Када се погледа историјат увођења чипова у лична документа, јасно је да крајњи исход овог процеса представља чиповање људи из „безбедносних“ разлога, како се сада ради са стоком.

      Овај чланак сам написао и објавио 2010. године, када су новине кренуле да пишу о чипованим здравственим књижицама. Идеја није престала да важи: отишли „жути“, дошли ови са паролом „Напред, па у кречану!“ а ствар се нимало није променила. Разлог? Па, иста је то екипа –исто схватање политике. Народ је за њих стока коју треба варати и обмањивати и, на крају, као у Домановићевој причи „Данга“, свима лупити жиг на чело. Пошто се у нашој Србијици ништа није променило – иста мета, исто одстојање – ево текста на увид. Да Србија зна шта јој спремају! И да се бори!

На шта нас ово подсећа?

На кампању за жигосање стоке у Србији, спровођену од стране нове власти у јесен 2005. Ево чланка из „Вечерњих новости“: Свака крава у компјутеру:

„У Србији почело бесплатно обележавање говеда. До краја минђуше се добити 1,2 милиона грла и направиће се база података доступна свима. Сељаци неће плаћати обележавање, а новац обезбеђује ЕУ и Влада Србије.

Пројекат финансирају Европска унија и Влада Србије и то представља увод у нову еру подршке у заштити здравља потрошача и развој пољопривреде на домаћим газдинствима. Европска агенција за реконструкцију и српска влада уложиће, у односу пола пола, око три милиона евра у ту акцију, што значи да је обележавање за власнике стоке бесплатно. Она поред обележавања подразумева и прављење базе података, што значи да ће свако грло бити у компјутеру, а подаци о њему и његовом кретању доступни свим заинтересованима.“

Шта је коначни циљ чиповања свих личних докумената?

Убацивање чипа у људе (за шта постоји већ доста при-мера), што је до сада углавном био случај са псима и стоком. Ево о томе чланак из „Блица“: Микрочип у телу сваког државника
„Вртоглави развој науке унео је у наше животе, раније него што су многи очекивали, ствари које смо гледали само у научнофантастичним филмовима. Жеља за потпуном сигурношћу достигла је највиши ниво у Мексику, где је врховном државном тужиоцу и његовој екипи од 160 нај-ближих сарадника уграђен микрочип помоћу којег ће моћи да прати њихово кретање 24 сата дневно.

Уз помоћ микрочипа, који није већи од зрна пиринча, њима ће бити омогућен и приступ у постројења са максималном безбедношћу.

Овај пионирски подухват из савремене технологије до сада се често примењивао на животињама, док је ово прва у јавности обелодањена примена чипа на људима.

’Мексичком савезном тужиоцу и екипи његових истра-житеља микрочип је уграђен у руку још у новембру прошле године. Намера нам је била да уз његову помоћ они добију несметани приступ забрањеним деловима зграде у којој се налази штаб врховног тужиоца’, рекао је Антонио Ацевес, генерални директор компаније „Солусат“, која врши дистрибуцију микрочипова у Мексику.

Предност микрочипа је и у томе што ће полиција у случају отмице увек моћи да прати траг тужиоца Рафаела Маседа де ла Конча и 160 људи из његове службе. Ова безбедносна мера коштала је мексичке пореске обвезнике 150 долара по чипу.

Према плану, микрочипови ће у наредних неколико месеци бити утрађени и највишим званичницима мексичке армије, полиције и особљу из кабинета председника Винсента Фокса.

Позивајући се на ’сигурносне разлоге’ из канцеларије врховног тужиоца Мексика нису желели да коментаришу наводе генералног директора компаније ’Солусат’. Међутим, сам Марседо је пред новинарима споменуо микрочип, рекавши да му је имплант утрађен у руку и да је то било неопходно како би имао неометан приступ новом информационом центру за борбу против криминала.

