ШТАМПА ЈЕ ЈЕДНА ОД НАЈЛАЖЉИВИЈИХ ИНСТИТУЦИЈА НАШЕГ ДОБА

I

Откако је човечанство пало завладала је лаж у свету, у људским речима, делима, односима и институцијама. Али изгледа да још никада отац лажи није смишљао такав сплет лажи сваке врсте као у наше смутно доба, када се одасвуда може чути толико лажних прича о истини. Како се усложњавају облици свакодневног друштвеног живота настају нови лажни односи и читаве институције, потпуно натопљене лажју. На сваком кораку се срећу велелепна здања на чијој је фасади написано: "Овде је истина". Улази човек у њих и не види ништа осим лажи. Излази, и кад покуша да нешто каже о лажи којој се душа противи људи негодују и заповедају да се верује и проповеда да је то несумњива истина.

Тако нам заповедају да верујемо да глас часописа и новина - или такозвана штампа представља изражавање јавног мњења... Авај! То је велика лаж и штампа је једна од најлажљивијих институција нашег доба.

Ко ће се супротставити сили мњења које људи имају о човеку или установи? Таква је људска природа да се свако од нас ма шта да говори, ма шта да ради, осврће на то како ће то изгледати и шта ће људи помислити. Није било и неће бити човека који би се могао сматрати слободним од утицаја ове силе.

Ова сила у наше време поприма организовани облик и назива се јавно мњење. Сматра се да је његов орган и представник штампа. И заиста, значај штампе је огроман и служи као најкарактеристичнији знак нашег времена, карактеристичнији од свих запањујућих открића у области технике. Нема владе, нема закона, нема обичаја који би се могли супротставити разорном дејству штампе у држави када све новине из дана у дан, годинама понављају и шире у маси једну исту мисао усмерену против ове или оне институције.

Шта то штампи даје такву снагу? То нипошто није интересовање за новости, вести и податке којих су листови препуни, већ је то извесна тенднција часописа, она политичка или философска мисао која се изражава у његовим чланцима, у избору и размештају новости и гласина и у осветљавању чињеница и гласина који се наводе. Штампа себе ставља у положој посматрача који суди о свакодневним појавама; она не разматра само људске радње и речи већ пребира чак и неисказане мисли, намере и претпоставке и самовољно их жигоше или хвали, једне подстиче, другима прети, једне хоће да истакне на стуб срама, друге приказуј е као предмет за одушевљење и пример за подражавање. У име јавног мњења она једнима дели награде, другима спрема казну налик на средњовековну анатему...

Само по себи рађа се питање: ко су ти представници ове страшне власти која себе назива јавним мњењем? Ко им је дао право и овлашћења да у име читавог друштва владају, свргавају постојеће институције, да истичу нове идеале моралног и позитивног закона?

Нико не жели да се замисли над овим потпуно логичним питањем и да дође у њему до спознаје истине; али сви вичу о такозваној слободи штампе као о првој и главној основи друштвеног уређења. Ко о томе не вапи и код нас, у несрећној, излаганој и обманутој туђом лажју Русији? Вапију са зачуђујућом недоследношћу и такозвани словенофили који мисле да успоставе и доведу на власт историјску правду установа у земљи Руској. И они, придружујући се овом хору либерала, сједињених са поборницима начела револуције говоре на потпуно западни начин: "Јавно мњење, односно мисао сједињена са осећањима и правном свешћу свих и свакога служи као коначна одлука у пословима свакодневног друштвеног живота. Дакле, не сме се допустити никакво ограничавање слободе говора, јер се у овом ограничавању огледа насиље мањине над вољом свих."

Оваква је уобичајена слика најновијег либерализма. Њега на веру прихватају многи и мало ко замишљајући се над њим примећује колико је у њему лажи и лакомислене самообмане.

Она противречи основним принципима логике, јер се базира на потпуно лажној претпоставци да је јавно мњење истоветно са штампом.

Како би се човек уверио у лажљивост овога довољно је да само замисли над тим шта су новине, како настају и ко их прави.

