ПОВОДОМ ИЗЛАСКА ИЗАБРАНИХ ДЕЛА ДР МИОДРАГА М. ПЕТРОВИЋА

О ИЗАБРАНИМ РАДОВИМА ДР МИОДРАГА М.ПЕТРОВИЋА

Ових дана  у Београду излазе, једна по једна, књиге др Миодрага М. Петровића, човека који је, не само у наше време, учинио највише да се лик и дело највећег Србина икад рођеног, Светог Саве, упозна у правим његовим димензијама.

До сада су изашла три од планираних шест томова са огледима угледног канонолога и византолога: „Студенички типик и самосталност Српске Цркве“, „Црквенограђански значај Законоправила Светог Саве“ и „Богомилсколатинска јерес, „Црква босанска“ и мухамеданство“.  Свака од њих огроман је допринос познавању дела Светог Саве и његовог утицаја на крштену нашу историју. Ова трећа је нарочито значајна – у њој су сва три списа из Законоправила посвећена латинској јереси, дата у оригиналу и са преводима и коментарима др Миодрага М. Петровића.  Из њих смо, најзнад, прочитали шта је Свети Сава заиста учио свој народ о римокатоличкој, папистичкој јереси, и домаћи екуменисти и новотарци, издајници Светог Саве, о томе више не могу да причају своје бајке ( како је Сава, тобож, био „протоекумениста“ у њиховом стилу ).  Др Миодраг Петровић је донео  дело Светог Никите Ститата, ученика Светог Симеона Новог Богослова, против латинске употребе бесквасних хлебова у служењу литургије,као и списе о њиховом суботњем посту, о безбрачности латинских свештеника; ту је и дело „О Францима и осталим Латинима“, где се наводе све њихове заблуде: рецимо, додатак „и од Сина“ у Символу вере, начин на који њихови бискупи улазе у ратове с оружјем у рукама,недржање Великог поста како треба, него једење мрсног у Велики четвртак,неправилно изображање ликова светих,неназивање Мајек Божје Богородицом него само „Светом Маријом“, улажење у свети олтар свакога, па чак и жена, једење нечисте хране,погрешан начин на који се крсте,итд. Јасно је да су Срби Светог Саве паписте сматрали јеретицима, и да нису имали никаквог молитвеног општења са њима. Зато је овај превод др Миодрага Петровића више него значајан за нас, данас.

 Ако Бог да, ми ћемо о његовим радовима писати поново. За сада толико. И то као увод у подсећање на Светог Саву као највећег нашег заступника, али и судију, пред Господом. Баш у ове дане, кад се све његово хули и ниподаштава – не толико речима, колико делима оних који су се одрекли њега а заволели  западне јересијархе и лажне теологе.           

ДУХОВНИ ОТАЦ ДИНАСТИЈЕ НЕМАЊИЋА

Оснивач династије Немањића, најзначајније српске династије, био је Немања,отац тројице синова: Вукана, Стефана и Растка. Ипак, причу о Немањићима не почињемо од њега, него од његовог најмлађег сина, већ поменутог Растка, који је постао Свети Сава. Зашто? Зато што је Савина личност и дело унутрашње језгро не само Србије епохе Немањића,него и Србије као такве, Вечне Србије. Свети Сава је највећи Србин икад рођен, светла појава која је одредила  будући пут свог народа кроз историју,онај који је знао да „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“.

Сава је био надахнитељ свог оца, брата Стефана и синоваца Радослава и Владислава, са којима је радио на добро српске земље. Сви остали су касније кретали његовим стопама, истичући га као најузвишенији пример.  Он је одредио владарску идеологију Немањића као својеврсну српску „прераду“ византијске  симфоније, у којој је нагласак био на породичности односа међу Србима, почев од архиепископа и владара до обичних људи;они тако постају „Нови Израиљ“.Прва икона српске симфоније била су рођена браћа – архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани. То је био захтев упућен сваком Немањићу, без обзира на сукобе око власти.

