Ово што раде у Србији, тобож због ЕУ, само је још један доказ да нас третирају као парије Новог европског (и светског) поретка.

У овом тренутку, државне власти у осиромашеној и скоро потпуно разореној Србији  намећу  технологије за масовно праћење становништва: уводе се чиповане здравствене књижице,као што су уведене чиповане возачке дозволе”. Тражи се да се од следеће године уведу и нове личне карте,са два чипа, иако је преко милион и триста хиљадаграђана искористило своје право да узме личне карте без чипа. Све се правда (наравно!) Европском унијом и њеним захтевима.Уместо да овај јадни народ запосле и нахране, тоталитарци га гурају у електронски концлогор. Да је намера коначно стварање полицијске државе, читамо у књизи др Слободана Р. Петровића „Полицијска информатика” (Полицијска академија, Београд 2003). Тамо дословно пише: „Неопходна је интеграција података, преко заједничке базе података, следећих субјеката: МУП-а, Републичког завода за статистику, правосудних органа, Републичког геодетског завода, Министарства за рад, борачка и социјална питања, Републичке управе јавних прихода, Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Републичког завода за тржиште рада, Завода за обрачун и плаћања, општине.”

Сви подаци о нама складиштиће се у централној бази података, а онда ће их неко, негде, укрштати, и читати све о нама и нашим животима.

Последице?

А шта се дешава ако подаци дођу нежељеним господарима?

Једна од најопаснијих тоталитарних секти данашњег света, сајентологија, уживала је, крајем 20. века, заштиту Владе САД. Године 1993. америчка Служба унутрашњих прихода признала је сајентологији, познатој по ставу свог оснивача Рона Хабарда: „Правите паре, паре, још више пара!” статус религије и ослободила је плаћања пореза. Ова служба је то учинила после 25 година борбе сајентолога за статус религиозне организације. Секта је само 1997. издвојила 725 хиљада долара за лобирање у Сенату и конгресу. Сајентолози су били повезани са исто тако опасном сектом муноваца, чији газда, „велечасни” Мун, има огромну имовину: од фабрика (између осталог, и оружја) до новина. Обе ове у организације координирале су своју делатност у Источној Европи.

Сајентологија је крајем прошлог столећа продрла у земље бившег комунистичког Истока и иза себе оставља опасне трагове. У Албанији, за време владе Саљија Берише, низ министара био је у сајентолошкој секти, која је основала систем пирамидалних банака, чији је слом довео до колапса албанске привреде. У Русији су, за време Јељцина, сајентолози поставили мрежу предузећа заснованих на тзв. „хабард-технологији”, убацили се на Новинарски факултет Московског државног универзитета, продрли у металску индустрију, банке, саветодавне центар - чак 300 руских фирми плаћало је порез од 16% сајентолошком WISE центру у Америци. И у Грчкој је било опасних скандала са сектом. Грчка полиција је у њиховом атинском штабу нашла досије на хиљаде грађана који су, овако или онако, били занимљиви секти, а вођа домаћих сајентолога је ухапшен када је откривен списак људи с којима се треба обрачунати. Сви су, на челу са познатим сектологом, свештеником Антонијем Алевизопулосом, били проглашени „непријатељима” секте.

Сајентолози су велику шпијунску аферу имали кад су покушали да продру у америчке тајне службе. Због тога је својевремено Мери Сју, Хабардова жена, била на робији. Али, нагодба је касније ипак постигнута;шпијунажа, једно од главних занимања нашег доба, била је битнија од дотадашњих сукоба.

Челник „Мајкрософта”, Бил Гејтс, био је, у те дане, пословно повезан са сајентолозима. Његов званични биограф, Дејвид Ајчбаја,био је сајентолог; један од главних сарадника „Мајкрософт империје”, „EXECUTIVE SOFTWARE” био је сајентолошког усмерења. Зато су неке  европске државе у администрацији својевремено престале да користе програме „Мајкрософта”. Тако је било деведесетих. Како ли је сада, после Асанжових и Сноуденових открића? Чему се данас можемо надати?

Случај Кузмановић

Шта се може десити невином човеку ако његови подаци дођу у погрешне руке?

