На загребачки аеродром, 18. јуна 1998. године, из Аргентине је стигао бивши командант усташког концентрационог логора Јасеновац и ратни злочинац Динко Шакић. На аеродрому су га хрватски правосудни органи службено ухапсили и спровели у истражни затвор. Поводом годишњице његовог лишавања слободе, или боље рећи његовог предавања хрватским властима, кратко подсећање на овог крвника и само мали број његових злочина.

Динко Шакић је рођен 8. новембра 1921. у Студенцима, крај Имотског у Херцеговини. Проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, окорелог усташу у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности истакао се злочинима, силом је терао Србе да пређу у католичанство, и то на хиљаде, јер су околна села углавном била српска, а оне који нису хтели транспортовао је у концентрационе логоре Госпић и Јасеновац. Посебно се истакао и одговоран је за масакр Срба августа 1941. године на дрвеном мосту који је спајао Босански и Славонски Брод. Том приликом спровођено је у логор око 250 Срба, од којих је већина побијена пред мостом. Оне који су скакали у Саву са моста и тако се хтели спасити, гађали су из свих врста оружја и ретко ко се успео спасити. Због свих тих злочина Мато Шакић је ухваћен 1945. и осуђен на смрт стрељањем (казна извршена).

Син Динко се већ крајем 1941. као члан усташке младежи у усташкој одори шепурио са камом и пиштољем на опасачу улицама Босанског и Славонског Брода. Фебруара 1942. иако тек са делом основне школе (у 13. години прекинуо је школовање) постао је усташки заставник одбрамбеном здругу у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека – шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. аванзовао је у усташког поручника и постао „часник” у команди логора Јасеновац. У овој групи „часника” били су извршиоци свих најмонструознијих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица. Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапређен у усташког натпоручника, априла 1944. постављен је за команданта – управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944.

Усташки натпоручник Динко Шакић, као шеф Општег одјела у логору Јасеновац био је познат као садистички мучитељ заточеника. У том својству, а од 1944. године у својству управитеља логора у Јасеновцу, водио је истраге и давао налоге за стрељање, а често се дешавало да је на логорском кругу лично из свог пиштоља стрељао заточенике. Динко Шакић је учествовао не само у масовним хапшењима, тешким злостављањима и зверском мучењу, те крволочним убиствима заточеника у логору Јасеновац, већ такође и у тадашњим усташким логорима у Суњи и у Сиску где је изгубило животе више хиљада заточеника. У овим логорима интерниране особе биле су злостављане свим могућим средствима. Жртве су тучене батинама, кундацима, воловском жилом или мучене електричном струјом. Осим тога, затвореници су мучени глађу и жеђи. Тим злочинима руководио је Динко Шакић , а у многим случајевима је лично на зверски начин мучио и убијао жртве. Почетком године 1944. била је ликвидирана једна група жена из Сплита, њих 64, те с њима једна група жена из одељења економије и 17 мушкараца из истог одељења у Јасеновцу. Сви су убијени у шуми код Млаке.

У међувремену се оженио са усташкињом из концентрационог логора Стара Градишка по имену Нада Танић – Лубурић, која се посестримила са Максом Лубурићем и свом презимену додала његово. Иначе, и она је проглашена за ратног злочинца и спада у групу усташкиња које су чиниле нечувене злочине, посебно над женама и децом у логору Стара Градишка. Сад је и Динко Шакић постао љубимац Макса Лубурића, те га је преместио код себе у Загреб, у Команду усташке одбране у чијој надлежности је био и концентрациони логор Јасеновац. У Јасеновац се вратио априла 1945. да са осталим „часницима” из концентрационог логора Јасеновац уништи трагове својих злочина. Почетком маја 1945. бежи из Загреба у Аустрију као чувар Анте Павелића, затим тзв. „пацовским каналима” у организацији свећеника Крунослава Драгановића бежи у Ђенову-Италију, а одатле у Аргентину. Свакако не под својим именом и презименом, већ као Љубомир Билановић. Кад је у Шпанији 20. априла 1969. убијен Макс Лубурић, Динко Шакић је долетео са америчким пасошем у Шпанију да би преузео штампарију и вођство усташа у емиграцији. Учествује у отмици авиона шведске компаније 15. септембра 1972. у циљу спашавања усташе Мире Баришића, убице југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Затим, 7. јуна 1976. учествује у организацији убиства југословенског амбасадора у Парагвају Момчила Вучековића када је, грешком, убијен уругвајски амбасадор Карлос Абдала.

Право своје име и презиме открио је тек 1990. на комеморативном скупу усташа како би одали пошту погинулим усташама код Блајбурга. Распадом СФРЈ видео је шансу да се обнови усташка Независна Држава Хрватска. Проценио је да се усташе враћају на власт, сусрео се у Аргентини са Фрањом Туђманом, присуствовао утакмици Аргентина – Хрватска и јавно се преко телевизије у Аргентини експонирао као усташа и открио свој идентитет. Његове изјаве су: „Вршио сам своју дужност у складу са начелима католичке цркве”, „Не стидим се ничега што сам радио”, „Поносан сам да сам усташа”, „Све би то поново радио”, „У Хрватску ћу доћи када то не буде политички шкодило председнику Туђману”.

http://www.intermagazin.rs/