Сваки улични пробисвет, сваки брбљивац, један од непризнатих генија, свако ко тражи посао, може имајући свој или набавивши ради шпекулације туђи новац да оснује новине, макар и мале, да скупи око себе на први позив гомилу пискарала, фељтониста, који су спремни да брбљају о чему било, репортера који проналазе непроверене сплетке и гласине и има већ готов штаб, и од сутрашњег дана може да се стави у положај власти која суди свима и свакоме, да утиче на министре и културу, на берзу и индустрију. Ово је нарочита врста оснивања и донаторства и то најјефтинијег. Разуме се, нове новине имају моћ само када се врте на тржишту, односно када имају широку публику. За то су потребни таленти, потребан је привлачан садржај у који читаоци могу да се уживе. На први поглед овде постоји извесна гаранција моралне солидарности предузећа: хоће ли талентовани људи отићи на службу код ништавног или презреног издавача или уредника? Зар ће читаоци узимати у руке новине које неће бити верни одраз јавног мњења? Међутим, ова гаранција је само привидна и апстрактна. Свакодневно искуство показује да исто ово тржиште привлачи било какве таленте уколико они постоје на тржишту и таленти пишу оно што одговара уреднику. Искуство показује да најништавнији људи - неки бивши зеленаш, Јеврејин-накупац, продавац новина, акционар банке "червоних валета", пропали власник казина могу да оснују новине, да привуку талентоване сараднике и да пусте своје издање на тржите као орган јавног мњења. Не смемо се ослонити ни на здрав укус публике. У маси читалаца, углавном доконих, владају поред неких добрих, јадни и ниски инстинкти празне разоноде и сваки издавач може да привуче масу рачунајући на задовољење управо оваквих инстинката, на страст према скандалима и пикантеријама сваке врсте. Примере за ово можемо срести свакодневно: човек само треба да се загледа у потрошњу или понуду код уличних продаваца на прометним местима и железничким станицама. Свима је познат недостатак озбиљности у нашем разговору у друштву: у провинцијском граду, у губернији, у престоници - познато је чиме се људи баве - картањем и сплеткама сваке врсте - и вицевима, у свим његовим облицима. Сам разговор о такозваним друштвеним и политичким питањима је најчешће у облику суђења и истргнуте фразе која се преплиће са истим овим сплеткама и вицевима. Ево терена необично богатог и захвалног за књижевног занатлију и на њему се налик на отровне гљиве рађају органи друштвене сплетке, и ефемерни и они који су успели да стану на ноге, и који се дрско представљају као органи јавног мњења. Исту ону гнусну улогу коју у празном животу неког провинцијског града играју анонимна писма и пасквили, нажалост, толико распрострањени код нас, - исту ову улогу у новинама играју писма читалаца која се шаљу из разних крајева или се састављају у редакцији, а да не говоримо о маси гласина и вести које измишљају неуки репортери, и да не говоримо о гнусном уцењивачком занату, чије оруђе често постају сличне новине. И оне могу да цветају, могу се сматрати органом јавног мњења и могу да доносе свом издавачу огроман приход... И никакво издање, које је основано на чврстим моралним начелима и које рачуна на здраве инстинкте масе неће моћи да се такмичи са њима.

Треба се замисити над овом појавом: ми у њој препознајемо једну од најапсурднијих логичких противречности најновије културе, и она је најприсутнија тамо где су се учврстила начела најновијег либерализма, управо тамо где је за сваку установу потребна санкција избора, ауторитет народне воље, где се владавина концентрише у рукама лица која се ослањају на мишљење већине, у скупштини народних посланика. Само од новинара, чија се власт практично распростире на све не захтева се никаква одговорност. Нико га не бира и нико га не поставља. Новине постају ауторитет у држави и само се за овај ауторитет не захтева никакво признавање. Свако ко жели, први пролазник, може да постане орган ове власти, представник овог ауторитета и то притом потпуно без икакве одговорности као ниједна друга власт у свету. То је тако без преувеличавања, живи примери су пред нама. Зар је мало било лакомислених и несавесних новинара, по чијој милости су се спремале револуције, киптела раздражљивост до мржње међу слојевима и народима која је прелазила у рат који све пустоши. Понеки монарх би због оваквих радњи изгубио свој престо, министар би био извргнут руглу, против њега би се на суду водио кривични поступак, али новинар излази као сув из воде из сваке пометње коју је направио, из сваког погрома и друштвене недеће чији је узрок био, излази победнички се осмехујући и бодро се поново лаћајући свог рушилачког посла.