Године 2005. је у Првом општинском суду у Београду завршен процес у коме је војни музичар Дејан Кузмановић тужио државу због невиђеног насиља над својом личношћу почињеном у току фамозне операције „Сабља” у пролеће 2003. Шта се десило? Те, 2003, неко из МУП-а Србије је извукао Кузмановићеву фотографију из возачке дозволе дотичног, и објавио је као слику убице премијера Зорана Ђинђића. Кузмановићев адвокат Арсеније Катанић изјавио је, пошто је суд пресудио да дотични није убица и да држава мора да му плати 730 000 динара одштете: „Та назови-грешка Дејану Кузмановићу и његовој породици нанела је тешке последице које, очигледно, више није могуће исправити. Сви људи у овој земљи памте његов лик као човека који је учествовао у убиству, а једва да има неког ко зна данас да он с тим није имао никакве везе. Дејану је због свега страдало и здравље, он је буквално оседео преко ноћи... По савету лекара, он више о овоме неће говорити у јавности, а исто важи и за мене” („Глас јавности”, 7. април 2005.).

Замислимо сада шта ће се дешавати у држави Србији кад сви наши подаци буду у компјутеру(а већ, углавном, јесу)! Колико ће бити грешака, немарних и намерних! Колико ће људских живота бити угрожено немаром разних позорника, инспектора, лекара, медицинских сестара... Ево шта је својевремено Кузмановић изјавио о паклу кроз који је прошао: „Данима сам био најтраженији бегунац, слушао у полицијској станици како држава организује хајку на мене, како упозоравају да сам осумњичен, убица или шта већ...” Чим је чуо да га траже, Кузмановић је отишао у полицијску станицу у Улици 29. новембар у Београду и пријавио се, али му је речено да то није он. Али, док је седео у канцеларији, кренула је слика на ТВ-у: „Одједном сам видео себе на ТВ-у и министра Михајловића који показује моју слику из возачке дозволе”. У полицијској станици је био и сутрадан: „Цело поподне сам провео у СУП док је Србија позивана да ме тражи. Није ми било ни до чега, ни до јела, ни до пића. Само сам чекао да се већ једном заврши. На крају, у полицији сам био најсигурнији. Не дај Боже да сам изашао на улицу - раскомадали би ме истог момента/.../ Увече је дошао државни тужилац и рекао ми да сам слободан. Потписао сам документ и, као, ником ништа. Питао сам зашто су ми то урадили, измалтретирали ме, направили целу фрку, а ја сам из сасвим друге приче - војно лице и музичар.

Један инспектор ми је рекао: „То је комликовано. Немој да ти објашњавамо, да замараш мозак. Слободан си, иди кући и потруди се да не личиш на себе”. Док није оптужен Звездан Јовановић, Дејан Кузмановић је живео затворен у својој соби, у огромном страху. Шта је све преживела његова породица? Ево шта: „Моју бившу супругу су тада вратили са службеног пута и била је испитивана и проверавана. Срећом, дете ми је било код њених родитеља. Мали је видео фотографију на ТВ, али на кратко, па су га убеђивали да то нисам ја. Међутим, препознао ме је по наочарима, никако нису могли да га убеде у супротно. Тада је имао пет и по година. Хтели су да га истерају из вртића, а супруга је добила петицију са захтевом да се исели из стана. Моја мајка је доживела нервни напад, чекала је сваке вести, а ја нисам могао да се јавим јер су ми узели телефон”. („Недељни телеграф”, 12. мај 2004.).

Будућност чипованих номада

У Србији се, све време  после 5. октобра 2000, формира техничка основа за ТОТАЛИТАРНИ РЕЖИМ. Јер, шта је тоталитарни режим? О томе говори руски философ Иван Иљин који каже да се он не састоји у облику, већ у обиму власти. Свака власт која хоће да држи живот својих грађана под контролом јесте тоталитарна... Што се тиче „електронске контроле”, господари света су је давно предвидели и сада је само, под изговором „борбе против тероризма”, и слчних будалаштина, спроводе.  Жак Атали, својевремено директор Европске банке за обнову и развој и близак човек Ротшилда, писао је,пре више од три деценије, у својој књизи „Линија хоризонта”: „Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу... Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству које диктира новац...Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ”.

Људи ће бити „нови номади”, који су, по Аталију, „изгубили традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу”, чије ће најважније право бити право да продају и купују. Читав свет ће бити под електронским надзором. Атали вели: „Основа технологије будућности је микрочип, који ће бити уграђен у све предмете, који ће постати нешто попут продужетка наших чулних органа, функција нашег организма”. Средство везе (а самим тим и надзора) постаће свеприсутно: „Човек нигде неће моћи да се сакрије... Први пут ће човек бити без адресе... Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име”.

