|
 До сада су се Срби са КиМ радовали што их бар наследници Светог Саве подржавају; а сада испада да духовни врх жуди за симфонијом – Деветом
Што се мрчи када коват нећеш С Турцма ратиш, а Турке својакаш Његош
СИМФОНИЈА Изађоше 31. маја 2013. године, „загрљени, загрљени“ (Франо Ласић) пред зграду Патријаршије и рекоше да су Црква и Држава пуне разумевања једна за другу, у савршеној симфонији. И око Косова се слажу, сад, баш сад, уочи „имплементације“, уочи „Гвидовдана“, који ће се од 28. јуна 2013. године славити уместо Видовдана. Наравно, слажу се у симфонији – оној Деветој, Бетовеновој; уствари, не целој Деветој, него у „Оди радости“, химни Европске уније („Загрлите се, милиони“, кликтао је романтични Шилер; „Шилер, наш Шилер“, што би рекао Свидригајлов о Раскољникову). Ништа Бриселски споразум, за који је чак и најнаивнијем наивчини јасно да је издаја Косова. „Загрљени,загрљени / камен гори, вал се пјени, / говорили нисмо ништа, / загрљени, загрљени“ (опет Франо Ласић). Ови нису ћутали, они су и говорили – о „гвидовданској“ симфонији. До сада су се Срби са Косова и Метохије радовали што их, ето, бар наследници Светог Саве на престолима апостолског прејемства подржавају; а сада, уствари, испада да тај духовни врх, тај вршак духовне мудрости, жуди за симфонијом – Деветом, у чијем срцу је Шилерова „Ода радости“. И добише је, они на врху, ту симфонију – ручак с Једним, Потписником, разговор с Другим, Преобразитељем Србије у ЕУ Србију; ништа клетве и заклетве, ништа Лазар и Обилић, само „Ода радости“. Уосталом, као некад, кад је о томе писао Свети Григорије Богослов: „Пастири су према слабима као лавови, а према јакима као пси, који свуда забадају свој нос и пужу чешће пред вратима људи утицајних, неголи пред вратима људи мудрих“. Шта нам је остало док гледамо ову вашингтонско-бриселску симфонију, тужну карикатуру оне светосавске, на светоромејској пракси оличеној у двоглавом орлу под круном с крстом, засноване, симфоније, сагласја Цркве и Државе? Као и увек, остала нам је поезија. Макар у покушају; макар и не била Поезија. Поезија која је крик; која се извија у урлик; чак и ако је римована, да заурла, да поквари тај хор који пева „Оду радости“ под плавом ЕУ заставом попрсканом жутим ЕУ петокракама, пентаграмима који нису ништа друго до антикрстови Новог Вавилона. ЗАПИС ПРОПАЛОГ ПЕСНИКА Некада сам писао поезију, па чак и објављивао стихове. Дописивао сам се са Иваном В. Лалићем, дивио се на улици Александру Ристовићу, живео од сонета Стевана Раичковића, волео да свратим у редакцију „Књижевне речи“, учествовао на песничким сусретима. А онда, кад сам дошао из војске, 1989. године, наставио сам да песнике читам, али престао сам да се бавим песништвом. Тачка. Има других начина да човек каже оно што жели – публицистика је један од њих. Наравно, србска поезија од тога ништа није изгубила – напротив. Моји стихови су јој били вишак. Ипак, после Божића 2009. по православном календару (дакле, после 7. јануара 2010. по грађанском), око србске Нове 2010. године, написао сам песму, ни сам не знајући како и зашто. Дошла је та песма изненада, након посете једне сад већ бивше моћне утваре знаној србској светињи. Слика те посете и разговора утваре са тамошњим духовницима изашла је на насловној страни познатих србских новина. Узнемирила ме је; знао сам да се нешто спрема. Нешто, у дубинама наше историје, почиње да се миче, као препотопско чудовиште, као звер огавне њушке; нешто тешко, каљаво и окајано, што ће велики мрак увести међу нас. Издаја... После те посете и после ове песме, оне, 2010. године, стављен је у погон замајац предаје Косова и Метохије, и већ у фебруару извршен је удар на Епархију рашко-призренску и њеног архијереја, који се годинама борио за Газиместан и Грачаницу у Србији (удар је извршен по налогу Империје, наравно; сазнали смо то са Викиликса). Песму сам написао и одложио је. Крио сам је и од себе, бавећи се само рационалном анализом. До сада ову песму нигде нисам објавио, а читао сам је двојици-тројици пријатеља. Сада, у доба