У серијалу Ризнице Свете Русије, повремено ћемо писати и о неким заиста необичним и несвакидашњим руским светињама, на жалост не баш познатим српском читаоцу. Међу такве светиње свакако можемо убројати Костомаровски женски Спаски манастир у Костомарову, један од најстаријих руских манастира основан још пре великог Крштења Русије и нешто више о овој несвакидашњој светињи рећи ћемо у редовима који следе.

* * *

Костомарово се налази на 150 км јужно од Вороњежа, у средњем току Дона, познатом по нерукотвореним чудима природе названим “кречњачка чуда”, у кречњачким планинама Донског Белогорја. У том живописном крају, христољубива руска душа вековима је надограђивала и улепшавала такве кречњачке масиве и пештере несвакидашњим храмовима са златоглавим куполама и златним крстовима. Руски археолог Д. М. Струков тврди да су још први хришћани у овом крају, после боравка апостола Христовог Андреја Првозваног на руској земљи, почели градити пештере на Дону. Највећи број тих пештера саграђен је у време иконоборачке јереси у Византији од VIII – X века. Само у Вороњешкој области налази се око 40 пештера са храмовима и местима у којима се православни подвизавају. Ту се могу наћи и читави манастири попут Белогорско-Воскресењског манастира код Павловска. Међутим, једна од најлепших симфонија узајамног стваралаштва природе и људи овог краја, представља Костомаровски Спаски манастир. Хиљаде руских православних душа вековима је тражило спокојство у овом Новом Јерусалиму, како су поједини духовници називали ову светињу.

Није само изглед и симфонија са природом овог манастира, једино што га издваја од хиљада других храмова. Ту је и широм Русије позната Покајна пештера, у којој се у време Царске Русије вршила Света Тајна Исповести. 

У узаним сводовима дугачког ходника који води до Покајне пећине, местимично на проширењима верници наилазе на иконе са кандилима и свећама, како би поклоници лакше стигли до места где ће се исповедити, оставивши иза себе људску сујету. Сам плафон који се смањује са сваким кораком, такође помаже смањењу гордости људске, па се у келију у којој исповеда старац може ући само у дубоко погнутом ставу. 

Главни манастирски храм - Спаски храм - такође се налази под земљом и у њега може да се смести до 2 000 верника! Грађен је у три наврата, а данашњи изглед свода датира са краја XVIII почетка XIX века. Сводови храма држе се на 12 огромних кречњачких стубова. Између два џиновска стеновита стуба тзв. “кречњачка чуда”, саграђен је звоник Спаског манастира, а у подножју ових дивовских камених стубова налази се улаз у храм.  

У стеновитој унутрашњности ове пештере изграђен је читав манастирски комплекс, где се поред главног храма са два олтара, главним и бочним, налази и мноштво келија и једна капела. Данас је то једина сачувана пештера - живи храм у области горњег тока Дона. У XIX веку дограђен је бочни олтар у част великомученица Вере, Наде и Љубави и њихове мајке Софије, а последњих година и мали храм у част светог Серафима Саровског. 

Многе иконе у овим пештерама биле су због велике влажности сликане на железу, па је тако и икона “Благодатно небо”, насликана на железу и она данас представља једну од највећих светиња храма. И данас су на икони видљиви отвори од 6 метака сулудих следбеника Лењина и Троцког, који су у та богоборачка времена пуцали и на православне иконе. 

