header image
Милош Павловић: O греху титопоклонства Штампај Е-пошта
петак, 23 август 2013

„Не прави себи идола нити каква лика;

немој им се клањати или им служити“.

Друга Божија заповест

Прошле су тридесет и три године од смрти југословенског председника Јосипа Броза Тита, а он не престаје да буде предмет обожавања једног одређеног броја Срба и Србкиња, баш као за време његовог живота. Једино са том позитивном разликом, што је клањање Титу раније било масовна појава међу Србима, а данас је ограничено на све мањи број наших сународника.

Феномен титопоклонства је стваран, негован и развијан у време постојања СФРЈ, док после њеног распада није било воље али ни могућности за чување и неговање култа Титове личности као највећег свејугословенског симбола. Међутим, остали су живи људи, сведоци „рајског благостања“ Титове Југославије, који су све више веровали у благодатност Титовог доба како је време одмицало, а опора и небивала свакодневица постајала све тежа и несноснија.

ОТКУД ТИТОПОКЛОНСТВО?

Титопоклоници су један обичан сој људи, који је само жељан пријатног живота какав су одавно престали да воде, зато се претежно налазе међу савременицима пионирских марама и црвених пасоша.

Генерације које су најлепши део живота провеле под Титовом владавином непознајући незапосленост, понижења и сиромаштво, живећи радосно и успешно, задовољно и запослено; генерације које су у то време стварале, док данас не успевају да закрпе и сачувају створено, јесу људи који представљају најверније Титове поклонике.

На први поглед може нам се учинити да такви људи имају оправдања да пред урамљеном сликом Ј. Б. Тита чине метанија као пред часном иконом неког Божијег светитеља или да је целивају као овоземаљску представу бесмртног божанства.

Заиста је тешко оним људима којима сам спомен Титовог имена евоцира најлепше и најживотније успомене објаснити у чему је њихов проблем и грех, и ми то разумемо, али морамо покушати да разложним тврдњама и истинољубивим речима прикажемо антисрбску суштину велике србске духовне болештине – титопоклонства. Заиста, не сме србска душа ништа да има са титопоклонством, јер како би рекао апостол Павле „шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом“ (Коринћанима 6, 14).

Основни узрок инфицирања титопоклонством лежи у томе што људи генерално, у оцењивању догађаја или личности из прошлости полазе од личних ставова, емоција или афинитета, и будући да не успевају да се подигну изнад личног и  прошлост сагледају објективним и непристрасним очима они доносе погрешне закључке.

Титопоклоници су оболели оног тренутка када су лично материјално благостање поистоветили са ликом и делом Јосипа Б. Тита, а погоршање материјалног статуса са чињеницом да су Јосипа Броза на челу државе (а потом и држава) наследили други људи.

Има нечег и у непознавању основних историјских истина од чега генерално болује данашњи србски род, али се пре свега ради о томе да се историјске чињенице оцењују острашћено, из личног угла доживљаја. Чињеница је да већина људи прошлост памти селективно на основу својих личних пријатних или непријатних искустава и управо таква сећања постају плодно тле за формирање псеудоисторијских конструкција, које врло лако могу постати једине истине, неприкосновене као догма. Отуда и појава да међу савременим србским историчарима има правих поштовалаца лика и дела великог антисрбина Јосипа Броза.

ХРИСТОПОКЛОНСТВО ИЛИ ТИТОПОКЛОНСТВО

Када својим православним очима видите да је титопоклоник човек који не памти када је последњи пут прешао ногом преко светог прага Цркве, нити је икада тонуо у размишљања о бесмртности своје душе, вама то може бити разумљиво. Али потресно и демонски застрашујуће звучи када најтоплије речи љубави према паганском деспоту Јосипу Брозу искрено извиру из срца једног живог члана словесног стада Христовог, литургичног и дубоко религиозног човека.

Застрашујуће и неопростиво звучи када христољубива уста оног који се тек причестио Светим Тајнама у друштву браће и сестара после свршене Свете Евхаристије, гордо и самоуверено славе и величају име и дело антихристовог чиновника Јосипа Броза.

Још страшнији утисак остављају аргументи којима се један наш брат у Христу служио у намери да одбрани овакав став (чему је присуствовао потписник ових редова), јер они заиста нису имали ничег са духовношћу и хришћанским погледом на свет, већ су били крајње овоземаљски и пагански. Најубојитији аргумент је био тај како је он у то време „имао велику плату, од које је његова породица лепо живела“.

