По сведочењу Васе Чавора, радника обезбеђења у доба рушења капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену, радове на изградњи Мештровићевог маузолеја изводили су радници грађевинског предузећа “Титоград“. Било их је са Косова и Метохије, из Бистрице и Бијелог Поља, Плава, итд. Радили су на бушењу тунела и изградњи платформе на Језерском врху.

Када је дошао дан да се руши капела, Мирко Живковић, шеф градилишта, сабрао је раднике и рекао шта их чека. Испред свих радника, иступио је Исо Махмудбеговић, муслиман из Бистрице код Бијелог Поља. Имао је огромне бркове. Частан и човечан, изјавио је да неће да руши капелу јер је то „влашки храм“: “А ја не желим и не могу да рушим било чију светињу“. Живковић је покушао да га убеди да то није светиња, него споменик, али је он поновио да неће рушити „влашку светињу“. Прећено му је отказом; Махмудбеговић је изјавио: “Не морате ми га давати. Отићи ћу сам“. Уплашивши се да није нека „организована акција“, Живковић се суочио са Махмудбеговићевим речима: “Не. Свако нека поступи како хоће, а ја сам одлучио“. Иси су се придружили и остали радници.

 Сутрадан је на градилиште стигла милиција („народна“ ) и УДБА. Дијалог је изгледао овако (сведочи Чавор ):

 - Који је то друг рекао да неће да руши Капелу?

 - Ја сам рекао, вели мирним и чврстим гласом Исо Махмудбеговић.  

- Зашто?

 - Рекао сам већ: зато што је то влашки храм и светиња.

 -Да то није нешто организовано?- пита цивил.

 - Није, питајте остале.

 - Шта ви кажете?- обраћа се цивил радницима.

 - Исто што и Исо: нећемо рушити Капелу.

 А Исо додаје: “Да сте дошли у моје мјесто да рушите џамију, ја бих погинуо, али не бих дозволио да се то уради“.

Захваљујући херојству Исе Махмудбеговића, муслимана од Бијелог Поља, данима нико није рушио капелу. Онда су комунисти нашли младе уличаре и робијаше из Спужа, дали им ракије, и рушење је почело.

 Остао је траг, за историју, и име јунака који није хтео да насрће на туђу светињу.

Људи, пореклом православни Срби, ћутали су, док Исо Махмудбеговић није преоговорио. Као што су се радници из Азербејџана, ове, 2013, побунили, и нису хтели да секу записно дрво код Савинца, да би туда прошао ауто-пут.

И то је повод да се упитамо  -  шта је основна трагедија данашњег Србства?

Она је у томе што је огроман број људи изгубио осећај за светињу. Да није тако, не би било ниједног србског политичара који би се усудио да продаје веру за вечеру, и да издаје Косово и Метохију за ништавило звано Европска Унија. Јер, народ даје политичаре; какав народ, таква власт -каква власт, такав и народ.

Да није тако, не би у Цркви било екумениста и новотараца, који крше Свето Предање и воде народ у пропаст, презревши Предање које нам је остало од Отаца, а нарочито од Владике Николаја и Оца Јустина.

Кад нема осећања за Светињу, настаје општи распад свих вредности. „Ако нема Бога, ја нисам капетан“, каже један код Достојевског.

И тако добијамо кловнократију – у држави, у Цркви, свуда.

 Кловнови могу све, осим да буду узвишени и прожети Светињом која се не може ни купити, ни продати.

Срби, као и остали православни народи, немају никакве вредности сами по себи. Они су блато и прашина без Христа. А са Христом, они су народ Божји, Нови Израиљ. Зато је и закључак овог чланка крајње једноставан, и страшан у својој једноставности: не  буде ли обнове осећаја за Светињу, нестаћемо са овог света као да нас никад није ни било.

 То је тако, и никако друкчије.

Да Бог да  стид пред Исом Махмудбеговићем покренуо Србе да се сете ко су били, и ко су сада, и да похитају Једином Светом док још није касно!