header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Отац Дамаскин Светогорац: Лично спасење Штампај Е-пошта
понедељак, 15 јул 2013
        Погледај данашње жене које улазе у српске храмове: многе од њих носе панталоне, а за то би требале да буду избачене из цркве... Да ли су жене, које носе панталоне, да ли су оне православке? Мало је вероватно, јер оне су под проклетством још у Старом Завету.

 +++

Господ је прорекао у Јеванђељу: "Али син човечиј, кад дође дакле, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 17, 8). Како разумети ово што Господ прориче: "кад дођем други пут, хоћу ли наћи веру на земљи?" Разуме се - хоће ли наћи праву веру, а не лажну веру, као што говори Апостол Павле: "Царство Божје није у речи, него у сили" (1 Кор. 4, 20). Јер код јеретика је углавном вера на речима, а код иноверника је вера у демонској сили, док је права вера у Божјој сили, а то је само код Православаца. Апостол Павле говори у Посланици: "Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење" (Рим. 10, 10).

А данас нема у целој Цркви правог исповедања вере, него има и екуменизма и новотарија које воде ка унији. Јер кад би било правог исповедања вере, онда би Црква била у прогону, јер кад нема православног цара, Црква увек бива прогањана, тако је увек било. Данас нема у целој Цркви правог исповедања вере, него веру исповедају само поједини епископи, свештеници и мирјани. А Апостол Павле каже: "устима се исповеда за спасење", што значи, да се данас само појединци спашавају, само они који исповедају чисту Православну веру, примљену од светих Отаца, по Предању светих Отаца. Такву чисту Православну веру исповедају само појединци у Цркви и зато се данас може говорити само о личном спасењу, а не о спасењу Цркве у њеним формалним границама, са њеним бројним члановима, који се рачунају у епархије и парохије. Јер многи се данас представљају као православци, а у суштини на делу они се не показују као православци, јер Господ вели: По плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16).

Погледај данашње жене које улазе у српске храмове: многе од њих носе панталоне, а за то би требале да буду избачене из цркве. Раније то није било да жене носе панталоне, и зато Канони Цркве о томе не говоре, или нисам то запазио, али Стари Завет проклиње жену ако носи мушко одело, и проклиње мушкарца ако носи женско одело. Према томе питање је: да ли су жене, које носе панталоне, да ли су оне православке? Мало је вероватно, јер оне су под проклетством још у Старом Завету.

Опет је питање: да ли су они, који пуше дуван, да ли су они православци? И то је питање, јер говори се за дуван, да је то ђавољи кад, ђавоље кађење. То је само мало од свега што може да се наведе као пример кршења црквених прописа, али довољно да се закључи, да многи, који се рачунају у чланове Цркве, у суштини се не спашавају, и то указује да је Црква у неком хаотичном стању и зато треба гледати лично спасење.

Спасење на даскама лађе

Један Руски Старац је сликовито приказао како ће изгледати Црква у последње време, и он каже:

У последње време Црква ће бити као у бури на мору, као што је у Делима Апостолским описана бура на мору у којој се нашла лађа са многим путницима, међу којима је био и Апостол Павле. Затим се лађа насукала и распала, а путници су се спашавали на даскама од лађе. Управо тако православни ће се спашавати на "даскама од лађе" у последње време, а ове "даске од лађе", то су неки делови Цркве који се спашавају, док се остали делови Цркве даве у мору светске сујете и прелести.

Расколи у Цркви

Апостол Павле у Посланицама поручује хришћанима: "Ако има дакле које поучење у Христу, или ако има која утеха љубави, ако има која заједница духа, ако има које срце сажаљиво и милостиво, Испуните моју радост, да једно мислите (мудрујете), једну љубав имате, једнодушни и једномислени (једномудрени)" (Флб. 2, 1-2). "Будите једне мисли међу собом" (Рим. 12, 16). "Молим вас пак, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа, да сви једно говорите, и да не буду међу вама расколи, него да будете утврђени у једном уму и у једној вољи" (1 Кор. 1, 10). А погледај данашње служење у Цркви: један служи овако, други онако, трећи опет друкчије. Где је ту Божја воља? Није тако било раније, него се служило једнолично и једино је било неких небитних разлика међу Помесним Црквама.

Погледај опет данашње исповедање вере у Цркви: један исповеда овако, други онако, трећи опет друкчије. Где је ту Божја воља? Није тако било раније, него се исповедала вера једнако.

Погледај данашње учење у Цркви: један говори овако, други онако, а трећи опет друкчије. А Бог ћути и пустио је да свако ради како хоће, али неће моћи докле хоће, као што је рекао у Откровењу: "Ко чини неправду, нека чини још неправду; и ко је поган, нека се још погани; и ко је праведан, нека још чини правду; и ко је свет, нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим" (Откр. 22, 11-12). Тако дакле, људи говоре, а Бог ћути; али биће страшно кад Бог проговори кроз природу, кад се побуни небо и земља против људи за њихова безакоња, за њихове грехе против природе.

Тако се види данас да се Црквена лађа распада и могуће је спасење само на "даскама од Црквене лађе", тј. само у деловима Цркве који држе Свето Предање. Управо то се данас и догађа у Цркви: побожни људи бирају где ће ићи на литургију и где ће се причестити. Тако су неке цркве препуне верника, а неке су полупразне, а неке су готово празне; јер сваки верник бира где ће на литургију. Зато данас треба гледати лично спасење. Свети Игњатије Брјанчањинов вели: "Себе спашавај. Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења; то је у
наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњега,
да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често. Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило. Спасавај се да би душу своју сачувао - речено је Духом Божјим остатку хришћана".

