Међу десетак књига које сам понео са собом на одмор у Египат, на сунчане обале Црвеног мора, нашла се, ево, и ова, од младог српског писца Владимира Димитријевића. По својој форми ово дело би могло да буде и веома добра докторска дисертација. У прилог томе говоре бројне фусноте као и опсежна библиографија, коју читалац може да нађе на концу књиге.

Отприлике прва трећина књига пружа нам занимљив историјски преглед школског система на Западу од најранијих времена до наших дана, дакле, до Болоњског школског поретка.

Највећи део своје студије аутор посвећује школским приликама у самој Србији. После године 2000., да би што више личили на своје узоре, нова власт у Србији слепо преузима све што долази «из Европе». Тако данас у Србији «ђаци оцењују професоре, а све се подмеће као «демократизација», «деполитизација», «децентрализација», «реформа школства». Школа се претвара у огледни полигон сорошевих «невладиних» организација». Ваља поправљати, што није добро, но противим се бахатости окупатора. Јавност је оно што Сорошеви јаничари кажу. Они не морају да буду ни паметни, а ни поштени. Министар Гаша Кнежевић, представник квислиншке власти и у име америчких окиупатора реформише школство у Србији. Како је било у време Гаше Кнежевића, ово стање није ни данас много боље. Желе по сваку цену да личимо на Америку, премда «у САД 60% одраслих никада не прочита ниједну књигу».

На следећој, стр. 75., Димитријевић примећује: «Сорошеф отворени универзитет у Бидимпешти школује будуће америчке јаничаре и ту је «диплому» зарадила и помоћник министра просвете Тинде Ковач-Церовић».

Зашто је образовање у Србији данас лошије него икад у њеној новијој историји? Овиме аутор даје одговор на  једно од најважнијих питања нашег школства. Оно је пропало, јер је то била воља окупатора из Вашингтона и Лондона. Њима није стало до образованих Срба, већ искључиво до послушних. Од Тинде Ковач Церовић и Гаше Кнежевића Запад не очекује да размишљају критички, својом главом, већ да спроводе смернице из Болоње.

Владимир Димитријевић изабрао је најбољи пут, да би нашој јавности објаснио суштину тог процеса. Он је просто посегнуо за руским искуством: «Сличне ствари догађале су се у Русији, током Јелцинове владавине. Руски писац Валентин Распутин рече: «Демократске слободе 1990. година нису стигле у Русију, већ наопаки, кржљави, смешни, лажни, наопаки вид и претвориле су се у свемоћ парајлија, самовољу Запада и њихових представника, купљене класе Руса, чији задатак је био да уништи Русију.» А Сабор руских педагога пише 1997 Думи: «Ове експерименте Јелцинове владе имали смо у доба Хитлера, где треба ограничити рађање и подстицати абортус.» (Владимир Димитријевић, Нови школски поредак; издавач «Легенда», Чачак, 2005, стр. 87.)

Ако је амерички модел најбољи, како онда објаснити, да је «број силовања шест пута већи у «демократској» Америци, него у «ауторитативној» Русији? «Отаџбинска историја 20. века», а уџбеник је написао Игор Ованович Долуцкии: «Историја Русије јесте прича о примитивном руском народу, који не зна што је дмеократија», а књигу је финансирао Ђерђ Сорош.» (Димитријевић, ..., 131. стр.)

Најупечљивије говоре суве бројке: «1912 Србија имала  30 000 мртвих и рањених;

1913 Србија имала 41 000 погинулих војника; 1914-1918 страдало је 1 200 000, а овомеваља додати и пола милиона инвалида. Демографски губитак Србије 1912-1918 износио је 35% становништва, а од тога мушкарци између 18 и 55 година износе чак 57% мртвих. Јосип Броз није никада дозволио да се утврди број убијених Срба, а уместо тога су фалсификовали историју, да су страдали не Срби, већ Југословени и то не од Хрвата, него од фашиста и «домаћих издајика». «Јаук и гробље је народ мој, а светла прошлост је лаж», каже Милош Црњански у «Лирици Итаке», када је видео да су власт после 1918 године преузели олош, док српски војници, борци и инвалиди просе на улицама српских градова. Најстрашније је да су гинули најбољи.»  (Димитријевић, ...143. стр.)