Атали јасно каже: „У будућем светском поретку биће поражених земаља. Број поражених ће, наравно, бити већи од броја победника. Они ће покушавати да стекну право на достојан живот, али, изгледа, такву шансу неће добити. Биће избачени из игре, гушиће се од отровне атмосфере, на њих нико неће обраћати пажњу, због свеопште равнодушности”. Сиротињи која неће имати где да путује биће понуђена разна стимулативна средства, пре свега наркотици: „Наркотици су номадска супстанца за побеђене будућег миленијума”. Победници ће имати све „рајске могућности” генетичког инжењеринга. Елита ће на тржишту куповати нове органе. Атали „прориче”: „Човек ће продавати и куповати своје сопствене двојнике, „копије” вољених људи, хибриде створене на основу нарочитих особина, изабране с тачно одређеним циљевима... Човек ће почети да прави самог себе онако како прави робу”.

          Руска црква против тоталитарне контроле

Ове, 2013, године, почетком фебруара, одржан је Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве који се, између осталог,бавио и питањем развоја нових технологија за праћење људи.Ево шта су руски епископи,између осталог, саопштили: „У друштву се шири основана брига због тога да коришћење доживотног личног дигиталног идентификатора у виду кода, карте, чипа или нечег сличног, може постати обавезан услов за приступ свих људи свим материјалним и друштвеним добрима од животне важности. Коришћење идентификатора заједно са савременим техничким средствима омогућава вршење тоталне контроле над човеком без његове сагласности – праћење његовог кретања, куповине, плаћања, медицинске прегледе, примање социјалне помоћи, друге правне и друштвено значајне активности, па чак и лични живот. Већ сад изазивају забринутост активности на прикупљању и обради личних података деце, која се школују у општеобразовним установама, јер се често врши неконтролисано прикупљање података, који су очигледно сувишни за обезбеђење процеса учења. Многи верујући изражавају принципијелну несагласност с обавезним додељивањем идентификационог кода с његовим претварањем у неизмењиви, доживотни и посмртни атрибут. Осим тога, забринутост изазива све јача тенденција пораста прикупљања биометријских података о човеку, као и појава електронских идентификационих уређаја за имплантацију.Све прикупљене информације могу не само да се користе, већ и да се аутоматски анализирају с циљем доношења управљачких одлука у погледу конкретног човека. А увођење идентификатора за потпуни преглед личности омогућава стварање јединствене базе података у којој у режиму реалног времена могу да се прикупљају, чувају и аутоматски анализирају подаци из различитих области човековог живота.

Позивајући се на своја уставна права, на хиљаде људи, укључујући и православне вернике, због ових или оних разлога, укључујући и религиозно мотивисане, не желе да прихвате нови идентификациони систем, да користе документа с електронским идентификаторима личности (личним кодом, бар-кодом, идентификационим бројевима). Многи од ових људи саопштавају о кршењу њихових уставних права. Ови људи често бивају лишени медицинске помоћи, старосних пензија и других исплата, израде докумената о инвалидитету и различитих олакшица. Понекад не могу да обаве имовинске послове, да се упишу на школовање или да заснују радни однос, да обављају предузимачку делатност, да плате комуналне услуге, да купе карте за превоз. Услед тога се формира читав слој људи искључених из свих области друштвеног и државног живота.