Школа и искуство

Да видимо опет зашто је Господ рекао: "кад дођем други пут, хоћу ли наћи веру на земљи?"

Апостол Павле каже: "Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење".

Речено је већ да сада нема у целој Цркви правог исповедања вере, јер има екуменизма и новотарија које воде ка унији. Осим тога, вера се данас не прихвата срцем, као што говори апостол Павле: "срцем се верује за правду", него се прихвата углавном умом без срца.

 У старо време биле су само школе за оглашене, тј. за почетнике у вери, а данас је обрнуто, данас су само школе за црквене старешине, за епископе и свештенике. Једно је школско знање, а друго је искуство; једно је образовање у школи, а друго је образовање искуством. Апостол Павле говори: "Царство Божје није у речи, него у сили". Авва Јустин у својој Догматици вели: "Категорички је императив богочовечанске гносеологије (науке сазнања): доживи, да би познао. Отуда је сваки хришћанин по самом позиву свом философ". То значи: док не доживиш, ти заправо не знаш. Овде се наравно вели да доживиш силу Божју, као што апостол Павле говори: "Царство Божје није у речи, него у сили", а не вели се да доживљаваш грехе људске. А када се то доживљава сила Божја? У немоћи, као што је Бог открио апостолу Павлу: "Сила се Моја (Божја) у немоћи се показује сасвим" (2 Кор. 12, 9).

 И када се то доживљава сила Божја? У невољи, као што народ каже: "без невоље нема богомоље". Овде није неопходно да наводимо свете Оце и Матере, довољно је да наведемо српске очеве и матере који су претрпели пет векова ропства. Да ли може неки народ да претрпи пет векова ропства без силе Божје? Сигурно да не може. Нису њима требале школе и предавачи кад је њих сам живот учио и Анђели и Свеци Божји. Није њима требало школско знање кад су имали искуствено знање. Нису њима требале школске проповеди кад су доживљавали силу Божју. Они нису прихватали веру умом него срцем, јер умом се сазнаје само школско знање, а срцем се упознаје сила Божја. А кад кажемо, да се срцем упознаје вера, то не значи буквално: само срцем без ума. Мада може да се упознаје вера само умом без срца - као код јеретика, и може да се упознаје вера само срцем без ума - као код иноверника, док код православних се упознаје вера и умом и срцем.

Највећа заповест Господња гласи: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом" (Мк. 12, 30). Прва заповест вели: свим, свим, свим, свим, а то значи и умом и срцем, али је срце главни орган сазнања а не ум. Мада се вера прихвата свим силама човека, ипак је срце главни орган сазнања а не ум. По учењу светих Отаца благодат Божја треба да се пројави у срцу човека, а то бива само кад се потпуно сједине срце, ум и воља, као свето тројство у човеку. И док се потпуно не сједине срце, ум и воља, у срцу човека неће се пројавити пламен благодати Божје.

Не дај своје срце ни за шта на свету

Старац Тадеј је често говорио: "Не дај свој мир ни за шта на свету". Он је то говорио из искуства, а ја сам то овако разумео: не дај своје срце ни за шта на свету. Јер коме човек преда своје срце, то је његов бог. Јер у срцу треба да се пројави благодат Божја, као што уче свети Оци из искуства, па ако човек предаје своје срце некоме или нечему у свету, онда се благодат Божја никад неће пројавити у његовом срцу. У поукама Оптинских Стараца стоји ово:

"Једном је један човек са болесним ногама, посетио Оца Антонија и рекао: "Баћушка, ноге ме боле и узнемирен сам, јер не могу да се поклоним до земље." Отац Антоније је одговорио: "Па, у Писму је речено: "Сине, дај ми твоје срце", а не "ноге". Ко је слаб телом и уморан, тај може да седи у цркви: Сине мој, дај ми срце своје (Приче 23, 26). - Боље је седећи мислити о Богу, него стојећи мислити о ногама, - рекао је светитељ Филарет Московски."

Преп. Амвросије Оптински говорио је: "Бог не ствара крстове за људе, то јест, очишћења кроз духовне и физичке патње. И колико год би тај крст могао бити тежак за појединца, дрво које је дало грађу, израста
из земље његовог срца."

Старац је такође говорио: "Ако особа иде правим путем, за њега нема крста. Међутим, када почне да се тетура са једне на другу страну, онда се различите околности појављују, које га враћају назад на прави пут. Ови елементи сачињавају крст за човека. Наравно, они се појављују различити, свакоме према сопственој потреби."

И премудри Соломон вели: "Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот" ( Приче 4, 23). И преподобни Оци заповедају: "ум да чува срце". У Псалтиру Бог је посведочио: "Четрдесет година негодовах на тај пород, и рекох: увек заблуђују срцем; и они не познаше путеве Моје. Тако се заклех у гњеву Своме: да неће ући у покој Мој" (у одмор Пс. 94, 9-11). Шта то значи: чувати срце од сујете светске, од узнемирења и обмана у свету? То значи: чувати срце од љубави и мржње према свету, од љубави и мржње према некоме или нечему у свету. Срце треба да буде припремљено за Бога, за благодат Божју, па ако неко или нешто заузме срце, тада заузима место Божје и онда нема места за благодат Божју. Зато сам ја изреку Старца Тадеја: "Не дај свој мир ни за шта на свету", овако разумео: не дај да ти срце узнемирава ништа на свету, а то значи: не дај своје срце ни за шта на свету.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 08 јун 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 58 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.