Да, гинули су најбољи. И у горе споменутим чињеницама имамо одговор на питање, зашто се српски народ данас налази у тако безнадежном стању. Пред почетак Другог светског рата «постојала је група младих људи окупљених око листа «Хришћанска мисао»: Бранко Рапајић (јеромонах Јован), Здравко Јагодић, Димитрије Најдановић (докторирао на Фихтеу), а сарадници су били: Ђоко Слијепчевић (добро је пратио леву и марксистичку идеологију) и Милутин П. Деврња волео је Берђајева, као и Рапајић и били су у дијалогу са временом. А заједнички им је било то, јер су јасно видели колико је комунизам погубан за Србе. Јагодић гине у експлозији барутане у Смедереву године 1941.; Оца Јована Рапајића заједно са јеромонахом Михаилом Ђусић, стрељали су комунисти 1945. На животу су остали само Милутин Деврња, Димитрије Најдановић и Ђоко Слијепчевић.»  (Димитријевић, ... стр. 145)

Ова књига нам на убедљив начин говори да и данас имамо међу нашим народом младе људе, који прате савремена збивања у свету, а да истовремено нису равнодушни према судбини сопственог народа. Овде, наравно, не мислим само на самог аутора Владимира Димитријевића, него и на десетак изванредних интелектуалаца његове генрације, па и млађих, а неке од њих је у својој књизи споменуо и сам Димитријевић

Зашто је ова власт у Србији таква каква јесте? Зато што су и они верници Јосипа Броза и титоистичке Југославије. А о самим почецима те идеологије у нас упечатљиво говори сам аутор: «У октобру 1944. одржава се у «ослобођеном» Београду Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије – АСНОС. Инжењер из Лазаревца, Павле Алексић, назива Србију новорођенчетом и тражи од Тита да «остану поред колевке док беба не одрасте; кумунистички прота са Златибора, Милан Смиљанић грми «на нашем барјаку је сада звезда, а не крст»; универзитетски професор Синиша Станковић, у наступу аутомржње виче: «Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи, а комуниста, студент из Ужица Добривоје Видић, правда хрватске злочине: «650 000 стрељних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца». (Димитријевић,... стр. 146-147)

Читалац је захвалан да је навео ове цитате. Оно му омогућује да постави, на пример, питање: Има ли примера, да је један Хрват, римикатолички свештеник, изјавио нешто слично? Одакле толика количина саморжње, мржње према своме роду од стране Добривоја Видића из Ужица? Има ли оваквих примера и код других народа?

У тој атмосфери страха и ропске послушности било је усправних и храбрих људи, који су покушали да скрену пажњу на ужасне хрватске злочине почињене између године 1941. и 1945.: «Др Василије Протић, бивши краљевски министар, изгубио је «српску националну част», јер је скупљао доказе о хрватским злочинима у Јасеновцу и Избегличкој влади у Лондону послао шездесет фотографија хрватских зверстава.» (Димитијевић,...148 стр.)

На истој страни стоји следеће: «Др. Боривоје Д. Милојевић избачен је с Филососког факултета, јер је током окупације 1941-1945 држао курс пчеларима Шумадије. 1945 све позиције су заузели Брозови Срби, а њихова деца и унуци данас служе окупатору и Сорошу.»

Овај, наоко безазлени пример Боривоја Д. Миливојевића даје нам блистав пример правог лица режима Јосипа Броза. Док један српски професор бива кажњен јер је држао предавања о пчеларству, дотле Павелићев директор Хрватске енциклопедије Мате Ујевић у доба Тита не само да му се ништа није догодило, већ је био именован за заменика директора Југословеснке енциклопедије. Директор је био хрватски писацв Мирослав Крлежа.