Други битан захтев лика Светог Саве је својеврсно стремљење владара монашком животу. Сава је у манастир привукао свог оца и мајку- Немања и Ана постали су Симеон и Анастасија; замонашио је брата Стефана (монах Симон) и синовца Радослава (монах Јован). И Урош Први умреће као монах Симеон,његова  супруга као монахиња Јелена, а његов син Драгутин као монах Теоктист. Замонашиће се и Душанова удовица Јелена и постаће Јелисавета. Последњи Немањић, син Душановог полубрата Симеона – Синише, упокојиће се као ктитор манастира Метеора, монах Јоасаф.  Овакво стремљење духовном животу и одбацивању земног свакако је било на Савином трагу. А Сава, то је бар јасно, био је на трагу стварности коју је ученик Светог Пајсија Великог, Јован Колов, записао у животу великог пустињака. Наиме, Пајсију се у виђењу јавио цар Константин Велики,који је рекао да највише од свега жали што се није одрекао престола и замонашио; јер, слава монаха на небу већа је од славе  владарске, и то много већа. Вајкајући се с оне стране гроба, Константин каже: “О, да сам привремени живот, царску круну и одећу одбацио, а заузврат сиромаштво,врећу и частан монашки живот прихватио“. Дух тог и таквог предања, Свети Сава је предао својој породици.

Зато и почињемо од сина, пре оца.

 ПУТ СВЕТОГ САВЕ       

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је добро образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија српских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.Био је веома заинтересован за подвижнички живот,што ће се касније и потврдити његовим одласком у манастир.Већ у петнаестој години отац му даје на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар,каже његов животописац Теодосије, био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Писци његових житија, Доментијан и већ поменути Теодосије, истичу да није волео уобичајене  забаве племићке омладине,него је стремио усамљености и повучености.

 Управо због тога, тежећи духовном животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору.Његово бекство било је „спектакуларно“: одјахао је са групом светогорских калуђера које је предводио Рус из манастира Светог Пантелејмона. У осамнаестој години живота,Растко прима монашки чин и добија име Сава. Кратко време боравио је у Светом Пантелејмону, а затим прешао у Ватопед. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

 Они су затим обновили напуштени и од пирата опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник  духовности, просвете и културе. Највећи број хиландарских игуамана у Средњем веку узлазили су на престо поглавара Српске цркве.У Хиландару, упокојио се Симеон Немања, а Свети Сава ће му касније саставити житије и службу.

 После четрнаест година проведених на Атосу, око 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве.Припремајући терен за будућу аутокефалност Српске Цркве, успева да Студеницу учини неподвласном месном епископу – Грку, него је ставља под непосредну власт великог жупана Стефана, свог брата.  У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. Народно предање у свим крајевима где Срби живе везује мноштво топонима и хидронима за деловање Светог Саве,који је, као студенички архимандрит, заиста много путовао и проповедао хришћанску веру.

 Сам манастир Студеницу уредио је према најбољим византијско – светогорским узорима, пишући за њега типик, у чијем оквиру се налази и житије Светог Симеона (коме је написао и службу).

 Године 1217, Свети Сава одлази опет у Свету Гору. Неки мисле да је то учинио због неслагања са спољном политиком Стефана Првовенчаног, који је тражио и добио круну од папе; други сматрају да је отишао да припреми црквену аутокефалију за Србе. То је било тешко и сложено време, када су Латини владали Византијом и Светом Гором, а ромејски цар и васељенски патријарх били на византијским територијама у Малој Азији.    На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји васељенски патријарх Манојло, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Из Никеје стиже у Хиландар, где бира новог игумана и поучава братију, а затим одлази код солунског митрополита, Константина Меспотамита, свог старог пријатеља, припремајући коначну верзију Законоправила, књиге црквеног и световног права, која ће постати правни темељ српске средњовековне државе. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети низ епископа Срба и разасла их у епархије широм отачаства,дајући им у руке Законоправило. Као поглавар Цркве, он у Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

 Године 1221, у Жичи, задужбини својој и Стефановој, крунисао је брата православним начином, одржао беседу о правој вери и поучио присутне како да живе у складу са заповестима Божјим. Године 1229, са српског приморја, креће на путовање у Свету Земљу,где бива срдачно примљен како од јерусалимског патријарха Атанасија и православног монаштва Блиског Истока, тако и од муслиманских властодржаца кроз чије је крајеве пролазио.