„То је само због приступа, због сигурности“, рекао је Марседо. Чип ће надлежнима омогућити увид у то ко је од званичника и у које време имао информације о сваком посебном случају, што ће умногоме решити до сада највеће безбедносне проблеме мексичких власти, које до сада нису успеле да се обрачунају са корупцијом.“ („Блиц“, 16. 07. 2004.)

Како се нешто такво, иротивно основним људским правима и здравом разуму, може спровести?

У часопису „Toronto Star“ 12. децембра 2006. објављен је текст Кевина Хагертија „Једна генерације је све што им треба“, из кога се све види:

„До времена када мој четворогодишњи син буде обложен омекшалом кожом старости, њему ће вероватно изгледати сасвим уобичајена чињеница да ће скоро свако кога буде по-знавао имати трајно уграђен микрочип. Аутоматски пратећи његово кретање у реалном времену, чип ће га повезивати са базама података које ће надзирати и снимати његове најситније навике у понашању. Већина људи гледа на такву могућност са осећајем ужаснуте неверице, одбацујући је као фантазију из научне фантастике. Међутим, технологија већ постоји. Већ годинама друштва за заштиту животиња уграђују у све кућне љубимце који напуштају њихове просторије један мали иден-тификациони микрочип. Исто тако, милиони потрошачких производа сада се прате преко минијатурних радио-таласних идентификационих (RFID) чипова који омогућују сателитима да одреде њихову тачну локацију.

Један одабран број људи је већ „чипован“ са уређајима који аутоматски отварају врата, пале светла и извршавају друга скромна чудеса. Један од познатијих међу њима јесте истраживач са енглеског Ридинг универзитета Кевин Ворвик; Ворвик је водећи заговорник скоро неограничених могућности употребе таквих чипова.

Међу корисницима су и муштерије Баха бич клуб у Барселони, од којих су многи платили око 150 америчких долара за привилегију да им буде уграђен микрочип који им омогућава да заобиђу дугачке редове на улазу у клуб и купују пића путем скенирања.

Ови појединици су авангарда напора да се ова технологија што више прошири. Од сада ће микрочипови постајати постепено све мањи и све неприметнији и лакши за постављање. Према томе, свака реална препрека масовном „чиповању“ грађана Запада није више технолошка већ културна. Она се заснива на нагонској реакцији против могућности личног обележавања које појединца претвара у обичан делић масовног инвентара људске расе.

Можда се ми данас чврсто држимо таквих убеђења, али се обзири могу, и вероватно хоће, мењати. Начин на који ће се такав невероватан преображај погледа на свет вероватно десити јасан је свакоме ко прати све што је везано за питања приватности у последњих четврт века. Неће бити куцања на врата у 3 сата ујутру од стране специјалаца који су дошли да нам на силу уграде чипове у тела. Процес ће бити суптилнији и надовезујући, обложен необоривом терминологијом прогреса и друштвеног напретка, опонашајући процесе који су већ допринели експанзији у употреби надзорних камера и у корпорацијском тржишту личних података. Биће употребљен читав низ већ проверених стратегија како би се ова технологија грађанима приближила. То ће ићи упоредо са растућим притисцима на већ прокажене друштвене групе и подстрецима остатку становништва да се чипује.

Све почиње у далеким земљама. После испробавања технологије на заморчићима, људским и животињским, прво широко распростањено уграђивање чипова у људе десиће се на обронцима западног света.

Такав развој ствари већ ће имати важност сам по себи, али ће његов међународни одјек лежати у прилици да се глобално гледалиште упозна са том технологијом и навикне на помисао да је чиповање једна могућа будућност. Све већи број разних хипотетичких сценарија за чиповање такође ће бити представљен путем забавних медија, што ће даље допринети процесу тог упознавања.