Кренимо даље. Судија има право да казни нашу част, да нас лиши имовине и слободе, он је прима од државе и дугим радом и искушењима се припрема за своје звање. Он је везан строгим законом, све његове грешке и намере подлежу контроли више власти и његова пресуда може бити промењена и исправљена. А новинар има потпуну могућност да баци љагу, да осрамоти моју част, да се дотакне мојих имовинских права, може чак да ограничи моју слободу да ми отежа или ми онемогући својим нападима боравак на неком месту. Међутим, ову судску власт нада мном је он сам себи присвојио: ниједан виши ауторитет није му доделио ово звање, он ничим није доказао да је за то спреман, ничим није потврдио личне особине поузданости и непристрасности, у свом суду нада мном он није везан никаквим облицима парнице и не подлеже никаквој апелацији у својој пресуди. Истина, браниоци штампе тврде да она наводно сама лечи ране које наноси, али је сваком разумном човеку јасно да су то само празне речи. Напади штампе на приватно лице могу овом лицу да нанесу непоправљиву штету. Сва могућа оповргавања и објашњења не могу у потпуности да га задовоље. Неће сваки читалац коме је у руке доспео први чланак у којем се човек излаже бруци прочитати други чланак који га оправдава или објашњава о чему се ради, већ уз лакомисленост масе читалаца сугестија о сраму или бруци у сваком случају остављају отров у мишљењу и расположењу масе. Судска оптужба због клевете, као што је познато, даје слабу заштиту и парница поводом клевете готово увек служи не разобличавању увредиоца, већ новим увредама увређеног; притом новинар увек има хиљаду средстава за подбадање и узнемиравање приватног лица не дајући му директне поводе за покретање судског поступка.

Дакле, може ли се замислити деспотизам мање одговоран од деспотизма штампане речи? И зар није чудно, није ли дивље и безумно да се за подршку и очување управо овог деспотизма брину пре свега озлојеђени поборници слободе који са злобом вапију против сваког насиља, против икаквих законских ограничења, против сваке ограничавајуће уредбе установљене власти? Нехотице човеку пада на памет вековна реч о паметњаковићима који су потпуно изгубили разум зато што су умислили да су мудри!

II

У нашем веку напретка и проналазака највише задивљује брзо ширење штампе која је за кратко време постала страшно утицајна друштвена сила. Значај новина је први пут порастао после Јулске револуције 1830. године, још већи је постао после револуције 1848. године и затим је поново почео да расте не из године у годину, већ из дана у дан. Данас све владе морају да узимају у обзир ову силу и постао је чак незамислив не само јавни него и приватни живот без новина и престанак штампања новина би био једнак престанку рада железнице.

Новине човечанству несумњиво служе као најважније оруђе културе. Међутим, признајући све добро и корист од ширења масе података и размене мисли и мишљења путем новина човек не може да не види и ону штета коју друштво има због безграничног ширења новина, не може са извесним осећајем страха да не призна да се у свакодневној штампи скупља некаква злокобна, тајанствена разорна сила која се наднела над човечанство.

Свакога дана нам новине ујутру доносе гомилу разноврсних новости. Да ли у овом мноштву има много онога што нам је потребно у животу и нашем образовном развоју? Да ли је много тога у стању да подржава у нашој души свети огањ надахнућа за добро? И напротив - колико овде има онога што ласка нашим најнижим склоностима и побудама! Може се рећи да нам се даје оно што захтева укус читалаца, што одговара потражњи. Међутим, овај аргумент се може окренути: потражња не би била таква да се не намеће таква понуда.

