ПОВОДОМ ПОЛЕМИКЕ ДВОЈИЦЕ СРПСКИХ ЕКУМЕНИСТА     

 Стјепан је стари западњак и либерал, он је за Русију по западном моделу, која ће се ослободити „мрачног царизма“. Хуманиста је и сентименталан, агностик који „толерише“ туђа мишљења, али – Русија, таква каква јесте, му се не свиђа, и он би да је мења. Његов син Петар је сасвим другачији. Код њега нема ни трага хуманизма и сентименталности. Он је револуционар – терориста, спреман да убија, коље, дави и веша само да би се Русија преобразила по начину на који је он то замислио. Он и његова револуционарна група извршиће и убиство да би показали који је пут ка остваривањеу револуционарног идеала. Стјепан Трофимович умире, кајући се и жалећи што је својим идејама и понашањем изродио сина Петра.

Достојевски је човек који је знао шта пише – тако се у Русији и десило. 1917. у фебруару на власт су дошли „хумани“ буржоаски револуционари, „либералне добричине“, које су октобра исте године власт предале Лењину и његовим џелатима бољшевицима. Ово све се дешава и у Српској Православној Цркви. Наравно, на начин примерен црквеној ситуацији.

Прва генерација наших црквених револуционара, наши Стјепани Верховенски, знали су шта је било Свето Предање – духовни синови оца Јустина, надахнути делима владике Николаја, они су имали довољно знања и свести да се држе отачких путева. Млади јеромонах Иринеј Буловић у Атини извесно време није хтео да саслужује са новокалендарцима, него је служио са старокалендарцима. Докторирао је на светом Марку Ефеском. Јеромонаси Атанасије и Амфилохије хитали су да у Солуну 1974. објаве књигу оца Јустина „Православна црква и екуменизам“. Касније, међутим... Да не причамо – све се зна: ко носи папин прстен и крст, ко квари Веру, ко је реформисао Свету Литургију, ко је оскрнавио српске храмове римокатоличким огољеним олтарима и латинском архитектуром, ко прогони српске православне епископе, свештенике и мирјане, ко је произвео дубоку подељеност у некада јединственом телу СПЦ,  ко је рушио епархију рашко – призренску (и тиме срушио снажну брану предаји свете српске земље шиптарским терористима), ко је најпогрднијим псовачким речником грдио правоверне у СПЦ... Ипак, код неких Стјепана има рудиментарних остатака црквене свести и савести, па се деси и оваква реакција, каква је реакција митрополита Амфилохија на писање екуменистичке дијаболе испаљене из ватиканске пушке, која се одазива на име презвитер др Зоран Ђуровић, теолог и сликар (тај велики ватиканољубац слика стрипове, бискупе и кардинале и иконе за бискупе и кардинале, и тиме се јавно хвали, јер чега се православан стиди, тиме се екумениста (читај: издајник Православља) поноси). 

Али, Стјепан је отац Петра Верховенског – он је један од најдиректније кривих за појаву свог сина. Школовао га је на теолошком факултету, наводио да се причешћује на свакој Литургији без припреме (што је пут у духовну пропаст, као што се види), учио га да су паписти  „сестринска црква“ и „друго плућно крило Европе“... Таленат за кварење вере и духовно упропашћавање српског народа нашег Петра Верховенског, оца Зорана Ђуровића, препознао је Ватикан, преко свог експонента у СПЦ, епископа браничевског Игњатија Мидића. Као парох у Смедереву он је чинио до тад невиђене саблазни. Тако је, рецимо, вршио опело у мајици покрета „Отпор“, склопио мешовити брак у римокатоличком храму у Смедереву, чиме се посебно хвалио, а у првој емисији о веронауци на ТВ Смедерево, у његовој позадини, у висини главе, висила је слика задњице (молимо читаоце за опроштај!) његове супруге (јер он се бави акт сликарством), носио мантије свих могућих боја... Пошто су га сви епископи сматрали неурачунљивим, нико није хтео да га рукоположи. Но, то је, као што рекосмо, учинила ватиканска експозитура у лику епископа Игњатија Мидића.

Стјепани наше Цркве веровали су да су превазишли оца Јустина и владику Николаја, па их сада њихови Петрови превазилазе, превазилазе – све тамо, до екуменистичке „бесконачности“ зване антихрист.    Што не значи да текст митрополита Амфилохија није, углавном, добро написан, и да не подсећа на њега какав је био пре но што се одрекао (не речима, него делима) оца Јустина. Међутим, како се наши непоправљиви оптимисти међу ревнитељима не би усхитили помисливши да се, ето, самозвани архиепископ цетињски враћа на пут свог духовног оца, подсећамо на питање које је, недавно, слушајући о тобожњем покајању Амфилохијевом, поставио један од наших највећих духовника: „А је л' вратио папи прстен?“

Само, и ово треба додати: папизам није само папина незаблудивост и филиокве. Папизам је гомила прелести и лажи духовних, безблагодатна пустиња у којој су свеци оснивач Опуса Деи, Хосе Марија Ескрива и Алојзије Степинац. Чак и кад би се папа одрекао незаблудивости, на хиљаде папистичких заблуда би остале. Њихов једини пут је да постану православни.

 Уз то, митрополит Амфилохије никад не би реаговао да је у питању било који презвитер, макар и "др", него се зна да је тај презвитер пулен владика Игњатија Мидића и Иринеја Буловића, који воле папу више него оца. Отац Зоран Ђуровић је, у ствари, изрекао оно што Иринеј и Игњатије мисле.

Из овога, као и из писма владике Атанасија, види се да је Буловић преузео сву власт у СПЦ, и да су Амфилохије и Атанасије бачени на „сметлиште повијести“, како би рекла екуменска „браћа“ Хрвати. У ком правцу ће се ствари развијати, видећемо. Али знамо – без повратка путу светосавског хришћанства, нама нема спаса.

 Напомена "Борбе за веру": Фотографије преузете са сајта екуменистичког екстремисте презвитера Зорана Ђуровића, коментари испод фотографија наши.