога мрзи нема никакво добро, а прво добро је живот; онај ко мрзи не жели чак ни да види онога кога мрзи; другим речима, он жели као да овог уопште нема и због тога је мржња – жудња за уништењем. „Сваки који мрзи на брата свог крвник је људски; и знате да ниједан крвник људски нема у себи вечни живот“ (1 Јн. 3, 15). У Светом Писму видимо како је злоба довела Каина до тога да убије брата, а Саула је злоба довела већ до самоубиства. У коначном, тако и јесте: мржња се претвара у самоуништење.

Зашто онда једни људи мрзе друге? Може се навести много повода за то, али је прави узрок ипак један: „Где оскудева љубав, тамо на њено место обавезно долази мржња,“ – каже светитељ Василије Велики. Ми једни друге мрзимо због недостатка љубави. Мржња се настањује тамо где нема унутрашње искрене блискости, где владају отуђење и удаљеност.

Замислите да одавно тражите рођеног човека који је нестао – брата или сестру, - с којима сте се растали у детињству. Много напора је уложено, али узалуд, а ви га толико волите и толико бисте желели да га поново сретнете. И одједном неочекивано откривате да познајете тог човека, да су га неизрециви путеви довели у исти град у којем и ви живите. Само што га нисте препознали на време, не само то, стигли сте да се посвађате и да ступите у непријатан конфликт с њим. Како бисте сад поступили? Да ли бисте у свом срцу могли да васкрснете осећања љубави и блискости према њему?

Како је важно схватити да је сваки човек наш изгубљени брат, зато што смо сви ми по крви деца једног Адама, тачније, сви смо ми деца једног Небеског Оца. Само што често заборављамо на то и односимо се једни према другима тако као да смо потпуно туђи.

Ко год био човек, без обзира на то какве грешке да је учинио, ако га у души осећамо као рођеног, ништа нас неће натерати да га омрзнемо. А ако не доживљавамо ближњег с топлином срца, чак и ако нам је рођен по крви, мржња се не може избећи. Непријатна реч или неугодан поступак изазваће ону нељубав која се у датој души одавно притајила. Испоставља се: мржња претходи својим разлозима, тачније, она тражи разлоге за своје оправдање.

Наравно, у неким ситуацијама нам је тешко да се уздржимо од љутње. Експлодирамо, а касније сами жалимо због тога. Али док је експлозивност пролазна бујица негодовања, мржња је дубоко неприхватање и жудња за уништењем. Ипак, раздражљивост и експлозивност које се лако покрећу, јасно показују да човеково срце још увек не зна за истинска духовна блага. А то је, бременито, ако не будемо радили на себи, јачањем у нашој души најнижих особина, слично као што се течни грађевински малтер са временом стеже у чврсти бетон.

Желео бих још да додам да дубока одбојност кад су у питњу мане другог човека може да се роди из интуитивног, али несвесног осећаја своје личне духовне мањкавости, која се тако очигледно испољава у ближњем. Јер, човек је склон да у другима мрзи оно што постоји у њему самом, али што нипошто не жели да види у себи или да призна. Јер, сложићете се, у животу сваког од нас су се дешавале ствари о којима нас је срамота да причамо, али чим сазнамо да се то десило другом, одмах доносимо своју строгу пресуду.

Било како било, то су реалије из нашег живота. Желели ми то или не, питања – да ли ћемо волети или мрзети, опраштати или се светити, зближавати се или одбијати – свеједно ћемо морати да решавамо у свом животу. Од ових одговора зависи да ли идемо ка Богу, Који сам „јесте Љубав“ (1 Јн. 4, 8) или падамо код Његовог јадног противника, који „је био човекоубица од почетка“ (Јн. 8, 44). Ако је тачно да на земљи нема веће среће него чувати у свом срцу љубав и добро, тачно је и то да нема веће несреће него гајити у души злобу и мржњу.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/61888.htm