ове симфоније и свеопште „Оде радости“, не знам ништа боље да кажем од онога што сам рекао самом себи у тој песми. Јесте, онда је био Божић, а сад се ближи Спасовдан, макар као црвено слово у календару, ако не и као наша стварност; али и један и други празник тичу се Христа, Бога Чије је Косово са Метохијом најдивније жртвено поље у хришћанској историји. Ево песме, читаоче. То је свирала која свира о козјим ушима цара Тројана. ПОЛАЖАЈНИК У ДЕЧАНИМА – ПЕНТАПТИХ ЗА ПЕТ РАНА СРБСКОГ БОЖИЋА На Борисе, Вукашине општа грми анатема Његош 1. Под дечанском фреском Суда Поклоник се слика: Јуда. Полажајник, сав од ласке. Лице свитка попут маске. 2. Приђе Краљу: „Бројах дане Да ти крочим у Дечане, Да ти кликнем, краљу свети – Најбољи смо на пленети! Атлантиди наш брод хита, Ка обали искон – мита, Ту ће шеве с неба пасти, Пливаћемо сви у масти, Још кад папа на брод бане, Хватаћемо златне гране И јабуке Хесперида Свак ће с грана тих да скида“. 3. – Што си срећан, игумане? – Он нам дође у Дечане! – Шта ти рече, шта обећа? – Дечанска ће сијат свећа. – Зар да Јуда свећу пали? – Шта ћеш, брате? Ми смо мали! – Мислиш оно: „Шут с рогатим“? – Полажајник ми побратим... – А Косово? Метохија? – Мрак је тамо... Сребро сија... 4. Па се смеју, па се шале, Молитвају, свеће пале, Скупа с Јудом и дружином, Пред господском, пред ужином... Кандило се само љуља, Баук-хорда ту бауља, Кикотом се стравним цери... Из ћивота Краљ их мери, Подиже се, и гле чуда, Слуша шта то збори Јуда. Док реч сјајка (чоко–прелив), Размењује с братством целив, Онај стари, гетсимански, Јуда, мајстор пеливански. У чесницу сребро меће: „Свима здравља, смеха, среће!“ 5. Оде Јуда. А Дечанци не певају... Гле, у банци Тридесетак сребрњака Броји авет – рука, лака... Древна звона са Дечана Звоне звоном свих сахрана... Сенка сенку сенком вија С обе стране Проклетија... Србска Нова 2010. година Тако написах тада. Објављујем сада. Иста су ми осећања, а песма, свака, почива на осећањима, за која се тражи „објективни корелатив“ (Т. С. Елиот). Вероватно нисам успео да га нађем јер, да препричам Рилкеа, старо је то проклетство песника да јадикују тамо где треба уобличити. Јадиковање није уобличавање. Али ипак... И заплакати треба, сасвим неестетски; и кљасту реч послати у свет, само ако има ко да је чује. Заурлати, дабоме, заурлати. Макар урликом кварити симфонију. Макар тако покварити ЕУропско уживање у „Оди радости“, химни евроунијата свих боја и чинова. ЈОШ ЈЕДНА ПЕСМА ЗА КРАЈ Овога пута, срећом, није моја. Боља је много од моје, искрене, али невеште. Али осећам је као своју. Као да сам је ја написао. И не само ја, него МИ. И на основу ње нам је, као некад после десетерца, све јасније. Песму је, из дубине (де профундис) свег и нашег бића саздала песникиња и драмски писац Милена Марковић. Зове се Малена Бањска. кренули смо у митровицу ибарском магистралом тамо су чучавци и трактори и дрвеће отежало од воћа и девојчице са голим пупковима стигла сам до косова одакле је моја мајка и њена мајка и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан видела сам америчке војнике гузати су а један је носио бифокалне наочари доста су мали можда неке веће шаљу на друга места свуда су висиле заставе мени то не значи застава је застава у војску нисам ишла а нисам ни способна и велика сам кукавица и лажем кад зинем а трава је била тако зелена да убада а небо је било тако близу да успава сладак сан на пустом пољу и шта ће ту ти гузати војници наоружани до зуба и онда сам видела знак са десне стране на њему је писало бањска и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља и гробље и ибар вода и ту ме је стегло и неће да пусти и никад неће да пусти јер сам се сетила усред ноћи бих се сетила и никад нећу да заборавим бањску зато што неко беше страхињићу бане беше бане у маленој бањској ПОСЛЕ ОВЕ ПЕСМЕ А оно што написа Милена Марковић чита се као: Христос Воскресе, Србијо! Владимир Димитријевић, пропали песник http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-simfonija-urlik-i-dve-pesme.html |