На Западу ће чипови прво бити уграђивани у чланове обележених група. Педфоили су главни кандидати за ту почаст, мада би могло да започне и са терористима, нарко-дилерима или једноставно криминалцима који су на најлошијем гласу баш те године. Биће давана обећања кратког даха да ће та технологија бити примењена само на „најгоре од најгорих“, а заправо ће врло брзо уследити свеобухватно чиповање свих затвореника, укључујући и оних који издржавају условне казне.

Чак ће и они који су само оптужени бити чиповани, што ће бити правдано тиме да ће то спречити њихово бежање од правде. Многи ће затвореници ово радо прихватити, пошто ће само чиповани имати могућности превременог, условног пуштања на слободу, одласка кући за викенд или кажњавања друштвено-корисним радом. Унутар затворског система развиће се нови речник који ће разликовати нечиповане од чипованих.

Мада ће употреба чипова бити правдана напорима да се смање преваре и друга кривична дела, криминалци ће скоро тренутно развити начине да симулирају кодове са туђих чипова и да манипулишу тим подацима.

Релативна малобројност затворске популације значиће, међутим, да ће затвори бити тек кратак предах на једном дужем путу. Комерцијални успех зависи од способности налажења начина да се чипује шире становништво, то јест сви они који поштују законе. Зато ће се циљати на још неке обележене групе. То ће несумњиво подразумевати надзор над примаоцима социјалне помоћи, што ће се правдати напорима да се смање злоупотребе, повећа ефикасност и спречи могућност примања „незаслужених“ бенефиција.

Једном када електронска трговина постане довољно напредна, примаоци социјалне помоћи ће исту примати у виду електронске допуне својих микрочипова, што ће имати призвук праведности, обезбеђујући да корисници могу да купују само производе које је одобрила влада, и то од одобрених продаваца, смањујући ту увек узнемиравајућу могућност да ће сиромашан свет можда користити ограничена средства која су му дата на располагање за куповину алкохолних пића или дувана.

Борци за грађанске слободе ће покушати да покрену де-бату на ту тему. Њихова настојања да се чиповање забрани биће ометена природним тешкоћама у анимирању саосећања јавности према криминалцима и примаоцима помоћи - групама за које би већина хтела да буду под још већом контролом. Дакако, нижи степен саосећања јавности према таквим групама заправо објашњава зашто ће присилно чиповање бити првенствено усмерено на оне који су већ на неки начин обележени.

Тада ће се у причу умешати и званични органи које се баве заштитом приватности. Поседујући мандат за оцену законитости таквих иницијатива, комесари за приватност и скупштински одбори произвешће масе извештаја који ће бити представљени на читавом архипелагу међународних скупова. Успорени дугим процесима истраживања и роковима за издавање, њихови налази ће бити изнети већ дуго након што широка примена чиповања буде постала већ готова ствар. Налази истраживања о ефикасности таквих технологија биће разнородни и отворени различитим тумачењима.

Званичници ће на сав глас пружати уверавања индустрији чипова да се они не противе самом чиповању, које је великом брзином постало растућа пословна грана. Уместо тога, они ће само настојати да се та технологија употребљава на равноправан начин, и да подаци на чиповима не буду подложни злоупотреби. Предлагаће се нове мере заштите.

Послодавци ће почети да траже микрочиповање као услов за запошљавање. Предводник ће бити америчка војска, која ће захтевати чиповање свих војника као начин побољшавања команде и контроле на терену, као и идентификације људских остатака. Од кувара до командоса, свих милион и више припадника америчких оружаних снага добиће уграђене чипове уместо досадашњих металних плочица.

Убрзо ће следити и огромни сектор безбедности. Од чувара, полицајаца и затворских чувара ће се очекивати да имају уграђени чип, што ће такође бити случај са свима који раде на осетљивим пословима.

Први знаци овог последњег већ су видљиви. Током 2004. уред мексичког државног правобраниоца почео је са уграђивањем чипова у запослене ради ограничавања приступа обезбеђеним зонама. Категорија „осетљивог занимања“ биће проширена до тачке када ће свако чији посао захтева кључеве, лозинке, безбедносну проверу или идентификациону значку морати да исте замени уграђеним чипом.