Године 1234. Свети Сава опет креће на  путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека достојног хришћанског живота. Ово је био мудар потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове  мошти, Срби са свих крајева света довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.

ШТА ЈЕ СРБИМА СВЕТИ САВА?

Љубав према Светом Сави у српском народу нико  није доводио у питање. И са државом и без државе,  Срби су увек  знали ко је он  и шта им значи. Гроф Јанез Вајкард Валвазор, аутор књиге „Слава Војводине Крањске“, објављене  1687, три године пре Велике сеобе патријарха Арсенија Чарнојевића, каже да Срби који живе на територији данашње Словеније, бранећи њене границе од Турака, много поштују оснивача своје народне Цркве,и да посте ванредни пост пред Савиндан ( између Божићњег и Великог поста ), молећи му се усрдно. И непријатељи српски добро су знали шта нам значи Свети Сава: од Синан паше, који је његове мошти спалио на Врачару 1594. године до Ива Пилара, хрватског геополитичара, који је у својој књизи о јужнословенском питању, објављеној 1917. у Бечу и прештампаној у НДХ Загребу 1942, тврдио да је за Србе најважнији култ Светог Саве: док њега буде било, они могу живети и без државе, и без војске, и без институција, и  њихова „империјалност“ (то јест, државотворна свест заснована на духовном идентитету ) неће нестати.

 Наравно, лик Светог Саве је у разна времена тумачен различито, па је у тим тумачењима било и извесних „псеудоморфоза“ ( Освалд Шпенглер ), погрешних читања и учитавања. Владимир Вујић, србски философ, у свом огледу „Повратак Сави Светитељу“, тврдио је да су два главна погрешна читања оно„доситејевско“ – Сава је, по њему, био само школски учитељ и реформатор, претеча Доситеја Обрадовића, а друго „епско“, десетерачко – Свети Сава је,из те перспективе, вешт државотворац,  политичар који је отишао на Свету Гору с намером да постане архиепископ и аутокефалијом Цркве подржи независност државе. Вујић је  јасан : Свети Сава је, на првом месту, био човек Божји, који је на Атос отишао да би стекао вечност; све остало је проистицало из  борбе за спасење у Христу, како своје душе, тако и душе свог народа ( јер, волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волиш себе, него волети га јер је твој ближњи твоје право ја; Срби су били на уму и срцу Савином, и њиховом привођењу Богу он је подредио и своје подвижништво ). И Српску Цркву је основао и свог брата, краља Стефана помагао, да би Срби имали ограђену народну кућу у којој ће моћи да се моле пред иконом Господњом и да путују ка Небеској Србији, једном од квартова вечног и непролазног града, Небеског Јерусалима, чијим кључевима се, својом крвљу  и крвљу својих саподвижника,касније заветовао и онај који је Савино дело потврдио –Свети великомученик Лазар Косовски.После „просветитељске“ и „државотворне“ псеудоморфозе, данас је лик Светог Саве угрожен трећим, намерним или ненамерним, доцртавањем и дописивањем онога чега нема: наиме, покушавају да га представе као  протоекуменисту, који је, живећи у доба Фрање Асишког, био за зближавање с римским папом.То,наравно, није истина; блаженопочивши владика будимски Данило,угледни српски јерарх друге половине 20. века, својевремено је рекао:“/.../ Свети Сава је ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји,а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене нације или Међународни монетарни фонд. /.../ Свети Сава се определио за политички понижену и ослабљену Византију јер је у њој видео несаломиви дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца.“

 ЗАКОНОПРАВИЛО: ТЕМЕЉ СРБСТВА

   Законоправило  је дело које је Свети Сава годинама преводио и приређивао, припремајући аутокефалију Српске Цркве.Он је узео све што је вредно из ромејске правне традиције,  величанствено синтетисане у Јустинијановим кодексима, али се освртао и на наше обичаје и оклоности, прилагођавајући све што је требало прилагодити. Када је 1219. добио аутокефалију Српске Цркве,сваком од новохиротонисаних српских владика могао је у руке уручити овај зборник у коме се, поред правила Светих Апостола, Васељенских и помесних сабора Цркве, нашло и грађанско законодавство. У суштини, Законоправило је било основни законски зборник средњовековне Србије, и Душанов законик би му се, на известан начин, могао назвати „допуном“ ( што тамо и пише – Душан истиче да оно што нема у његовом законику, суди се по „закону Отаца“, то јест Номоканону Светог Саве. )  И када је прота Матеја Ненадовић правио законе устаничке Србије, освртао се на Законоправило. Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је, у мају месецу 1939. године, одлуку да ова књига јесте „официјелни наш канонски Зборник док се не замени новим“.