У задатке Цркве не улази детаљна анализа разлога због којих свака конкретна група људи одбија коришћење сваке конкретне технолошке новине или прихватање сличних новина. Међутим, Црква је убеђена да поменуте технологије не смеју бити без алтернативе и принудне. Они који одбијају да прихвате дате технологије треба да имају алтернативу – коришћење традиционалних метода за идентификацију личности, које се данас примењују у већини земаља канонске одговорности Московске Патријаршије. Црква сматра недопустивим све облике приморавања грађана на коришћење електронских идентификатора, аутоматизованих средстава за прикупљање, обраду и евиденцију личних података и личних поверљивих информација. Остварење права на приступ социјалним добрима без електронских докумената треба осигурати материјалним, техничким, организационим, а уколико је потребно, и правним гаранцијама. Црква сматра недопустивим принудно наношење на човеково тело било каквих видљивих или невидљивих идентификационих знакова, имплантацију идентификационих микро и нано електронских уређаја у човеково тело. Због тога што поседовање личних информација омогућава контролу и управљање човеком кроз различите сфере живота (финансије, медицинска помоћ, породица, социјално осигурање, својина и друго), појављује се реална опасност не само од мешања у човеков свакодневни живот, већ и од саблажњавања његове душе. Црква дели бојазан грађана и сматра недопустивим ограничавање њихових права у случају да човек одбије да пристане на обраду личних података.Пристанак грађана на коришћење средстава електронске евиденције треба да буде праћен обавезним објашњавањем свих последица одлуке која се доноси. Грађанима који желе да користе ова средства треба гарантовати приступ информацијама о садржају електронских записа, као и могућност да промене садржај датих записа или да их удаље у случају кад другачије није предвиђено захтевима о друштвеној безбедности утврђеним законом. Треба гарантовати, и уколико је потребно, појачати одговорност за разглашавање или неодговарајуће коришћење личних података. Документа, која издаје држава, не треба да садрже информације, чија су суштина и намена неразумљиви или се крију од власника документа, као и симболе светогрдног или морално сумњивог карактера или симболе који вређају осећања верника. Црква о овим питањима води дијалог с органима власти Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана, држава Средње Азије и других држава, покушавајући да издејствује узимање у обзир и разумевање позиција верника. Сабор сматра да је од посебне важности поштовање принципа добровољности приликом прихватања било каквих идентификатора, који претпостављају могућност избора традиционалних метода за идентификацију личности. Сабор позива власти држава на канонским просторима наше Цркве да се придржавају овог принципа. Притом треба поштовати уставна права грађана и не треба дискриминисати оне који одбијају да прихвате електронска средства идентификације. У случају приморавања грађана на прихватање сличних средстава и дискриминације везане за њихово неприхватање Сабор овим људима предлаже да се обрате суду, као и да информишу епархијско свештеноначалије, а у случају потребе, Синодално оделење за односе између Цркве и друштва. Ипак, много тога нас упозорава на то да се можемо наћи пред лицем нових изазова. Уколико сужавање граница слободе, које се између осталог, врши и средствима електронске контроле, доведе до немогућности слободног исповедања Христове вере, а законодавна, политичка или идеолошка акта чије је извршење обавезно, постану неспојива са хришћанским животом – наступиће време исповедништва, о којем говори књига Откровења.

Поново у Србији

Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, о орвеловској Србији вели: „У нашој земљи се, по грубој процени,неколико стотина хиљада субјеката јавног и приватног сектора бави обрадом података о личности. Већина располаже и са више база,па се укупан број евиденција процењује на преко милион. Реч је евиденцијама државних служби, војске, полиције, установа пензијског и здравственог осигурања,банкарског система и кредитног бироа,установа социјалне заштите, удружења, бројних кадровских служби послодаваца” („Вечерње новости”, 22. фебруар 2013). За многе обраде података уопште не постоји сагласност лица о којима је реч, а у питању су чак и веома осетљиви подаци – медицински и они о социјалном статусу. Користе се, често незаконито, биометријски подаци о личности, прате се електронске комуникације, свуда су камере чије киклопско око надзире људе у кретању. Запослени се жале на послодавце који их прате на радном месту, а многима се траже чак и отисци прстију, иако је то противзаконито.

Овом темом бави се и свештеник др Оливер Суботић, који је завршио информатику на Факултету организационих наука и теологију на Православном богословском факултету у Београду,где је и магистрирао, да би докторирао на Катедри за социологију Философског факултета са темом „Информационо контролисано друштво и његове импликације”. Аутор је више студија из ове области:”Човек и информационе технологије:поглед из православне перспективе”, ”Биометријски системи идентификације:критичка студија”,као и већ поменуте монографије „Информационо контролисано друштво”. Суботић, у својој књизи „Црква и глобализација”, објављеној 2011. истиче да је Велика Британија после вишегодишњих дебата,притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података,иако је то био пројeкат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезу узимања биометрије од грађана.

Ово што раде у Србији, тобож због ЕУ, само је још један доказ да нас третирају као парије Новог европског (и светског) поретка. Али, против тога се треба борити. Не смемо бити стока коју жигошу!

(Скраћена верзија овог текста објављена је у часопису „Печат”)

Извор: „Двери“