Када би се макар нудиле само новости: не, оне се сервирају у нарочитом облику, обојене појединачним мишљењем, сједињене с безименим, али врло одлучним судом. Наравно, има озбиљних умова који руководе новинама; таквих је мало, а новина има велико мноштво и свако јутро неко, кога ја уопште не познајем и неко, кога ја можда не бих ни желео да познајем ми намеће свој суд, издајући га ауторитативно за глас јавног мњења. Међутим, најважније је то што се ове новине, обраћајући се свакодневно не извесном кругу људи, већ читавом народу који може да разабира штампана слова, нуди свакоме готове судове о свему и на тај начин, силом навике одучава своје читаоце од сваког труда да имају своје сопствено мишљење; понеко нема могућности да га сам створи и механички прихвата мишљење својих новина; понеко би и сам могао темељно да суди, али нема када да размишља усред дневних послова и бриге и згодно му је да уместо њега размишљају новине. Очигледно је каква штета настаје у наше време када свуда делују снажни токови тенденциозне мисли и када се врше покушаји да се изравнају сви ћошкови и разлике индивидуалног мишљења и да се сведу на једнообразан ниво такозваног јавног мњења: у овим условима новине служе као веома снажно оруђе такве нивелације, која слаби сваки самостални развој мисли воље и карактер. А притом, за колико мноштво људи новине служе као готово једини извор образовања, јадног, привидног образовања, када читалац масу разних података и новости које новине доносе прихвата као стварно знање којим се он самоуверено наоружава. Ево једног од разлога због којег је наше време тако сиромашно целовитим људима, карактерним посленицима.

Најновија штампа личи на делију из бајке који је написавши на свом челу тајанствена слова - символ божанствене истине побеђивао све своје противнике док се није појавио храбри борац и избрисао са његовог чела ова тајанствена слова. - На челу наше штампе су досада била написана знамења јавног мњења која непобедиво делују.

III

У данашњем стању друштва и при његовом данашњем устројству штампа је постала институција са којом се мора рачунати и то јако много; између осталих институција везаних за државну власт које подлежу контроли и одговорности, јер нема институције која би се могла сматрати неконтролисаном и без икакве одговорности. Међутим, што више расте ова институција штампе тим су поред очигледне користи од разумне и савесне гласности све видљивије и они друштвени чиреви које она рађа. Један од ових чирева штампе се састоји у томе што она производи и безгранично рађа читав слој новинара, предузимача и писаца који се "хране и богате пером". Најозбиљнији издавачи најозбиљније штампе не престају горко да се жале на све већи број своје сабраће с којима их је срамота, али морају да долазе у контакт у склопу исте установе. У свим великим државама, на свим великим тржиштима од овог шљама братије-пискарала створен је слој који се не назива узалуд паразитом друштва.

У ствари, то су људи који стоје на неком посебном тлу у односу на друштвено добро, који би требало да повезују и оживљују све институције. Ови људи нису директно заинтересовани за очување друштвеног поретка, за помирење метежних умова и супротстављених партија. И то је природно. Све новине живе и хране се од свакодневних новости сваке врсте. Њихова потрошња се повећава управо у смутно време и њихов труд је усмерен управо на ширење новости и гласина које раздражују и смућују умове. Напротив, у мирно време куповина новина знатно опада. Чим се подигне смутња истог тренутка се на тржишту појављују нове новине како би се нахраниле од ње до мирног времена када се укидају и нестају. Међутим, треба јести и у мирно време, а ради тога треба поново усталасати умове, створити нова интересовања: смишљају се сензационалне новости, приказују се у јарким бојама, преувеличавају се.

Као храна часописа који претендују на озбиљност служи политика и разматрање политичких питања, које на површину избацује полемика која се свакодневно одвија. Сваки новинар је спреман да одмах дискутује о било ком политичком питању, али због свог положаја он треба да га размотри и реши одмах и сада, јер он треба да буде брзописац, слуга не мисли, не разума, већ данашњег дана. Чим му је на памет пала нека мисао она већ лети на папир, на штампарску машину: нема се времена за чекање, нема се времена да мисао која се родила сазри. Упитајте ове људе да ли их је срамота. Нимало. Они ће вам се само можда насмејати у очи због таквог питања: убеђени су да обављају велику службу друштву. Само ће се они који су мало паметнији, између себе, налик на древне аугуре сами подсмевати себи и публици.

Притом новинар, да би га људи чули, да би обратили пажњу на њега, мора на све начине да напиње свој глас, а ако је могуће и да виче. Ово од њега захтева његов занат: преувеличавање које може да пређе у патос постаје његова друга природа. Ево због чега је он упуштајући се у полемику са супротним мишљењем спреман да свог противника назове будалом, подлацом, назналицом, да му прилепи све могуће пороке: ово му није нимало тешко, тако захтева новинарска акустика. То је уметност викања, налик на вику трговца на пијаци кад привлачи купце.

