- Старче, када неко по Богу трпи жалости и неправде које му људи наносе, да ли га то трпљење очишћује од страсти?

- Још питаш да ли га очишћује! Просто га дестилише! Ма, постоји ли нешто узвишеније од тога? Тим путем човек може да отплати грехе. Видите, једног злочинца претуку и затворе у затвор; тамо он врши своје мало правило, и ако се искрено покаје, спашава се вечног затвора. Зар је мала ствар то да човек овом муком овде исплаћује рачун у вечности?

Сваку жалост трпите са радошћу. Жалост које нам људи причињавају, слађе су од свих сирупа које нам нуде они који нас воле. Видите, у Блаженстивима, Христос није рекао: „Блажени сте када вас хвалае“, већ: Блажени сте када вас срамоте (Мт.5, 11), и притом лажући. Када срамоте онога ко је неправедан, он отплаћује /грехе/. А ако је праведан, сакупља /духовно благо/. Зато треба не само да трпимо онога који нас искушава, већ и да осећамо захвалност, јер нам се даје прилика да се потрудимо у љубави, смирењу и трпљењу.

Клеветници свакако делају у сарадњи са ђаволом. Али, јак ветар обично разбија и чупа осетљиво дрвеће, које нема дубоко корење – док оном дрвећу које има дубоко корење, помаже да корење пусти још дубље.

Требало би да се молимо за све који говоре лоше о нама, и да тражимо од Бога да им подари покајање, просветљење и здравље, а у себи да не оставимо ни трага од мржње према њима. Да задржимо само искуство од проживљеног искушења, да избацимо из себе сав отров, и да се сећамо речи Св. Јефрема: Ако претрпиш какву клевету, а касније се обелодани чистота твоје савести, немој се гордити, већ са смирењем служи Господу, Који те је избави од људске клевете, да не би био поражен великим падом душе.