Колики је значај Свети Сава придавао Законоправилу, види се из његовог пoговора: “Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге зване Номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест протумачене су и благодаћу Божијом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући светлошћу разума, и од греха избављајући.Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други који има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити...“

 Склоп грађе Законоправила је такав да је за њега коришћено неколико разнородних грчких номоканонских текстова, и то често тако да се померањем њихових места, преплетом и комбиновањем садржине, добија нова целина. Први део углавном садржи црквено-правну тематику; у другом делу реч је о уређењу грађанско-правне области Законоправила, у коме се, између осталог, налазе и одредбе о сведоцима, о наследницима, о деоби, о легатима, о томе кад зајмодавци треба да туже наследника умрлог (по Законоправилу, зајмодавци нису могли да траже своје од покојникових наследника док не прође први период жалости; очито, реч је о хришћанском начелу по коме је човек, са својом бесмртном душом, важнији од свега материјалног). Такође, у Номоканону постоје и основе урбанистичког планирања: како се у градовима могу зидати нове и обнављати старе куће, а да то не нарушава складни развој градске целине, итд. Ту су и одлуке о законитим и незаконитим браковима, степенима сродства и својте,итд. О  основним начелим милосрђа за које се у Србији залагао Свети Сава др Миодраг Петровић, издавач,приређивач и преводилац Законоправила на савремени српски језик  каже:“Посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти. Сложеност ових питања је заступљена нарочито у оквирима породичног права, али и у обавезама друштва према појединцу. Породица се све чешће штити законом и поставља, за разлику од римског права, на чвршће правне темеље. Истовремено се испољава висока свест о значају узајамних социјалних обавеза родитеља и деце, о сложеној улози мајке, о статусу супруге. Удовицама је посвећена изузетна пажња; о бризи према њима говори се првенствено у канонима, који само потврђују, односно надовезују се на богату традицију да оне „треба у цркви да се хране и да им се указује свако старање“. Подједнако се бринуло и о сиромашним девојкама. У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти Црква се старала о оснивању „часних домова“:старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране и др. Ови домови су имали своје административно и управно особље; покретну и непокретну имовину, која се стицала и путем завештаја. Пословање у тим институцијама милосрђа одвијало се под општим надзором епископа, чији је задатак био, између осталог, да „заступају сиромашне, теше ожалошћене, бране оне којима се чини насиље.“Као угрожени помињу се и људи са телесним манама:слепи, глуви, неми, хроми, и др.“

СВЕТИ САВА БРАНИ ВЕРУ

Свети Сава је у Законоправило унео низ одредаба које штите православну веру и поучавају о опасности од јереси и иноверја: између осталог,ту је спис и о исламу. Кроз овај свој тестаментарни кодекс,први наш архиепископ  је савременицима и потомцима оставио и упутства о саблазни папства и римокатолицизма, чији су борбени представници  у то време покушавали да на силу заузму територије на којима је живео српски православни народ. Велика борба је вођена за очување правоверја пред навалом империјалног Запада.  

На основу темељних истраживања др Миодрага Петровића, решено је, у оквиру проблема односа према римокатолицизму, и тзв.„богомилско“ питање у Србији и Босни, на основу чијег погрешног тумачења је,у савремености,  створена тзв. „бошњачка“ нација. Наводно, у Босни су у Средњем веку живели богомили, који су имали „Цркву босанску“, и које су гонили и римокатолици (читај: Хрвати) и православци (читај: Срби). Кад је дошла Турска, богомили су је дочекали као ослободитељку и масовно прешли на ислам. Као изворни „Бошњаци“, они су ту и данас.