Ево још неколико замимљивих података из Димитријевићеве књиге: «10% деце које се уписују у Србији су Роми» (стр. 169)... 2001 године Србија има 7 500 000 становника (без Косова), од тога на селу живи 35%. Незапослено је  1 000 000 000, а то чини око 30%, има 1 300 000 пензионера». (Димитзријевић,... 172 стр.)... «На десет рођених имамо 14 умрлих. Запослено је свега 35% радно способног становништва. Просечна зарада износи 220 евра. Људи старији од 60 година чине 20%. Црна Гора више није држава српског народа, како је било у време краља Николе, до 1914. године, изгубили смо и Космет, а спорема се Војводина, Рашка, а и Тимочка крајина.“ (Димитријевић,... 351 стр.)

Прва мета окупатора јесте српски језик. Њихови извршиоци у Србији чине све да га униште. Аутор нам и овде даје неколико изваредних примера. Слуге окупатора у медијима и школству искључиво говоре о «апликацији», «пауерпоинту», «валоризација», «туристичкој дестинацији», «поентирању», «едукацији», а заобилазе српске речи «примена», «вредновање», «образ». Зашто? Јер, на пример, «образ» означава «лик Божији у човеку», а образовање представља остварење лика Божијег у човеку; «питати» значи хранити, а васпитати значи «храњење светињом»; «просвета» има исти корен као и «светлост» и «светост». Зато данашња власт, да би уништила српски дух, више не говори о просвети, него само о «едукацији» (Димитријевић, ...188 стр.)

Интересантан је случај са увеђењем веронауке. И овде су «европејци» пружили свој «значајан» допринос дискусији. Тако Жарко Кораћ каже: «Социј.-демокр. унија је изразила незадовољство  најавом увођења веронауке.»;  «Увођење веронауке поново ће да раздваја децу на Србе, Турке, Хрвате», Ласло Секељ, «Данас», 14. Јул 2001; Мањинске заједнице ово ће доживети са дозом несигурности и тескобе», Милан Подунавац, «Данас», 13 јул 2001; СПЦ жели да своју неспособност да одговори изазовима савремености реши приводећи децу вери уз помоћ државне принуде», «Љубиша Рајић, «Данас», 7 мај 2001; Увођење веронауке у школе представља  клеронационалистички концепт српске државе, који не може да наиђе на одобравање европске и светске зајенице», Обрад Савић, «Данас», 10 фебруар 2001; «Људи који су допринели ужасним ратовима деведесетих и који  данас прештампавају књиге Николаја Велимировића, гнусна дела препуна патолошке мржње према Јеврејима и католицима», Веселин Марковић, «Данас», 6 јул 2001.»  (Димитријевић,... 229 стр.)

Српски «европејци» у својој патолошкој мржњи према свему српоском у овом случају предвидели су само једну маленкост. Чињеница је,д а у већини чланица Европске уније постоји предмет веронаука. Тиме се они, дакле, понашају крајње неевропски. Но, Обради Савићи, Веселини Марковићи, Ласли Секељи, Љубиши Рајићи, Милани Подунавци не виде, или неће да виде, да се они понашају суверено, него изразито провинцијално, јер немају појма како по том питању стоје ствари у свету.

Како је могуће спроводити овакве погрешне потезе? «Реформу школства воде људи без икакве стручне биографије, који само испуњавају домаће задатке, што су им поставили странци. Уместо да се на демократски начин обави расподела политичке моћи, овде монопол доспева у руке неотитоиста», Проф. Никола Милошевић, «Вечерње новости», 18 новембар 2004.» (Димитријевић, ... 256 стр.)

Кратак и блистав одговор. «Реформисти» се нису бирали на основу стручних критеријума, већ на основу политичке подобности.» (Димитријевић,... стр. 265) Као у доба Јосипа Броза руководећи положај ниси могао добити, ако ниси члан комунистичке  странке, тако то не можеш ни данас постићи, ако ниси у милости Америке, Енглеске или Немачке.