Међутим, ни један метак није погодио у лик на икони, која је дуго била скривена у Покровском храму града Павловска, све до обнове Костомаровске обитељи Спаског манастира. После затварања манастира од стране совјетске власти, манастир је опљачкан и опустошен а у време немачке окупације у Другом светском рату, у Костомаровским пештерама су се скривали руски војници. Већ 1943. године после сусрета Стаљина са Патријархом Сергијем настали су много бољи дани за Руску Православну Цркву, почиње са поновним отварањем храмова и враћањем свештенства из прогона и постављено је питање о повратку Патријаршије, па су релативно брзо добијене и дозволе од локалних власти за регистрацију црквене општине и постављање настојатеља манастира. Манастир је постао истинско православно-просветитељско место не само Вороњешког краја, са богатом библиотеком (имајући у виду то време) и са редовним празничним и недељним службама, на које су верујући долазили певајући путем акатист. Но, после Стаљинове смрти и доласка жестоког богоборца Хрушчова на власт, започет је нови талас страшног прогона РПЦ, па је 15. децембра 1958. године “Савет за односе са РПЦ” донео указ о «Раду на укидању поклоничких путовања и затварању “светих места” » и убрзо је затворена Костроманска православна општина. Међутим, једна група верујућих тајно се окупљала у пештерама током 60 и 70-их година ради молитви, знајући за пророчанства стараца да ће се обновити обитељ, мада је споља манастир изгледао потпуно уништен и спаљен. Дирљив је и поучан, колико охрабрујући толико и обавезујући, пример ових људи које ни најстрашнији прогон који им је претио у Хрушчовљево време, није могао одвојити од вољене светиње.

Очувано кандило вере у душама костроманских сељака учинило је да се пророчанства руских стараца обистине, па је 1993. године започело чишћење пећина и обнове храма и прва служба после више година, вршена је у пештерском храму преподобног Серафима Саровског, а 1997. године појављују се и прве три монахиње. У априлу 1999. године Свети Синод РПЦ доноси указ о стварању Костомаровског Спаског женског епархијалног манастира, а у децембру исте године манастир је поново регистрован у администрацији Вороњешке области. Од тада, до данас, реке православних поклоника сливају се као и некада ка Спаској обитељи.

Међу благочестивим подвижницима Спаског храма, поклоници и монахиње са посебном љубављу помињу јуродивог блаженог оца Петра, који је предвидео долазак свог наследника оца Андреја, речима “сад Петрушка, а после Андрушка”. Отац Андреј, између осталог, подвизавао се 13 година у подвигу затворништва у пештерама.

* * *

Историја ове руске  светиње показује једну поучну црту из које и ми Срби можемо нешто научити у овим тешким временима. Православна руска царевина и православне руске светиње нису рушене услед њихове слабости као такве, него услед метаморфоза и дегенерације руске интелигенције и руске власти. Међутим, православни човек нема право да клоне духом. За сваки труд, за свако богугодно дело, Господ награђује човека – поучава нас у својим “Поученијима” можда најмудрији владар у руској историји - Владимир Мономах (1113-1125). Задивљујућа је љубав и пожртвованост малог али одабраног дела локалног становништва Костромаровског рејона на бризи и молитвама у својим светим пештерама, у време када се то као у време првих векова хришћанства – главом плаћало. Под утицајем западног просветитељства, на увек зелено дрво живота српског светосавља такође се калемила његова супротност – “доситеј – вуковска” просвета, која је велики део српске интелигенције и владајуће класе довела до потпуног губитка за Србина свеспасоносног православног светосавског идентитета. Међутим, уверен сам да у дубинама националне свести српског човека тиња памћење о саборном јединству целокупног народа нашег, свих слојева и сталежа рода Србиновог, да тиња памћење о симфонији државе светих Немањића, чији су владари били дубоко верујући људи који су свим срцем и свом душом волели своје светиње и своју Цркву. Смрт не може уништити онај смисао живота који вера Православна пружа човеку и религиозно-национални препород рађа се захваљујући и оваквим наизглед малим подвизима мале групе локалних верника. Прича о препороду ове руске светиње учи нас главном – душом православног човека не сме да завлада дух апатије, није Александар већи богоборац од Хрушчова и идеја националне издаје није победила у Русији, неће ни у Србији. На нама је да добра дела деламо а истину не заборављамо,  добро дело истину говори смело. Српска историја није завршена све док је историјска истина на нашој страни, све док постоји жеђ за праведношћу, истина пре или касније сама себе очисти. Српска историја није завршена све док постоји воље за чувањем српских завета и као што су се остварила пророштва руских стараца о препороду Костроманског Спаског манастира, оствариће се ако Бог да и пророштво светог Николаја Српског, па ће поново Истина Христова заблистати на земљи Србиновој. 

Фотографии взяты с православного форума «Соборно.ру»

http://srb.fondsk.ru/