 Први који је у Босни као открио богомилску „цркву“ био је хрватски фратар Фрањо Рачки, у 19. веку. Он је све називе из византијских и српских средњовековних извора („крстјани“, „кудугери“,“богомили“ ) помешао, поистоветивши „крстјане“ са западним катарима и патаренима, што је прихваћено од многих српских и светских историчара, и данас се изучава као „историјска истина“.Др Миодраг Петровић, међутим, каже: “Црква босанска, у ствари, није била никаква црквенојерархијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа, која је у историји државно-политичког и правног живота Босне имала пресудну улогу.Грчка реч „екклисиа“ (црква) првобитно је значила веће, сенат, скупштина. „Црква босанска“ је дипломатско – саветодавно, арбитражно-посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле. Састављена је од најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара и да чувају правни поредак државе, области. У њихову реч, савет и суд је морало да се верује. Зато њих уважавају не само босански владари, него и Дубровчани и српска властела. „Цркву босанску“ чине:дјед, гост, старци и стројници – порота. Нико од њих не врши никакву црквенојерархијску – свештеничку службу, јер су сви мирска лица. Они су „поглавити крстјани“ што значи учвршћени у православном учењу“.

А византијски и српски списи под „новим богомилима“ подразумевају римокатолике. У том смислу пишу и Доментијан и Теодосије, и Константин Философ и Свети Симеон Солунски. Зашто? Прави богомили су били дуалисти,двобошци, који су веровали да су и добро и зло божанског порекла и изворишта. По византијским богословима, нови дуалисти – богомили су припадници „латинске јереси“, који су унели додатак „филиокве“ у Никео-Цариградски Символ вере.  Дух Свети, тврде Латини, исходи не само од Оца, него и од Сина, чиме је у учење о Светој Тројици унето зловерје дуализма, а Дух Свети „умањен“ у односу на Оца и Сина. Као што су римокатолици православне називали „шизматицима“, тако су православни њих, због измене Светог Предања, од догматике, преко иконографије, до аскетике, сматрали богомилима.

Босна и Херцеговина је у Средњем веку била  српска и православна земља. Краљ Твртко се, у преписци с Дубровчанима, потписивао као „краљ српске Босне“, а Стјепан Вукчић Косача је био „Херцег од Светог Саве“. „Крстјани“, да поновимо,нису богомили, него православни. Сам Свети Сава се потписивао као „всех правоверних кристијан молабник Сава грешнии“. Зато је хварски бискуп Тома узалуд убеђивао Косачиног госта Радина (у Дубровнику 1452.) да се одрекне правоверја и да се полатини, у чему, наравно, није успео.

 НАЈВЕЋИ

У предговору за фототипију Номоканона, његов приређивач и преводилац говори о значају Светог Саве за нашу историју:“Као Србин архимандрит, Сава је постао игуман манастира Студенице (1206 – 1217) сагласно одредбама Студеничког типика. У том својству припремио је будуће устројство Српске цркве и државе у чијим сувереним границама је неуморно подизао цркве и оснивао епископска средишта. Као први српски књижевник, Сава је саставио: Карејски типик за своју посницу у Кареји на Светој Гори, Хиландарски и Студенички типик на основу Евергетидског типика,  Симеоново житије, Службу светоме Симеону, и, несумњиво најзначајније књижевноправно дело, Законоправило или Номоканон.Његова заслуга састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе. До данас није пронађен истоветан византијски зборник. Помоћу Законоправила и Студеничког типика Свети Сава је извршио велике промене у Србији. Студенички типик, на пример, омогућио му је да обезбеди пуну аутономију манастира Студенице, где је зачета аутономија Српске цркве; да одмах по доласку у Студеницу постане игуман уместо затеченог игумана Дионисија, који према Типику, није могао и даље да управља зато што није архимандрит; да потисне јурисдикцију Охридске архиепископије; да као клирик друге јурисдикиције оправда свој останак у Студеници; да први пут уведе, ту у Студеници, српске натписе на фрескама и, најзад, да створи предуслове за оснивање самосталне Српске цркве. Пошто је извршио своју мисију у Студеници, Сава је 1217. предао своје игуманство другоме и кренуо на велико путовање по Светим местима. Вратио се преко Цариграда, где је 1219. хиротонисан за првог архиепископа тада основане аутокефалне Српске цркве. За управљање Црквом донео је Законоправило или Номоканон и тиме још више учврстио свест Срба о самосвојности, потврдивши њихов дубоки смисао за правду, самодржавност и самобитност. Као родоначелник народног просветитељства које значи опстати и живети животом достојним човека, свети Сава је оставио Србима у наслеђе писане споменике правне, литургичке, хагиографске и друге садржине, чиме се у народу снажила свест о припадности српског роду за разлику од других, нарочито околних народа“.