Било је неколико светлих примера који су се супроставили уништавању српске школе: «Љиљана Чолић, министар порсвете, настојала је да заустави распад школског система, којим је руководио министар Гаша Кнежевић, који се потписивао латиницом,  и зато су је у јесен 2004 уклонили, а напали су је чак и на Бибисију. Прича о «активној школи» и да ђаци оцењују професоре јесте пут разарања српске школе и образовања.» (Димитријевић,... стр. 347)

Уклоњена је Љиљане Чолић и њени истомишљеници те тако, чини се, нема препреке за паклени план Запада: «Над Србима ваља спровести „денацификацију“, а план за то кроз окупацију изнео је Данијел Јонах Голдхаген Daniel Jonah Goldhagen у часопису „The New Republic“, 17 May 1999, док су истовремено америчке, „демократске“ бомбе падале по српским градовима: „Криминалци међу Србима – Милошевић, српско руководство и они који су Албанце и Бошњаке касапили, протеривали и силовали, - морали би бити кажњени. Остали, који су подржавали криминалце, а то је велики део српског народа, требали би бити натерани да схвате своје погрешке и да се поправе.“ А начин да се Срби „денацификују“ јесте измена њихове свести кроз школу, а што су радили и комунисти и причом о „братству и јединству“ (Димитријевић,...291 str.)  

Препрека „денацификацији“ Срба представља СПЦ. Ово добро знају на Западу, као и њихови послушни извршиоци у Србији: „Александар Ћирић у:„Република“, 268/2001, каже: „Српска црква је нарочито заводила српски народ године 1989., када је носила мошти кнеза Лазара и некрофилно отварала костурнице и јаме из Другог светског рата.“ Тако Ћирић назива сахрањивање жртава хрватског геноцида. Дакле, Тито је у праву, јер је јаме забетонирао и тако нам одузео прошлост, а жртве заувек убили.“ (Димитријевић,...294 стр.)

Борба за историју у Србији најбоље илуструје појава уџбеника за гимназију, који су написали Коста Николић, Никола Жутић, Мимчило Павловић и Зорица Шпадијер (Завод за уџбенике, 2002, Београд): „У том уџбенику се први пут после године 1945. говори да су Дража Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини била „национални покрет српског народа“, да је КПЈ кренула на устанак против Немачке тек после Хитлеровог напада на Совјетски Савез 22 јуна 1941; да су партизани даном устанка у Србији прогласили дан убиства два српска жандарма; да је генерал Милан Недић преузео „незахвалну дужност председника окупиране српске владе под околностима окупације земље, како би својим ауторитетом пред Немцима сачувао биолошку супстанцу српског народа“; да су партизани и четници заједно ослободили Горњи Милановац 28. септембра 1941, те да је у селу Планинци формиран први логор за немачке ратне заробљенике у окупираној Европи; да су Немци у борби са титовим партизанима на Кадињачи убили 527 Срба, а сами имали два погинула војника; да је Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу било против „националних и државних интереса српског народа“ и да су републичке границе  биле тада проглашене као „привремене“; да је четнички покрет на заседању у селу Ба поништио одлуке АВНОЈ-а; да су „Савезници“ 1944., у договору са Титом, бомбардовали Србију, суровије него Немци годиен 1941; да је нова власт после 1945. побила на десетине хиљада Срба; да је на Сремском фронту страдало 13 000 српских младића, који су од стране Тита и његових сарадника послати у смрт.“ (Димитријевић, ... 297 стр.)

Ево неких гласова који су били против такве нетитоистичке, „неправоверне“ читанке: „Вујошевић Радомир – Љака је овај уџбеник назвао „тровачем ђачких мозгова“, а Бранко Латас каже: „Дража Михаиловић се борио за „Велику Србију.“ Милош Васић („Време“, 10 октобар 2002): „Четничка читанка за матуранте. Она је кукавна националистичка десница којој су сви криви осим ње саме. У читанки нема ни речи о хрватским партизанима, којих је било поприлично“. Слично пише и титоиста Оливера Милосављевић, „Време“, 5 децембар 2002. Тито, међутим (види: „Пролетер“, 16 децембар 1942) каже: „Слабост партизанског покрета у Хрватској лежи у томе што он углавном обухвата српско становништво, а врло мали број Хрвата.“ Димитријевић,... 299-300 стр.)

