Храм Српске Православне Цркве у Бирмингему, Велика Британија, посвећен Светом Кнезу Лазару, прославио је на Видовдан своју славу. Свету архијерејску Литургију служио је епископ британско-скандинавски господин Доситеј, уз саслужење великог броја свештеника из Велике Британије и других земаља света. После службе, литије и резања славског колача одржана је славска трпеза и приредба. Том приликом је наш уважени сарадник проф. др Србољуб Живановић изговорио пригодну и веома запажену беседу коју доносимо у наставку.

            Уредништво

+ + +

„Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре,  даме и господо, драги пријатељи и гости,

Данас овде славиомо највећи, најтужнији и најрадоснији празник српскога народа, дан када су се Срби радосно одрекли замаљског царства и овоземаљских благодети па су храбро и свесно изабрали царство небеско, које је вечно. Славимо овај дан у Бирмингеској цркви Лазарици, у коју је наш велики архитекта и градитељ бројних цркава у земљи  и у свету, Предраг Пеђа Ристић, уградио камен темељац донет баш са Косова Поља и тиме повезао ову  Бирмингемску цркву Лазарицу са гнездом српског Православља, са православном Метохијом и Косовом. О томе је веома лепо говорио наш славни историчар Миодраг Пурковић који некада овде био чест гост. Пурковић је у једној од својих књига започео поглавље о Светом кнезу Лазару стиховима незаборавног српског песника Милутина Бојића који је написао:

"И Ми зато данас, побожно и мукло,

Збуњени жртвама погнули смо главе,

Ми стражари које проклетсво је тукло

На друму којим се светови крваве".

Има у овим речима  великог песника јако много симболике. Право је имао видовити Миодраг Пурковић када је изабрао баш ове стихове и када их је ставио пре почетка свог излагања о Светом кнезу Лазару.

Вековима страдали српски народ утемељен је баш на Косову. Седиште српских архиепископа и патријараха је у Пећи, Богословија је у Призрену, Грачаница је драгуљ српске архитектуре и градитељства. На Косову  пољу леже мошти српских ратника и јунака који су дали своје животе у одбрани Православља и српске земље од муслиманских завојевача. У садашње време наши непријатељи из Сједињених Америчких Држава и Европске Уније отимају то наше срце, срце нашег народа, и предају га муслиманима Шиптарима и дошљацима из Албаније. Ту су на Косову Пољу Срби храбро извојевали победу над Турцима, али су изгубили рат од вишеструко бројнијег завојевача. Српски јунак Милош Обилић је убио турског султана Мурата и притом жртвовао себе. Турци су из освете ухватили Светог кнеза Лазара и одсекли му главу поред Муратовог леша. Но ипак нису тада успели да победе српску земљу. Требало им је више од седам деценија да униште српску деспотовину, којом су после смрти Светог кнеза Лазара мудро владали књегиња Милица и њен син Свети деспот Стефан Лазаревић. Србија је увек некако успевала да одоли притиску завојевача који су долазили са истока и са запада. Исто то видимо и у наше време када су наши непријатељи Сједињене Америчке Државе и Европска Унија окупирали Метохију и Косово, да би пустили исламске терористе и муџахедине, Шиптаре са Косова и Албанце из Албаније да окупирају српску земљу - српско Косово и Метохију. Пуних 78 дана су Американци и земље НАТО пакта бомбардовали Србију разорним бомбама и радиоактивним материјалом, убијали децу, старце, болесне и сав остали народ, рушили мостове, школе, болнице и целокупну инфраструктуру и индустрију да би приморали Србију да капитулира. Сада политичари западних земаља и Европска Унија траже да се Срби одрекну својих корена, који леже баш ту на Косову и у Метохији. Отимају од Срба Косово да би успоставили власт муслимана Шиптара. Зато је велика туга нашег народа коју саосећамо и ми Срби  у Великој Британији, а посебно овде у цркви Лазарици. Видовдан је тако увек био везан за значајне датуме у нашој историји, али ја данас нећу да говорим о томе јер желим да посветим свој говор Светом кнезу Лазару и времену у коме је зивео.

После убиства цара Душана, Турци су стално наваљивали на Србију. Захваљујући навалама крсташа са запада и римокатоличких хорди, држава Византија је практично разорена. Католици су успоставили своје Латинско царство на територији Византије, које је било кратког века. Зато су позвали Турке да им помогну у борби против Православља, а Турци су тада наставили продор према западу. Веома бројна и добро организована турска сила отимала је полако једну по једну српску земљу, па је тако на крају дошло и до битке на Косову пољу.

