Ако се... не смиримо, већ одлучимо да заувек одступимо од нашег Човекољубивог и Свемогућег Господа Исуса Христа, онда ће и он нас нужно напустити и у суштини изгубићемо нашу домовину на земљи.

«Тешка времена» је израз коју су људи користили од давнина. Али овај израз је недовољан, како ми верујемо, да опише савремену ситуацију у свету. Догађаји сами по себи својим међусобним односом, тежњом, обимом и брзином којим се одвијају, наводе многе да их сматрају апокалиптичким. Узнапредована и уопштена криза која влада у свим областима - непотребно их је набрајати - нема економски и политички узрок, али духовни и указује да се иза оног видљивог крије невидљиви непријатељ Бога и човечанства.

Али тај непријатељ је само део творевине, много способнији од човек да чини зло јер је нечисти дух, али немоћан пред Створитељем и Творцем свега. Зато када види да неки човеку има у себи Бога, бежи од њега и планови му остају осујећени. То је разлог што користи сва средства да уништи посебно православне земље, нарочито мале и слабе попут наше Грчке. Плаши се више од свега људи и народа који имају у себи Христа, зато улаже крајњи напор да удаљи од њих благодат који су примили преко крштења и миропомазања, користећи сво своје лукавство и своје најповерљивије сараднике.

Не треба да нас заварају његова достигнућа која приказује у нашем времену и да га сматрамо владарем свега. Једини Јаки, Сведржитељ је са нама и у нама, када га наравно следимо одричући се себе, када постанемо живи удови Његовог Тела, наше свете Православне Цркве. Својим Оваплоћењем нам је дао могућност да живимо у складу са Његовим заповедима и по Његовом узору, да постанемо учесници благодати Светог Духа која сада васкрсава душе, а која ће прославити и васкрсла тела при Његовом другом доласку. Ми грешимо заборављајући ову највишу част коју нам је указао Син и Реч Божија, који је постао човек да би нам дао могућност да и ми постанемо богови по Благодати.

Ако узмемо у обзир све те истине схватићемо да је посебно у данашње време узрок зла у нама, јер можемо да га спречимо живећи у Христу, а то не чинимо. То значи да главну одговорност не сноси толико подстрекач зла већ ми који поседујемо моћ али је не користимо.

Чули смо од Господа "иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све (земаљско) додати" и као хришћани то прихватамо, али само теоријски. У свакодневном животу наша главна брига је пребачен са неба, "где је наше одредиште" и наша истинска домовина, на ову земљу где нас је Бог поставио са јединим циљем да се припремимо за вечност.

"Нико се није попео на небо самоугађајући себи", говори наша Православна Црква устима Аве Исака и свих наших светитеља. Ми сматрамо самоугађање као подразумљиво право и захтевамо ге на сваки начин и без икаквог стида. Међутим, тако јачамо егоизам уместо да се боримо против њега и отварамо пут души да тражи и прихвати грех. А то удаљује Божију Благодат и умртвљује душу, а последица тога је да нас сналази све зло, унутрашње и спољашње,  у овом и у вечном животу. Наравно, не греши онај који користи и ужива на легалан начин у Божијим даровима, јер нам их је Он дао да их користимо. Свети Максим Исповедник каже да нису грешна земаљска блага, али страсна везаност за њих. Управо то је узрок нашег страшног пада, па је сада Бог дозволио да нам отму та блага наши непријатељи и да се осећајући њихову несташицу излечимо од наше незахвалности и схватимо да је Он извор свега добра. Али, зар то није крајњи пад?  То што ће многи изабрати онога који ће им обезбедити земаљска блага, не обазирући се на небеска и духовна и остајући глуви за јасан Очински глас истинитог Бога која им потврђује преко Светог Писма да ће се у будућем животу у друштву оног кога су следили у садашњем.

Оно што нам душа тражи може да нам подари само онај који нас је створио али и препородио Својим распећем и васкрсењем. Зато има право да буде, како сам каже, љубоморан Бог који хоће да Га волимо, као што Он воли нас, свим нашим срцем. "Сине мој, дај ми срце своје" тражи од нас у Старом завету и "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мисли својом" у Старом и Новом завету као прву и највећу заповест.

Вратимо се дакле са покајањем у Његов загрљај молећи га да нам дарује жудњу да га тражимо, жељу да га заволимо и да то постане прва и најважнија брига у нашем животу. Настојмо да увидимо мноштво и величину наших грехова и да не оправдавамо стално себе. Као што није користило првоствореним Адаму и Еви самооправдање и пребацивање одговорности, тако не користи ни нама. Не би могла ни умна змија, нити наши ближњи да нас удаље од Бога, да смо остали верни Његовој Очинској љубави и да смо ценили Његове дарове.

Попут нежног Оца никада није престао да нас воли, али је дуготрпељиво чекао наше покајање. Све оно што се данас дешава на личном нивоу, у Грчкој и на светској сцени представља узбуну. "Време је да се пробудимо из сна", каже апостол. Ако се сада не пробудимо, ускоро ће бити прекасно. Сан ће постати обамрлост и кома. Беда на коју смо осудили сами себе не доличи слици Божијој, поготово православним Грцима. Није нам даровао Бог постојање као неку безначајну случајност у општем непостојању, да пузимо у земаљском, пролазном и грешном. Који се не боји Створитеља свега, боји се и робује Његовој твари, али и обрнуто. Да нас не савлада малодушност као особе и као нацију и попустимо пред нападом видљивих и невидљивих непријатеља. Довели су нас пред свршен чин, који нико од нас није желео, али смог га ипак малодушно прихватили и то скоро без отпора.

Овде где смо стигли, људски више није могуће вратити се у нормалу, логику, радост, јединство, љубав, слобода. Једини који може да нас изведе из овог безизлаза и да нам дарује све добро је наш Христос, кога смо били уклонили у страну и поставили на Његово место, у центар свог живота, сами себе. И то ће и учинити ако се искрено покајемо и "сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо" уз спасоносно заступништво Његове Пресвете Мајке и Непобедиве Војвоткиње свих православних. Неће ни на који начин увредити своју твар, коју је почаствовао створивши је по својој слици, поштујући нашу слободну вољу које сада други хоће да нас лише, он жели наш пристанак. Ако се поред свега тога не смиримо, али одлучимо да заувек одступимо од нашег Човекољубивог и Свемогућег Господа Исуса Христа, онда ће и он нас нужно напустити и у суштини изгубићемо нашу домовину на земљи. Онај који се издвоји из гомиле да би га следио ће имати могућност да придобије небеску отаџбину, за којом чезне и коју очекује. А ако Бог види дас смо као народ променили пут и покајали се као Ниневљани, може једним покретом да нас избави из руку Његових непријатеља, да поново благослови Грчку и да спасе наше душе.

Дакле, боримо се да придобијемо Благодат Светога Духа која уједињује људе са Богом и једне са другима, да би завладали љубави и слога, како на небу тако и у нашој Грчкој, међу свим православним народима - и ко то не би желео - у целом свету.

Превод са грчког Павков Сања

13 jun 2013 god.

http://agioritikesmnimes.blogspot.com/2013/06/3241.html

Извор: Манастир Лепавина