Живорад Јанковић истиче:“/.../Сава је први владарски синкоји стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши;Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу ( после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона ) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим Светој Гори; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља, који није  дуг, па се у њему тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба; Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена; Сава је писац,дипломата који лично иде у мисије највећег ризика,што се ретко среће пре и после њега/.../;по биографу, добијао је победе без рата;после упокојења и прогласа за светитеља добијао је штовање и у цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава“.

Енглески историчар руског порекла Димитрије Оболенски у својој књизи „Шест византијских портрета“  говори непристрасним језиком науке кад каже да „историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, писца и учитеља свог народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за шездесет година живота постигне толико много“.

УЧИТЕЉ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ОДРЕЂЕЊА НАШЕГ         

Са библијско-историјског гледишта, геополитичка свест једног побожног народа датира још из времена праоца Аврама,сматра изучавалац овог феномена Миодраг М. Андрић. Она се заснива на неразрушивом завету Аврама и Бога који обећава да ће Аврамово потомство наследити земљу Хананску (1. Мој. 12,7). Заједно са гробовима праотаца, сећање на овај завет ће одржати јеврејско племе у наступајућем периоду и постепено изградити његову државотворну свест. Са изградњом државотворне свести јавља се и потреба за изградњом сакралних објеката који ће видљиво омеђити већ поменути Завет Бога и јеврејских отаца и изродити оквирну геополитичку свест вертикале у јеврејском племену, ДА ЈЕ ЗЕМЉА У КОЈОЈ БОРАВЕ ОД БОГА ДАТА И ДА СЕ КАО ТАКВА МОРА САЧУВАТИ.Новим Заветом долази до утемељења крштених државотворних народа чија је геополитичка свест слична старозаветној јеврејској, али са много вишим новозаветним смислом. Подижу се владарске задужбине широм простора државотворних хришћанских народа:Јермена, Грузијаца, Ромеја, касније Срба, Бугара, Румуна и Руса. Тиме њихова геополитика није ни само хоризонтална као код паганских идеологија и народа, нити је само вертикална, што је карактеристика за старозаветне Јевреје. ХРИШЋАНСКА ГЕОПОЛИТИКА ЈЕ КРСТОНОСНА:ОНА ЈЕ ХОРИЗОНТАЛНА ЈЕР ЈЕ ЗАСНОВАНА НА БОГОМ ДАНОЈ ДРЖАВИ АЛИ И ВЕРТИКАЛНА ЈЕР ЈЕ У ТОЈ ДРЖАВИ ПОСТОЈЕ ХРАМОВИ У КОЈИМА СЕ САБИРА ВЕРНИ НАРОД КАО ЦРКВА БОЖЈА КОЈА ГА НА МИСТИЧКИ НАЧИН ВЕЗУЈЕ СА НЕБЕСКИМ ЦАРСТВОМ. Зато су хришћански храмови средишта мистичке геополитике: они су небо Литургије на земљи просторно-временских координата.И зато су српски владари у средњем веку увек и свагда били задужбинари.

Почеци српске сакралне геополитике везани су за христијанизацију Срба, али је њене правце развоја одредио Свети Сава. Он је кренуо путем стварања српске аутокефалије писао владика Николај Велимировић као о путу који би се могао назвати „национална Црква, али не и национална вера“.  То је определило историју Срба као историју борбе за правду, чак и по цену надљудских жртава:зато је српска хришћанска геополитика ОТАЧАСТВЕНА, А НЕ ИМПЕРИЈАЛНА.