Ево какве навике и особине, нажалост, штампа развија у својим посленицима. И све ово би било смешно кад не би било тако штетно. Штетно је зато што је штампа данас постала арена на којој се не само разматрају, већ и решавају најважнија питања и унутрашње и спољне политике државе, питања економије и администрације везана за националне интересе од животног значаја. За то је мало да човек има елан, потребна је мудра разборитост, зрелост мисли, потребан је здрав разум, потребно је познавање сопствене историје и свог народа, знање практичног живота. Међутим, данас је у Европи већ дошло до тога да из редова новинарских оратора излазе државни оратори и чине преовлађујућу силу у парламентима, заједно са адвокатима који имају заједничко умеће да користе речи у било ком правцу. Тако данас у француском парламенту има само 22 представника великих и 50 представника малих земљопоседника, али је читава сила причалица - новинара има 59, и адвоката 107.

И ови људи се сматрају представницима своје земље и судијама народног живота и његових потреба. И народ стење због законодавне збрке гласова која влада судбином државе, али од ње не може да се ослободи.

НОВА ДЕМОКРАТИЈА

Шта је слобода због које су тако узбуђени умови у наше време, због које се чини толико безумних дела, држе толики безумни говори и народ трпи толике недаће? Слобода је у демократском смислу право политичке власти или другим речима, право на учествовање у управљању државом. Ова тежња свих и свакога да учествује у владавини не налази до сада никакав поуздан исход и чврсте границе, већ се стално шири и о њој се може рећи оно што је древни песник рекао за водену болест: "crescit indulgens sibi". Проширујући своју основу најновија демократија за свој први циљ има давање права на гласање свима - ево судбоносне заблуде, једне од најчуднијих у историји човечанства. Политичка власт коју демократија са таквом страшћу покушава да освоји распада се у овом облику на мноштво честица и наслеђе сваког грађанина постаје бесконачно мали део овог права. Шта он с њим да ради, како да га употреби? На крају се несумњиво испоставља да је у остваривању овог циља демократија извртала своју свештену формулу слободе нераскидиво повезану са једнакошћу. Испоставља се да је са овом, на први поглед равномерном поделом слободе између свих и сваког сједињено потпуно нарушавање једнакости или да постоји сушта неједнакост. Сваки глас представљајући ништаван фрагмент силе сам по себи ништа не значи: релативан значај може да има само известан број или група гласова. Настаје појава налик на оно што се догађа на скупштини безимених или деоничарских друштава. Јединице су саме по себи немоћне, али онај ко успе да прикупи највећи број ових фрагмената силе постаје господар силе, дакле, господар власти и одлучује у име свих. У чему је, поставља се питање, стварно предност демократије у односу на друге облике владавине? Свугде онај ко је јачи постаје господар власти: у једном случају то је срећни и одлучни генерал, а у другом монарх или администратор са умешношћу, довитљивошћу, јасним планом деловања, несаломивом вољом. У демократском облику владавине владари постају вешти скупљачи гласова својих присталица, механичари који умешно покрећу закулисне механизме који чине да се крећу лутке на арени демократских избора. Људи ове врсте наступају са звучним говорима о једнакости, али у суштини је сваки деспот или војни диктатор исто као и они у односу господарења према грађанима који чине народ. Ширење права на учествовање у изборима демократија сматра прогресом, освајањем слободе. По демократској теорији испада да што је већи број људи позван да учествује у политичком праву тиме је већа вероватноћа да ће сви искористити ово право у интересима заједничког добра за све и за утврђивање свеопште слободе. Искуство доказује потпуно супротно. Историја сведочи да су најсуштинскије, за народ најплодотворније мере и преображаји потицали од централне воље државних људи или од мањине просвећене високим идејама и дубоким знањима. Напротив, са ширењем изборног начела долазило је до снижавања нивоа државничке мисли и вулгаризације бирачке масе, када је ово ширење у великим држва увођено или са тајним циљевима централизовања власти или је само по себи доводило до диктатуре. У Француској је право гласа свих било укинуто крајем прошлог века са престанком терора, а после тога је два пута било поновно успостављено како би се потврдило самовлашће два Наполеона. У Немачкој је увођење свеоштег права гласа имало несумњиви циљ - утврђивање централне власти познатог владара који је стекао велику популарност огромним успесима своје политике... Шта ће бити после њега само Бог зна.