Ето због чега су уста једног боголиког људског бића назвала богоборца Броза „правим домаћином“ за разлику од ових који су дошли после њега, јер су они све распродали и уништили“. Заборавио је изгледа наш брат на речи самог Господа Исуса Христа који је рекао: „који не сабира са мном, расипа“ (Мт.12, 30). Како онда може бити домаћин неко ко расипа, питамо се ми збуњено?

Овакви случајеви најбоље доказују да титопоклонство настаје управо из субјективних разлога, као што је успомена на лагоднији и комфорнији живот. На живот у коме се плаћање рачуна као главно питање већине савремених србских породица уопште није постављало, нити је било тема. Зато се постојање титопоклонства мора разумети као искрено расположење срца, али не и оправдати, јер нико нема права да колективну прошлост народа смешта у скучене оквире личног искуства.

Када би се сваки титопоклоник искрено загледао у суштину титопоклонства остављајући по страни своје Ја, он би лако схватио да се један Србин мора гнушати лика и дела Јосипа Броза Тита.

Православља сладост, нектар премудрости, међу светима Преподобни и Богоносни Јустин Ћелијски писао је: „у стварности постоје само две врсте идеологија: Христова и антихристове. Човек у овом свету треба да разреши дилему: да ли ће да буде са Христом или ће да буде против Њега. И сваки човек, желео то или не, мора да лично реши овај проблем. Дакле, или ће бити христољубац или христомрзац. Треће решење не постоји“.

Зато беживотно и душесмртоносно титопоклонство не може имати удела у живом и радосном Христопоклонству. Јер шта има праведност са безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом. Једноставно сами морамо одлучити хоћемо ли бити поклоници Христови или поклоници Христових непријатеља. „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 25).

ТИТОПОКЛОНСТВО КАО ХУЛА НА ДУХА СВЕТОГА

Слободно можемо рећи да је Јосип Броз Тито најмрачнија личност србске историје. Сиромашни машин – бравар из Загорја је права ризница парадокса. Знамо да се ради о човеку који је течније говорио немачки од србског језика, лепо свирао клавир, имао префињене манире једног племића и никада није направио ниједну браву. Владао је Србима дуже од цара Душана у држави већој од Душанове, а Срби су га волели више од својих миропомазаних монарха (иначе сви србски владари пре Тита били су миропомазани монарси). Под оправданим знаком питања налази се цела његова биографија. Знамо ли његово право име и презиме, породичну историју, животни пут и национални идентитет? 

Оно што нам је познато је то да историју његовог владања Југославијом можемо назвати историјом уништавања свега што је истински србско и православно.

Зато на овом месту питамо србске титопоклонике да ли обожавају и обоготворују поквареног Тита због изазивања братоубилачког грађанског рата и стварања огромне политичке емиграције; због разбијања србског народног бића изградњом неколико нових нације од србске и стварања предуслова за самосталност Косова и Метохије, Војводине и Рашке; укидања ћирилице; диоклецијанског прогона Србске Православе Цркве; огромног духовног геноцида над србским народом (колико се само хиљада Срба одрекло Господа Христа и крсне славе, умрло некрштено, невенчано, никада причешћено...); због револуционарног покоља над „народним непријатељима“, односно масовног убијања недужног народа после 1945; перверзија у историографији и култури; опроста који је дао свим (а пре свега усташким) србоубицама; ћутања о србским страдањима; одрицања од србског идентитета и националне Цркве зарад југословенства и партијског чланства, и тако даље у мучан недоглед...

Да ли због овога Срби остају највернији Титови поклоници питамо их, јер и ово су резултати „Титовог времена“, пред којима сећања на младићко испијање сокова живота морају да бледе и тамне до мучног спознања сопственог безобразја.

Зар 13-а и 14-а плата, прављење куће у граду и редован годишњи одмор вреде више од пуцања србског отачаственог имена и имања по свим шавовима?

Зар наша сећања на овоземаљска уживања којих се присећамо са сјајем у очима вреде више од садашњих гладних стомака наше деце и уначади и од њихових сивих очију којима гледају у још тамнију своју будућност?

Управо због тога титопоклонство представља тежак грех и преступ против Божијег закона. Не ради се само о кршењу друге Божије заповести, паганске идолатризације смртног људског бића, већ и о нечему много тежем, а то је директна хула на Духа Светога.

Јосип Броз Тито и његови верни комунисти су самим својим дисањем хулили на Духа Светога, зато што су прогонили Цркву којом Дух Свети руководи, зато што су ширили безверје, кривоверје, зловерје, богоборство, и зато што су уништавали духовно – морални капацитет народа.