Судије које буду одлучивале о уставности оваквих мера закључиће да је чиповање у оквирима закона. Танка маска „добровољности“ иза које ће се већина оваквих програма крити омогућиће судству да тврди како појединци нису приморавани да ту технологију прихвате против своје воље.

У ситуацијама када чипови буду очигледно наметани људима, судови ће пресудити да то представља несумњиво кршење њиховог права на приватност. Међутим, они ће се тада позвати на небулозни и историјски променљиви стандард „разумности“ да би прогласили обавезно чиповање као нужно кршење права на приватност у контексту захтева за ефикасношћу државних органа и неодложном потребом да се повећа безбедност у светлу још увек трајућих ратова против тероризма, дроге и криминала.

На овом месту, нека нажалост већ уобичајена трагична појава модерног живота ће се десити: неко мало дете, ве-роватно нека врло фотогенична беба, биће убијено или на ужасан начин злостављано. То ће се десити у једном од медијских центара западног света, омогућујући непрестано извештавање, без предаха. Произвођачи чипова препознаће у овоме прилику коју су годинама чекали. Пошто ће до тада већина „бубица“ у њиховим производима бити „испеглана“, већина грађанства са њима већ упозната а сами производи већ релативно јефтини, произвођачи ће се удружити са полицијом ради покретања гласне јавне кампање у циљу подстицања родитеља да чипују своју децу „како би себи обезбедили мирну савест“.

Биће нуђене посебне погодности. Уграђивање ће бити бесплатно, под условом да се породица пријави за услуге надзора. Пуни љубави али забринути, родитељи ће бити умирени могућношћу повезивања чиповања своје деце са другим функцијама на њиховим ручним рачунарима, како би могли да уживо посматрају своју децу, било кад и са било ког места.

Паралелно са овим развојем ствари пласираће се иницијативе са призвуком пракичности, ради подстицања све мање групе нечипованих да прихвате сада већ уобичајени поступак чиповања. Прво ће таква „практична“ чиповања бити намењена највишим слојевима западног друштва, омогућавајући елити да се несметано креће физичким и међународним коридорима моћи. Таква пракса ће се ширити како користи од чиповања буду постајале све баналније. На пример, чиповани појединци ће се све лакше кретати кроз царину.

На крају ће услов коришћења система јавног превоза бити омогућавање службеницима да надзиру ваш чип. Компаније ће нудити попусте појединцима који плаћају путем свој уграђеног чипа, уз услов, штампан ситним словима, да продавац добије право приступа великој колични ваших личних података. Ови „попусти“ представљаће уствари казнену ценовну политику према нечипованим појединцима како би их подстакли да се повинују сталном надзору. Корпорације ће тражити личне податке како би могле да праве све детаљније профиле купаца за потребе маркетинга, а и како би исте личне податке продале другим институцијама.

Тада ће већ све главне организације тражити начине да искористе све могућности које нуди једна скоро универзално чипована популација. Употреба чипова ће бити све разноврснија, као и попусти који се нуде. Свака нова генерација кућних технологија биће прављена тако да може све ефикасније да суделује са чиповима уграђеним у тело.

Налажење рачунара или уређаја који ће функционисати на старомодни, „ручни“ начин биће све теже и скупље. Пацијенти у болницама и на кућној нези биће већ рутински чиповани, што ће омогућити медицинском особљу - или, тачније, далеким рачунарима -да надзиру њихове биолошке функције у реалном времену.

Нестрпљиви да смање здравствене трошкове већином физички неактивног грађанства, власти ће понудити пореске олакшице појединицима који редовно вежбају. Лични чипови биће даљински надзирани ради потврде да је пулс у складу са прописаним програмом вежбања. До тог времена, за многе појединце, појам „чиповања“ ће се вртети око тога које функције у уграђеном чипу евентуално треба активирати. Свака могућност евентуалног уклањања чипа биће све мање одржива, пошто ће ношење чипа бити предуслов за учешће у најбитнијој динамици савременог живота, попут куповине, гласања и вожње.