Игра скупљања гласова под знамењем демократије у наше време представља уобичајену појаву у готово свим европским државама - и изгледа да се пред свима открила њена лаж, али нико не сме јавно да устане против ове лажи. Несрећни народ носи бреме, а новине, гласноговорници привидног јавног мњења заглушују народни вапај својим покличем: "Велика је Артемида Ефеска!" Међутим, уму без предрасуда је јасно да сва ова игра није ништа друго до борба и рвање партија и прилагођавање бројева и имена. Гласови, сами по себи ништавне јединице стичу вредност у рукама вештих агената. Њихова вредност се реализује на разне начине, и то пре свега поткупљивањем у најразноврснијим облицима - од ситних поклона у новцу или стварима до давања места која пружају велики приход у акцизи, финансијској управи и администрацији. Мало по мало се ствара читав контингент бирача који су навикли да живе од продаје својих гласова или од продаје гласова своје агентуре. Долази чак до тога, као на пример у Француској, да озбиљни, разумни и марљиви грађани у огромном броју потпуно избегавају изборе осећајући потпуну немоћ у борби са бандом политичких агената. Заједно са поткупљивањем ступају на сцену насиља и претње, организује се терор над појединцима помоћу којег банда насилно доводи свог кандидата: познате су бурне слике изборних митинга на којима на сцену ступа оружје и на бојном пољу остају убијени и рањени.

Организовање партија и поткупљивање су два моћна средства која се са изузетним успехом користе за управљање бирачким масама које имају глас у политичком животу. Ова средства нису нова. Још је Тукидид описивао у јарким бојама деловање ових средстава у старим грчким републикама. Историја Римске републике представља заиста чудовишне примере поткупљивања које је било уобичајено оруђе партије на изборима. Али у наше време је пронађено још једно ново средство: да се масе мешају у политичке циљеве и да се мноштво људи споји у случајне савезе помоћу буђења привидног јединства мишљења у њима. Ово средство које се може упоредити са политичким вучењем конопца састоји се у умећу брзог и вештог уопштавања идеја, састављања фраза и формула које се публици бацају са крајњом самоувереношћу ватреног убеђења као последња реч науке, као догма политичког учења, као карактеристика догађаја, лица и институција. Некада се сматрало да је умеће анализирања чињеница и извођења јединственог принципа из њих својствено малобројним просвећеним умовима и дубоким мислиоцима: данас се оно сматра општим својством и уопштене фразе политичког садржаја под називом убеђења као да су постале монета која иде из руке у руку, и коју производе новине и политички оратори.

Способност брзог схватања и прихватања на веру општих закључака под називом убеђења раширила се у маси и постала заразна, нарочито међу људима недовољно или површно образованим, који свуда чине већину. Ову наклоност масе са успехом користа политички посленици који се гурају да дођу на власт: умеће да човек уопштава ствари њима служи као најбоље оруђе. Свако уопштавање се дешава путем апстраховања: од мноштва чињеница се једне које не иду на руку датој ствари у потпуности одбацују, а друге које јој одговарају групишу се и из њих се извлачи општа формула. Очигледно је да све достојанство, односно истинитост и оправданост ове формуле зависе од тога од какве су важности чињенице из којих је она извучена, и колико су ништавне чињенице које су том приликом одбачене као неодговарајуће. Брзина и лакоћа са којом се у наше време доносе закључци објашњава се крајњом дрскошћу у процесу одабирања одговарајућих чињеница и њиховог уопштавања. Отуда огроман успех политичких оратора и запањујуће дејство на масу општих фраза које јој се бацају. Гомила се брзо одушевљава општим местима заоденутим у фразе, општим закључцима и одредбама не помишљајући на то да треба да их провери, што је за њу и недоступно: тако се ствара једнодушност у мишљењу, привидна, умишљена једнодушност, која без обзира на то да је одлучне резултате. Ово се назива гласом народа уз додатак - глас Божји. Јадна и жалосна заблуда! Лакоћа одушевљавања општим местима свуда доводи до крајње деморализације друштвене мисли, до слабљења политичког смисла читаве нације. Данашња Француска представља очигледан пример ове слабости, али се овом болешћу већ заражава и Енглеска...