У то време Византијом је владао цар Јован V Палеолог, али је Византија била веома слаба. У Мађарској је на власти био краљ Сигисмунд, веома јак и способан. Стално је вршио притисак на Србију тежећи да је подчини његовој мађарској католичкој држави. У Русији тога времена владао је велики кнез Димитрије Донски. Када је он учврстио своју власт успео је да потуче Татаре на Куликову пољу, на Дону. Тада је стекао надимак Донски. Међутим, и  даље је морао да плаћа данак Татарима. Русија још увек није била довољно јака да се ослободи Татарске стеге. У то време у Енглеској је владао краљ Ричард II Плантагенет. То је било време реформације  Англиканске „цркве“. Проповедник Џон Виклиф је спроводио реформе, одбацујући новотарије које су увели папе и Римокатоличка "црква" и враћајући Англиканску „цркву“ на неке основе Православља. Тада је преведено на енглески језик Свето Писмо, које је објављено народу Католичка "црква" није дозвољавала обичном народу да чита Свето Писмо. У то исто време  је Чосер написао своје Кентерберијске приче у којима је извргао руглу католике.

И Римокатоличка "црква" је тада запала у озбиљне проблем. После смрти папе Гргура XI (1378), народ је разјарен католичком тиранијом направио побуну и устанак против Римокатоличке "цркве". Маса света је узвикивала пароле: "Смрт кардиналима" и "папу Римљанима у Рим". Кардинали су за папу изабрали по својој зељи Урбана VI, али га народ у Француској није признао, па су за свога папу избрали Климента VII. Но и један и други папа су били борци против  Православља. То је лепо објаснио нас историчар Миодраг Пурковић у својој докторској дисертацији о Авињонским папама.

Тада је у Србији владао Свети кнез Лазар. Зетом је владао Баоша, који је погинуо у борби са Турцима. Њега је наследио Ђурађ Стратимировић, чија је жена Јела била ћерка Светог кнеза Лазара. На Дрини је самовољно успоставио власт Никола Алтомановић, који се борио против српског краља Твртка и кнеза Лазара. На југу, око Куманова владала су браћа Дејановићи, који су носили титулу српских деспота. Њих су Турци приморали да постану њихови вазали, па су тако изгинули борећи се на Турској страни. У Скопљу је на власти био Вук Бранковић, чија је жена, Мара, била једна од ћерки Светог кнеза Лазара. Ми још увек не знамо када је и како Свети кнез Лазар постао кнез, али се зна да је он ту титули имао већ 1370. године. Истовремено, у Босни је владао краљ Твртко I Котроманић, који је крунисан за краља Срба у манастиру Милешеви. Престоница Светог кнеза Лазара је била у Крушевцу. Сви историјски извори, како они стари, тако и савремени, говоре да је Свети кнез Лазар био веома побожан и веома честит човек. Био је високо моралан и веома храбар. Сви га описују као веома цењеног и доброг владара. Био је и одличан дипломата у том мутном времену. У току његове владавине дошло је до помирења Васељенске Цркве у Византији и Српске Православне Цркве. Васељенска патријаршија је 1375. године скинула проклетсво које је било изречено за време цара Душана када је успостављена српска патријаршија. Два изасланика Васељенске патријаршије су дошла у Србију, где су заједно са српским свештеницима одслужили Литургију у цркви Светих Арханђела код Призрена, где се тада налазио гроб цара Душана.