Они који још увек одолевају биће све уморнији од сталних шаљивих етикетирања да су „лудисти“, као и суптилних оптужби да можда имају нешто да сакрију. Већ фрустрирани сталним призорима суседа који пролазе мимо њих у „чипованим“ редовима док они чекају, разним непрактичностима и трошковима којима су „нечиповани“ изложени, и они ће на крају изабрати пут најмањег отпора и дати да им се угради чип.

Дакле, у року од једне генерације, она културолошка одбојност за коју многи сматрају да је нагонска реакција на могућност да наша тела буду обележена попут затвореника у концентрационом логору, вероватно ће се изгубити.

У годинама које долазе, неки од најмоћнијих институционалних чинилаца у друштву почеће да делују у циљу подстицања, принуђивања, па чак и присиљавања следеће генерације да прихвати уградњу чипова.

Сада је, дакле, време да се размисли о беспримерним опасностима овог сценарија, од којих је најозбиљнија међу њима везана за могућност да чак и релативно стабилна модерна друштва могу, у доба општих страховања, да прихвате варљива обећања. Како би се предрасуде једног Џоа Мекартија, Едгара Хувера (дутогодишњег директора ФБИ) или јужњачких Кју-клукс-клановаца – а сви су у неком тренутку били дубоко интегрисани у амерички политички естаблишмент одразити У једном таквом свету? Шта би један Хитлер, Мао или Милошевић постигли да су њихови грађани били чиповани, кодирани и даљински надзирани?

Ускоро ћемо бити бомбардовани хорским сведочанствима која говоре: о свим врлинама микрочиповања, праћеним умирујућим уверавањима о демократским традицијама, вла-давини права и правима на приватност. Нажалост, историја показује да ствари могу да брзо крену у катастрофалном правцу, и да се то дешава са узнемирујућом редовношћу. А међународни уговори, законитост или демократски назори се традиционално нису показали претерано способним да спрече нечију усредсређену безобзирност.

„То се овде не може десити“ постала је тиха лабудова песма оних који су нестали. Зато је најбоље да размишљамо о оваквим антиутопијским могућностима пре него што понудимо нежне ручице наших синова и ћерки на чиповање. И, мада не можемо да предвидимо све предности које из ове технологије могу да произађу, њене негативне могућности су скоро и превише застрашујуће да би се о њима чак и размишљало.“

Закључак писан после три године

Дакле, нека читалац сам размисли – о чему је овде реч? Какве чиповани документи имају везе с нашим бољитком? Ја, и милиони других Срба, нећемо никакве „погодности“ чипованих докумената и база података о нама и нашем животу, а поготову не о нашем здравственом стању! То нам нимало не треба! Па зашто хоће да нас „усреће“ ако ми такву срећу нећемо?

Јасно је да се Србија претвара у концентрациони логор, и да многи политичари, и на власти и у „опозицији“ (за коју такође „ЕУ нема алтернативу“) о себи размишљају као о капоима у том концлогору. Закони који се овде, у Србији, доносе немају за циљ да буде боље нама, него њима, капоима. Ни они нису слободни људи, наравно; они су само логораши који непосредно управљају неком бараком, и зато их газде третирају мало боље од њихових сународника, логорских сапатника. Користе домаће капое, иако их презиру. Због нешто бољег третмана који капоима омогућује вашингтонско-бриселска управа логора у коме смо се обрели, они морају да буду што суровији према својим подређенима. Ако то знамо, а све више знамо - на време се треба сетити судбине јасеновачких логораша: преживели су само они који су се побунили!

Нећемо да будемо стока коју жигошу!

http://www.dverisrpske.com/