Титоисте у овом уџбенику највише боли истина, односно да је дошло време да и други могу да кажу своје виђење историјских догађаја: „Драгољуб Живојиновић: „Ићи у рат, изазивати Немце, па је онда за једног убијеног Немца стрељано сто људи, или чекати прилику да се ситуација промени и укључити се у борбу када буде лакше и када ће мање да се гине? Напади комуниста резултирали су репересалијама у Србији: партизани су побили камион Немаца код Тополе, после тога Немци су одвели народ у Крагујевац, на стрељање... ја сам од оних који су најжешће критиковали регента Александра Карађорђевића и Николу Пашића, што су бесомучно слали српску војску у погибију 1914. до 1917. То је била непромишљена политика касапљења народа, уништавање његових виталних снага... дуго времена постојала је само једна истина. Сада најзад и друга страна после готово пола века може да каже своје вишење.“ (Димитријевић,...307 стр.)

У чему је проблем? Коста Николић („Време“, 19 децембар 2002) својим критичарима одговара веома јасно и гласно: „Од када постоји  историјска наука, библиографија радова је један најзначајнији показатељ вредности неког историчара. Заиста бих волео да критичари овог уџбеника јавност обавесте о својим научним радовима, које их квалификују да вреднују и оцењују... У хрватском уџбенику за матуранте пише, да је у Јасеновцу  страдало „50 000 противника режима НДХ, хрватских антифашиста свих боја и гдје који припадник којег другог народа“. Толико о говору мржње.“ (Димитријевић,...309 стр.).

Овде лежи суштина наших неспоразума. Србија се налази у катастофалној економској, политичкој и култирној ситуацији, јер власт у држави и медијима држе људи, који иза себе немају никавих дела и научних радова. Њихова једина квалификација јесте да су заљубљени у америчке „демократске бомбе“.

Прозападна Србија држи се чврсто Титове Југославије. Но, та идеологија заснована је на србофобији. Запад је продужену руку у борби против Срба имао у Титу и зато им никада није сметао проблем људксих права и слободе у Титославији. Суђење Дражи и Слоби јесте суђење Србима и њихове осуде значе да су Срби осуђени на доживотну робију. Србију чека затирање. Насиље над Србима се наставља“ (Димитријевић,... стр. 318)

Веома важно је да правимо листе српских непријатеља, спољних и унутрашњих, да наша деца и унуци знају, како се заиста живело у нашој земљи годиние 2013: „Еви листе србофобичних медија: Сиенен, Бибиси, Радио Слободна Европа, Сорошев Отворени универзитет, Задужбине: Конрад Аденауер, Ханрих Бел (од странке Зелени), Фридрих Науман.“ (Димитијевић,... 353 стр.)

И поред суморне слике коју нам аутор нуди, Димитријевић није песимиста. Он на крају књиге каже да нам не простаје друго, него да се боримо, јер „Сорош и Запад ослањају се на децу и унуке старог титоистичког, комуниостичког режима. То су нови јаничари морају да се докажу да су бољи Турци од Турака, јер „потурица је гори од Турчина“. Сорошеви медији су следећи: „Данас“, „Време“, „ТВ-Б92“ и задатак им је да као папагаји понављају своје господаре из Вашингтона, Лондона и Париза. (Димитријевић, ... 363-364 стр.)

Не зачуђује да су водећи медији у Србији прећутали ову изванредну студију. Истовремено „РТС“, „Б92“, „Студио Б2“ и тако редом сервирају нам свакодневно безвредне и баналне приче. Словом, Владимир Димитријевић је написао једно веома вредно дело, кога топло препоручујем нашој јавности.