ЦРКВА ЈЕ НАЈВЕЋИ БОЖЈИ ДАР ЉУДИМА

Данас, на рођендан Цркве, вреди се сетити оног најбитнијег: чињенице да је Црква Божја највећи дар људима. Основана Оцем кроз Сина у Духу Светоме, она већ столећима људе из грумења иловаче претвара у синове и кћери Божје, рађајући их за вечност. И зато православни човек пуна срца можеда ускликне:“Мајка Црква!“

Тако је и са нама, Србима, којима је Бог кроз Своју Цркву дао све што јесмо. Да нас Свети Сава није родио у Христу , где бисмо ми били и шта бисмо били? Прах који развејава ветар на балканској ветрометини. Сви народи света, сами по себи, прах су и блато под ногама ђаволовим без Христа. Ми данас јасно видимо ко смо и шта смо без Онога Који је распет и васкрсао за нас – нико и ништа, беда и јад. С нама ради ко шта хоће и како хоће. Зато је  прича „Срби, народ најстарији“ кад се излаже онако како многи данас, расрђени што смо дошли у овакво стање беде и немоћи, покушавају да је причају- више штетна него корисна. Њени гласноговорници и следбеници, да не би подлегли пропаганди наших непријатеља (да смо нико и ништа, не само сад, него и у прошлости), иду у другу крајност, причајући да су Срби, самим тим што су Срби, од постања света највећи и најбитнији народ на планети.

Да се унапред разумемо: нисам никакав присталица „бечко – берлинске школе“, која каже да су Шиптари овде староседеоци, а Срби „досељеници“. И језик и култура нашег народа показују да смо и древни и да смо овде где јесмо били од давнина. Али, докази за то морају бити озбиљни и научно изнети, а не кафански бучни и, у крајњем исходу, смешни због неутемљености. Постоје људи, попут угледног домаћег археолога, др Ђорђа Јанковића, који својим научним радом побијају „бечко – берлинску“ причу, показујући наше староседелаштво на Балкану. А постоје и они други,већ поменути „сорабисти“,који немају озбиљне аргументе о нашој древности, него причају и пишу шта им падне на памет, па се нађу на удару стручњака, какав је др Радивој Радић са књигом „Срби пре Адама и после њега“.

Нама заиста не треба бабља басна о томе како смо и без Христа били „природни хришћани“, који су играли коло и клањали се сунцу, и како ћирилица није од Светог Кирила, него је „курилица“ која је добила име по словенском „фалусном култу“. Причати такве ствари је брука и срамота, чак и да је тачно (а није). Зар је фалусни култ нешто чиме треба да се поносимо уместо вере у Христа? „Данас је сваки културан човек хришћанин“, говорио је руски  песник Осип Мандељштам; хришћанин, а не паганин; поклоник Свете Тројице, Бога Љубави, а не, да Бог и читалац опросте,фалуса, коме су се клањали дивљи незнабошци, мислећи да је извор живота у полном односу, а не у Животодавцу. Гомила сличних измислица кружи књижарама и Интернетом, а да се нико не пита – треба ли то нама? Шта тиме доказујемо?

Стварно, шта тиме доказујемо?

Размислимо добро: ако су Срби народ најстарији, од кога се вековима одвајају други народи, који не признају своје србско порекло, него, напротив, ратују против србских корена, шта то доказује? Доказује да смо народ слаб и никакав, обично блато од кога други месе шта хоће и како хоће. Доказује и то да и сви који могу беже од нас, неће да буду Срби јер у томе не виде никакву вредност. Ако смо ми најдревнији народ света, а нико није хтео да с нама дели историјску судбину, то је доказ да су од нас бежали као од куге. Зар то није оно о чему је  писао протоусташки идеолог, Анте Старчевић, кад је говорио да реч „Серб“ потиче од „сврабеж“, и кад су Латини тврдили да су Серби, у ствари, „серви“, слуге?

Паганска прича о „Србима, народу најстаријем“, народу великом без Христа, стога је не само обмана, него и брука за овај народ. Ми, међутим, знамо да није тако. 

Па како је онда?

БИТИ СРБИН ЗНАЧИ БИТИ У ЦРКВИ

Овако је: бити Србин значи бити православни хришћанин; и то не зато што је овај идентитет Србину наметнут, него зато што га је, као човека Божјег, Црква уобличила. Србску Цркву већ годинама оптужују за тобожњу искључивост – наводно, она је крива што муслимани и римокатолици нису хтели да се изјашњавају као Срби. То није истина. СПЦ никад никог није спречавала да се осећа као Србин ако је он то желео. И Меша Селимовић и Иво Андрић изјаснили су се као Срби, иако нису били православне вере. Него је ствар у томе што већина Срба који су напуштали праву Цркву Христову нису више хтели да буду Срби, него нешто друго и неко други.

Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

 Мржња према својим бившим сународницима православне вере код покатоличених Срба надјачавала је, вековима, свако религиозно хришћанско осећање. Надбискуп задарски, Вицко Змајевић,  Србин по пореклу, а паписта по вери, написао је 1721. спис „Огледало истине“, у коме свим силама напада Србе и њихову Цркву. Њега  је  највише болело што Срби не праве никакву разлику између римокатоличког храма и џамије, и што не поштују римокатоличке светиње и обреде, него „као бесни пси лају на небо“, за шта су криви њихови епископи и калуђери, док су србски свештеници „дивљи вуци у овчијој кожи“. Вицко Змајевић и његов брат по папи, надбискуп Матија Караман, тврдили су у својим извештајима да је код Срба „нарочито развијена мржња на Римску цркву, папу и латински обред“ при чему јавно говоре да би више волели бити „Турци него Латини“.

Хиљфердинг је слично писао и о муслиманима у Босни, запазивши да их је „ислам начинио можда већим фанатицима него што су икада били Арабљани и Турци“ јер „отпадник постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво“, пошто они „врло добро памте да су њихови преци били хришћани“. Сви они „Турци“ из наше народне поезије углавном су потурице – бивши Срби који су себе прогласили „Турцима“. Да ли им је Србска Црква бранила да буду Срби или су они радије волели да буду моћни, империјални Турци који су православне сународнике називали рајом и „липовим крстом“, тврдећи да су слабићи и кукавице које им је свемоћни ратнички бог, Алах, дао у руке да им буду робови? Преко тридесет посто Шиптара на Космету су пореклом тзв. „арнауташи“, Срби који су прво примили ислам, па се онда и арбанизовали, претопили у Шиптаре. Да ли је за то крива СПЦ?

Кад се све ово зна, постаје јасно зашто су толики отпали од србског стабла – нису више хтели да носе крст Христов („страшне борбе с својим и с туђином“, како каже Његош). Јер бити Србин значи - страдати. Отпадници од србства, одрекавши се часног крста, одрекли су се и златне слободе.  Данас то видимо на примеру дукљаноидних монтенегрина, који боље и од Хрвата - римокатолика и од босанских муслимана знају своје порекло, али га се упорно, с мржњом, одричу, јер бити Србин се не може ако не желиш да будеш Господњи. Њихов, монтенегрински,  отац је Броз, и они више не желе да су Срби. Тако је настао народ „гордих конобара“, који се полако претварају у „Црвене Хрвате“, како су их називали усташки идеолози („Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, рече Бећковић, описујући монтенегринску „нацију“).

ПОВОДОМ ЦИРКУСА У НИШУ

На јесен 2013. године, поводом 1700-годишњице Миланског едикта, у Нишу је спремљен екуменистички циркус, на коме треба да се појаве и паписти и протестанти, зарад свеопштег грљења и љубљења у име „Ноје Орднунга“ у ЕУропи, која се све више и све брже удаљава од Христа. Чује се да ватиканске паре за ову кловнијаду капљу преко фонда жене једног високопостављеног државног функционера. Паре се, наравно, као и увек, сливају у џепове домаћих екумениста, који одавно живе тако што примају штедре дарове своје западне „браће по матери“, Блудници вавилонској. И? Шта с тим? Јесмо ли ми љубоморни на паре које ови примају?

Наравно да нисмо. Те паре нису на благослов онима који их узимају, него на пропаст њихову и њихове духовне и телесне деце. Осим ако се не покају и не роде родове достојне покајања.

Али, треба рећи и ово: паписти из Ватикана се, као и много пута до сада, грдно варају ако мисле да парама могу да купе србски квалитет. Они парама могу да купе само Кљака, али не и Пилипенду. Од Срба, добијали су, на основу својих језуитских марифетлука, гњецаве душе  какав је Кљако, а стамене Пилипенде су увек остајале верне Мајци Цркви која их је родила за вечност. Зато „ватиканџијама“ (израз владике будимског Данила) данас, у Европи и свету, тако „кљакаво“ иде: не можеш ти да куповином направиш квалитет. Квалитет остаје у својој вери, у свом убеђењу, у свом крсту са три прста. Истински верници се не продају. Кловновима је свеједно, јер немају убеђења. Они могу да глуме у сваком, па и ватиканском, циркусу.

За крај: нама, Србима, Црква је све. Како рече Свети владика Николај у „Србском народу као Теодулу“, зато је Господ од нас и склонио  паганску прошлост коју смо имали, да нас не смућује и не збуњује на путу ка Христу, као што антички паганизам и његова земна слава смућују и збуњују потомке древних Грка и Римљана. Без Христа и Цркве његове, ми смо нико и ништа. И зато народ, у свим анкетама, па и овој најновијој, чије резулате објављују „Новости“ на прве Тројице 2013, каже да верује само у Цркву и у војску, иако га је врх Цркве својим честим екуменским и другим испадима саблажњавао и збуњивао, а војске више и немамо (част часним изузецима међу официрима и редовима). То народно изјашњавање није сведочење о фактичном стању Цркве и војске, кључних установа србских данас, него о неопходности њихове обнове и утемељења у трајним вредностима светосавског и светолазаревског духа. Без обнове у Христу и Небеској Србији, наша судбина биће запечаћена. Али, борити се треба и Богу се молити мора. Може се десити да се пробудимо из кошмара разних недођија у које смо веровали и верујемо и да се тако испуни реч Владике Николаја о нашој слози, обожењу и умножењу. Амин, Боже дај! 

На прве Тројице 2013.