Турци су непрекидно и незаустављиво надирали ка западу. Године 1382. заузели су Софију, а цар Мурат је 1386. заузео град Ниш. Свети кнез Лазар је са својом војском победио Турке код Плочника, близу Прокупља, а Влатко Вуковић, војсковођа краља Твртка, потукао је Турке 1388. године код Билећа. Турски цар Мурат је тешко прихватио ове поразе и желео  је да се освети Србима. Мобилисао је огромну војску из Азије и европске Турске. Лично је повео ту војску, уз помоћ својих синова Бајазита и Јакуба. Војском су командовале војсковође познате из ранијих ратова: Евренос, Балабан и Сириџе. Велика битка против српске војске се одиграла на Косову Пољу. Турака је било више од миллион, а Срба само око 80 000. Српску војску је предводио лично кнез Лазар уз помоћ босанске војске под командом Влатка Вуковића, победника у борби против Турака код Билеће. Битка се одвијала у уторак 15. јуна 1389. године по старом календару, или 28. јуна по новом. Дакле, баш на Видовдан. Срби су били бољи ратници и почели су да побеђују Турке. Српски властелин Милош Обилић успео је да убије цара Мурата, турског султана и врховног команданта. Но, Турци су били далеко бројнији, добили су битку, заробили Светог кнеза Лазара, а њихов командант Сириџе је наредио да се Свет кнез Лазар погуби одсецањем главе поред леша цара Мурата. Свети кнез Лазар је од почетка био свестан да Срби не могу да се одупру огромној турској сили, али је одлучио да се бори до краја. Изабрао је "царство небеско", а одрекао се овоземаљских благодети. Више је волео да сачува образ борећи се за веру и за отаџбину, него да живи као турски вазал. Зато данас сви Срби славе данашњи дан, не као дан пораза од моћнијих Турака, него као дан на који је Свети кнез Лазар изабрао царство небеско. Срби су тако на Видовдан схватили да све што је земаљско, краткога је века, а оно што је небеско и што је посвећено Свевишњем Господу је трајно  и вечно. И тако ми данас овде у Бирмингему, у цркви Лазарици, славимо Видовдан, као највећи српски празник.

Свети кнез Лазар је првобитно био сахрањен у Приштини, па је 1391. године пренет у своју задужбину, у манастир Раваницу. Бежећи од дивљања обесних Турака и њихових башибосзлука Шиптара, Срби су пренели тело Светог кнеза Лазара у манастир Врдник на Фрушкој Гори у Срему пред Велику сеобу Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Од тада се манастир Врдник назива и Раваница.

Поцетком II светског рата, када су римокатолици Хрвати основали своју Независну држзаву Хрватску и када су пожели да пљачкају српске цркве и манастире, да убијају свештенике и архијереје и да масовно кољу, убијају, пљачкају силују и истребљују све Србе, не штедећи ни децу, народ је био ужаснут. Тако су Хрвати опљачкали ћивот Светог Стефана Штиљановића, а његово свето тело бацили у свињац. Хтели су то да учине и са телом Светог кнеза Лазара. Срећом, професор Богословског факултета Универзитета у Београду Радослав Грујић је успео да измоли немачцке окупационе команданте у Београду да интервенишу и спрече ово дивљање Хрвата. Дозвољено му је да пренесе тело Светог кнеза Лазара, као и друге мошти у Београд, где су чувне у ћивотима у саборној цркви. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ тело Светог кнеза Лазара је враћено у Раваницу где се сада налази у цркви поред ћивота књегиње Милице.

Рекли смо већ да је Свети кнез Лазар већ у то време знао да је турска сила огромна, али је истовремено знао да са непријатељем нема погађања. Боље је погинути у борби него се предати непријатељу. Постао је велики и свет јер се храбро определио за небеско царство. У Косовској бици, како каже народна песма, "огрезла је крвца до колена" али "брат брата издати не хтеде". Ово је постало основа етике српског народа.

Народно предање, народне песме као у осталом и историјски извори снажно су утицали на потоње генерације Срба. Тако су допринели стварању народне историјске свести. Косовска битка је постала и остала битан и најсудбоноснији догађај у историји српског народа. Косовски бој је кључни догађај у нашој историји. Каже се да српска држава има два периода, онај пре Косова и онај после Косова. Сматра се да је на Косову уништена српска држава, иако је она постојала још једно осам деценија. За Косовску битку се везује и почетак робовања Срба туђину - Турцима. У наше време за Косово се везује робовање нашим новим моћним непријатељима, Американцима и Европској Унији, односно НАТО пакту и Шиптарима. Само косовско предање је играло улогу у свим ослободилачким ратовима које су Срби водили. Вођени идејом и предањем Косова, Срби ће се евентуално одупрети и садашњим моћницима Сједињеним Америчким Државама и Европској Унији.

Захваљујући учењу Светог Саве и подвигу Светог кнеза Лазара, Срби су схватили и показали да српство не значи само једну групу људи која говори истим језиком и која настањује један географски простор, већ српство значи мислити и осећати светосавски и одговорити на нападе косовски, као што су то учинили косовски јунаци предвођени Светим кнезом Лазаром.“

Професор др Србољуб Живановић

Лондон, Велика Британија