О геополитичкој мудрости Светог Саве пише и Жељко Познановић, који сматра да је Свети Сава је, у складу са канонима, националну Српску цркву поделио по географским целинама. Особита пажња при томе је обраћена на крајеве који су били верски заостали или су били под утицајем римокатоличке пропаганде. Осим тога, он је обратио пажњу и на национални карактер Српске Цркве. У Призрену је пре његовог доласка био епископ Грк кога је поставио охридски архиепископ, па га је Свети Сава приморао да поднесе оставку и на његово место је поставио епископа Србина. Поред старих епископија у Расу, Призрену и Липљану, основане су још две на Приморју – Хумска са седиштем у манастиру Пресвете Богородице на Стону и Зетска са седиштем у манстиру Светог Архангела Михаила на Превлаци код Котора, као и шест епископија у унутрашњости Србије (Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка ). За епископе нових епархија Свети Сава        је поставио своје ученике монахе – аскете  и предао им аутентичан препис свих црквених књига, одредивши да се преписи по епархијама могу вршити само из тих аутентичних примерака. Епархије су биле подељене на протопопијате, чија је дужност била непосредно просвећивање народа, крштавање и венчавање. На тај начин се преко јачања Цркве и сакрализовања породице јачала и сакрализовала сама држава. То је и време одржавања црквеног сабора у Жичи на коме је Свети Сава још једном утврдио основе праве вере, проклевши све јереси. Сва епископска седишта постављена су у манастирима, местима молитве и поста и духовним тврђавама, која су тако и просторно, дакле геополитички,одређивала српску нацију. Да је то тачно, знамо и из новије историје:на Лондонској конференцији 1913. Беч је вршио притисак на велике силе да Високи Дечани припадну Албанији. Скадар и Елбасан, умногоме српски градови (у Елбасану су почивале мошти првог српског свеца – владара, Јована Владимира), већ су доживели такву судбину. Јован Цвијић је окупљенима приказао фото-документацију о Дечанима и изложио истраживања француског византолога, Габријела Мијеа, па је план Аустро-Угарске да  Србији Албанија узме Дечане, пропао.

Косово и Метохија су срце српске „мистичке геополитике“. Јасно је да су они то пре свега својим православним храмовима и олтарима. Колевка народа је ова област нарочито од 1253, кад други српски архиепископ, Свети Арсеније Сремац, средиште  аутокефалне Цркве премешта у Пећ, која се, у то време, налазила у дубини српске државне територије (Жича је стално могла бити на удару римокатоличких крсташа, Угара.) Велике  светиње, попут Пећке Патријааршије, Грачанице, Девича, Љевишке, Дечана,Светих Архангела биле су и остале српске тапије на светој земљи, као и најбоље сведочење о Светородној Лози Немањића, која се, по угледу на Лозу Јесејеву, налази осликана, са 22 лика, у задужбини Стефана Дечанског, на источном зиду. Косовски бој је крвљу Лазара и његових саподвижника заувек запечатио светосавско  опредељење за истину и правду, макар и у поразу ( привидном, јер је пролазан ). Као што је писао српски византолог, академик Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову“:“Избор бојишта није случајан: простор испод Лаба и Ситнице на брежуљцима испод Приштине, не само што је у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него је у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Подунавља воде ка Јадрану,  односно из Повардарја на север и северозапад ка Босни, преко старог Раса и Лима. Како је то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај не влада само Србијом, него и централном балканском облашћу око Скопља. То је дакле једна од најважнијих стратегијских позиција на Балканском полуострву“.

Како је било 1389, тако је и данас: Косово је опет мистичко средиште апокалиптичних бојева.Јасно је, дакле, зашто је код Урошевца подигнут Бондстил. И јасно је зашто српске светиње покушавају да поклноне шиптарским савезницима НАТО империје. Амерички геостратези боље од већине српских политичара знају да, док год су светиње у српским рукама, Косово и Метохија не могу припадати ни Албанцима, ни НАТОу.

Знамо ми све ово. Знају и они који продају веру за вечеру, без обзира да ли су у мантији или у скупценим оделима купљеним од издаје маскиране у причу о ЕУ. А знају и да ће им, пре Христа, Свети Сава и кнез Лазар бити судије на Суду. Зато нека добро промисле шта раде, док има времена за покајање. После ће бити касно.  

А Свети Сава нека се помоли за нас да, ако Бог да, останемо на његовом путу који води у живот.