Преп. Серафим Саровски пита: "Због чега се осењујемо Крсним знаком?" И каже: "Крсним знаком се осењујемо, тј. крстимо се, прво, ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо, Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак Крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и ни мало се не удубљују у то што чине. Грех је тако крстити се. Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем.

Кажеш: нема силе у Крсту!? Није тачно, има у Крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба, са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни знак је печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се Крсним знаком, значи, молити се - искати нешто у име Исуса Христа: ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе (Боже)! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени - Крсни знак! Ако пак мислиш, човече, да у Крсту нема силе, зашто се онда уопште крстиш? Или никако не стављај на себе Крста, и онда ће сви знати да ниси хришћанин, или Га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш. Значи, ми се осењујемо Крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

И још се крстимо ради тога да би то видео лукави наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против непријазнога. Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе Крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од Крсног знака, а Анђео нам на Крсни знак прилази.

Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедили Исуса Христа, Који је распет на Крсту. Да, нека виде људи Кога ми исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо. А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш, стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш... Не, немој се стидети да признаш да си хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско.

Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео чувар наш, да би видео лукави и да ви људи видели да смо хришћани. По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је хришћанин. Чак се може и овако рећи: како се ко крсти, тако и верује. У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхо-поштовања израста велико стабло хришћанске побожности."

Старац Гаврило Ралетински пише:

"Недавно један човек беше дошао у цркву на богослужење, и при целивању светих икона он се необично крстио: јако је прстима притискивао чело и груди, да му је на челу остао отисак прстију. На моје питање, зашто се тако крсти, одговорио је: невоља ме научила. После тога исприча следеће:

Путовао сам једне ноћи сам. Ноћ је била прилично видна. Негде око поноћи још сам био далеко од насеља. На једној раскрсници испаде пред мене некакав човек, црн као угаљ и ружан, и почео да се врти око мене, да ме плаши и скаче на мене. Ја се сетих да је то ђаво, и препадох се од страха, али помоћи ни са које стране нисам могао да се надам. У страху ја почех да се крстим, али неправилно, у ствари да млатарам рукама, како сам био научио, и како раде многи. Али враг се није уплашио од таквог крсног знака, него поче да ми се руга, рекавши: не плашим се ја од таквог крста! И после тога поче још више да облеће око мене и да ме плаши. Ја се тада сетих како су ме некад старији учили да се правилно крстим, па саставих лепо три прста и прекрстих се правилно, говорећи: У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Тек што то учиних, сатана закука и побеже.

Ето, зато се ја од тог доба крстим овако и молим са страхом Божијим."

Свети Владика Николај објашњава:

"Најчемернији грех Српски - неслога! Многи заборављају да су четири "С" (на грбу србском) исписани около Крста. У Крсту је слога, а не у словима. Кад би сви Срби то знали и Крсту се поклонили, брзо би се сложили. Али многи виде само четири слова, а не виде Крст на грбу. Крст ствара слогу, и слога србина спашава." И у књизи Косовски Завет, Владика објашњава зашто Бог допушта да безбожници руже Крст Христов, а врачари да Крст злоупотребљавају. Овако каже: "Када крштени наруже Крст Христов безакоњима својим, онда Свевидећи допушта да га некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели. Јер Му је сношљивије велико ругање од некрштених него мало ругање од крштених."

Крстом се све благосиља и освећује. Као што је Господ раширио руке Своје на Крсту да би све скупио у Своје Тело - у Цркву, тако Крст скупља хришћане, као што вели Св. Владика Николај. Али Апостол Павле говори: "Ми проповедамо Христа Распетога, јеврејима - саблазан, а јелинима - лудост, а нама који се спашавамо - Христа, Божију силу и Божију премудрост". Према томе, Честни Крст Христов је за оне који Га не поштују - проклетство, а за оне који Га поштују - благослов. Од поштовања Крста Христовог, човеку зависи: благослов или проклетство, живот или смрт."

У Јеванђељу по Јовану у петој глави наводи се разговор између Господа Исуса и жене Самарјанке и разговор све време тече о поклоњењу Богу, а не о молитви Богу или служби Богу. Богу приличи поклоњење као Цару и Првосвештенику, као Цару нада царевима и Господу над господарима, и зато је у правилу хришћана обавезно правити поклоне Богу окренути ка истоку и ка иконама. Али је обавезно правилно осенити се крсним знаком, јер поклони и велике метаније без правилног крста јесу обична гимнастика. Главна сила Православља је у Крсту и то треба да зна из искуства сваки хришћанин. Поклонима хришћанин исповеда веру и покајање. По светом Василију Великом, савијање доле означава греховни пад човека ка земљи, док усправљање горе означава покајање човека ка Небу.

Исусова молитва

Преподобни Нил Сорски овако учи: "Моли се марљиво и кад стојиш и кад седиш, или лежиш, - моли се, затварајући ум у срце и заустављајући у унутарњој тишини, колико је могуће, и сам дах, да не би често дисао, како учи Симеон Нови Богослов. А Григорије Синаит каже: "Призивај Господа Исуса Христа свесрдно, стрпљиво и непрекидно, са пуно наде, одстранивши сваку помисао."

О томе колико је корисно, ради усредсређивања ума на молитву, задржавати дах и не дисати често, ускоро ће потврдити сам опит – кажу Оци."

Свети Варсонуфије Велики каже: "Исусова молитва неприметно исцељује човека од свих душевних и телесних страсти, као кад човек узима неки лек и тај лек неприметно делује и лечи човека од болести." Ми имамо један мач (мач духовни Еф. 6, 19), а то је молитва Исусова. Свети Варсонуфије вели: "Удри тим мачем невидљиве противнике, јер моћније оружје не постоји ни на небу, ни на земљи".

И свети Јован Лествичник вели: "Именом Исусовим удри по непријатељима, јер од овог оружја нећеш наћи боље ни на небу ни на земљи."

Извор: Форум сајта „Светосавље“