header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Монах Мирон Хиландарац (из Рудника близу Ваљева) Штампај Е-пошта
четвртак, 08 август 2013

 „Када је, 1918. године, пробијен Солунски фронт, кренуо је у манастир. Успут, питан од многих људи куда ће сада, кад је рат завршен, одговарао је, попут многих који су истим путем пошли, а о којима сам говорио: Ја идем да продужим духовни рат!“

Дошао је и био послушник код Епископа Мелентија, који га је замонашио у расу и дао му име – Мирон.

Замонашио га је духовник Митрофан.

У пекари је био помоћник монаху Стефану, а у олтару – јеромонаху Авакуму. Дуго је био на овим послушањима, а после је прешао за олтарника, чтеца и појца, и ово послушање је држао до смрти. Мислим да је он најдуже био олтарник – више од 30 година.

Био је врло тачан, време је увек проводио у цркви, читајући синаксар. Доста је читао и руска житија светог Димитрија Ростовског. У његовој келији, осим књига, мало је других ствари било. Клонио се друштва, мало је говорио, али када би нешто рекао, то је било „суво злато“. Стално је читао акатист Богородици, као и Богородичан псалтир; то је било нешто ново, чега у Српској цркви нема, али Руси су је штампали и врло је ретка књига. Мисли се да је наследио од Епископа Мелентија, па је тим више волео и стално читао. Његова Исусова молитва је била стална. Никада није престајао да говори име Богородичино, сав се предајући и тешко дишући, понављао је: „Мај-ко… Мај-ко…!“

Стално је подсећао да, ко Богородицу не сматра заступницом у свом спасењу, тај тешко постиже духовни успех.

Јуначки се борио са страстима, чак и до крви.

У последње дане, врло ретко је излазио ван манастира, а кажу да ни раније то није практиковао. Његов пут је био: црква-келија… црква-келија… Само би понекад отишао до штикуларнице (просторија где се кувала кафа и припремало послужење за манастирску управу, врста чајне кухиње; и ја сам имао једно време послушање у њој, нап. оца Гаврила), на понеку кафу са ракијом и да самеље кафу, како би „отплатио“ попивено.

Отац Мирон је крст – који је, уз расу, добио од Епископа Мелентија – пришио за тело, да га случајно не би изгубио. Но, касније му се раница загнојила, добио је ватру и – са много бола и туге – морао је, по налогу духовника, да му доктор скине крст. Дуго је због тога био потиштен, али послушно је, као и увек и за све, прихватио реч духовника. Овај његов пример трпљења свима нам је била велика поука.

Није се купао, али је био чист, редовно се пресвлачио и чистио келију. Косу је имао дугачку и густу, већином је руком (прстима) прочешљавао.

Од многог стајања у цркви, јер је држао десну певницу, имао је ране на ногама.

При једном искушењу монаха Евстатија да оде из манастира, отац Мирон га је одвратио поуком да треба да трпи и да је трпљење одлика монаха и заиста, овај га је послушао и остао, али је био на канону у Русику, код старца Силуана, да би касније, због болести, отишао у Србију и тамо остао; а отац Мирон је, својим трпљењем болести, остао у Хиландару до краја и подвиг завршио јуначки.

Причао је да је и сам у младости имао искушење; два пута је одлазио из манастира: најпре до Солуна, одакле га је, добром поуком, вратио архимандрит Лукијан, а други пут – у Кареју, на испосницу. Сматрао је да су то његови велики преступи и дуго се кајао.

Сестра га је позивала да дође кући да се виде, јер су само њих двоје остали, пошто су остала браћа и сестре помрли у млађим годинама. По његовом одговору да не жели да дође, сестра је написала да би дошла са кћерком у Јерисос, само да се виде, али да потврди да ће доћи. Отац Мирон је одговорио да се не труди, да он не би излазио. Управа је, писмом, обавестила и она није дошла. Касније се замонашила и, као монахиња Софија, и умрла. Сестричина се више није јављала.

Имао је изванредно памћење, добро је познавао типик. Све напамет: од распореда икона у олтару и за који се празник која износи, до календара фресака у припрати, а нарочито је пратио кретање празника (Пасха) и знао много житија напамет. 

Све важне догађаје, па чак и датуме, од свог доласка у манастир знао је наизуст.

Отац Мирон је био веома послушан, чак је слушао и искушенике.

Умро је у време Ускршњег поста, исповеђен и причешћен. На издисају су била двојица Хиландараца: отац Арсеније, код кога је стално пио кафу, и отац Василије, који је био његов први комшија по келијама. Мирно је лежао, зевнуо два пута, а браћа су отпевала „Достојно“. Сахрањен је на манастирском гробљу, уз гроб Епископа Мелентија, више олтара, а што се, иначе, не практикује да ту буду монаси, већ само свештеномонаси.

Био је веома омиљен код млађих. Често су га увече обилазили, билоје понекад и шала, али се он није љутио. Примао их је са љубављу, мада је више волео самоћу, ћутање и мољење Пресветој Богородици“.

Из књиге: „Чуо сам од свог духовног оца“, издавача Драгослава Савића, стр. 291-293

Последњи пут ажурирано ( петак, 09 август 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.