Свако ко хвали и слави име и дело Титово из којих год побуда да то чини (лично искуство, породична традиција, незнање или заблуда...) он чини велики грех и демонстрира покварену безумност, јер директно подржава све резултате његовог владања.

Политичка и историјска неписменост која се мешкољи у огромном броју данашњих србских глава рађајући титопоклоничке емоције се још и може оправдати, па чак и опростити, међутим, уколико неко свесно пренебрегава застрашујуће историјске чињенице и умањује њихов значај тврдећи да је од константног физичког и духовног уништавања србског народа и смањивања србске националне територије важније то што су Срби тада ипак „боље живели“, тај кратковидо, плитко, неодговорно и крајње покварено свој лични интерес поставља испред интереса бројних генерација рођених и нерођених потомака, односно испред интереса националне и отачаствене будућности.

Међу многим гресима које политичари могу да учине према народу постоји један који је раван онима који се неће опростити ни у овом ни у будућем веку, дакле гресима хуле на Духа Светога, а то није државничка неодговорност, лажљивост или поткупљивост, нити било шта слично чиме смо навикли да нас политичари саблажњавају, већ уништавање моралног капацитета народа – то је најтежи грех који властодршци могу учинити према народу.

Јосип Броз Тито је синоним за уништавање моралног капацитета србског народа.

Од времена настанка србског народа па све до 1945. године он је први богоборац и антихрист који је владао целокупним србским народом и несметано уживао његову безусловну љубав, зато што га је претходно духовно умртвио тако што га је одвојио од Свете Мајке Цркве и Божијег Духа Животворног.

Он је истовремено први антисрбин који је владао Србима, јер данас још увек осећамо антисрбски смрад његових поступака.

Он је са својим сатанистичким помоћницима и покровитељима тај који је Југословенску Краљевину претворио у комунистичку републику – засигурно најгоре политичко – друштвено уређење које је икада постојало у историји. Тако је постао први србски владар са титулом председника, прекинувши хиљадугодишњи низ богобојажљивих и благочестивих крунисаних и миропомазаних глава и народних династија на челу србског народа.

Он је први србски владар који је носио надимак. И не само да је био познат по надимку (псеудониму, лажном имену) већ га је користио као саставни део свог имена. Уз речи Јосип Броз увек је ишло и оно Тито. Ово се мора узети у обзир, јер је то у историји непозната пракса међу владарима, која је била правило код комунистичких првака (Лењин, Стаљин, Троцки итд.). Вероватно због тога што је код њих све било лажно, јер су деца „оца сваке лажи“.

Тако је он био први међу бројним србским владарима по многим негативним обележјима и карактеристикама, које је посејао у србској народној души, због чега се и данас не можемо излечити од политике без поштења, школе без вере, војске без родољубља и државе без Божијег благослова.

ПОСЛЕ ТИТАТИТОМРЖЊА

Хвала Богу те је призвук безумног титопоклоничког крика „и после Тита Тито“ потпуно утихнуо пред суровом свакодневицом која не прашта хулу на Бога Живог и Истинитог.

Зато после Тита – титомржња мора бити основ нашег гледања на историју Друге Југославије.

У хришћанству постоји само један вид мржње који је дозвољен, и не само дозвољен него потребан и неопходан, а то је мржња на грех. Зато је данас мржња на Брозов лик и злодело потребна као потврда извесног духовног оздрављења и националног самопоштовања.

Морамо одлучно и бескомпромисно у име свих наших благочестивих предака и у име наших потомака раскинути са негативним традицијама прошлости и ослободити се титопоклонства као осећања недостојног нашег благородног призвања у ред потомака Светог Симеона и Светога Саве.

Тита и његовог наслеђа се морамо најодлучније ослободити ако желимо да поново будемо истински србски и своји, а не Титови.

Зато антититоизам и антикомунизам морају бити основи гледања у србску националну и отачаствену будућност. Нема опроста Титу и његовим сарадницима и помоћницима и истомишљеницима, макар нам они били најближи и најрођенији. Јосип Броз Тито и његови комунисти (који су увек били антисрби макар потицали и од рода Светог Саве) су самим својим дисањем хулили на Духа Светога, а греси хуле на Духа Светога су једини који се никада неће опростити. Откуд, онда, нама права да праштамо неопростиво? Откуд, нама права да опростимо оно што ни Најмилостивији, Бездан милости и праштања неће опростити?

Данас, на срећу, млада Србија иако је склона да олако идолатризује разне безпризорне телевизијске ликове и интернет сензације, према Јосипу Брозу Титу је често крајње непријатељски расположена. Млада Србија не пати од титопоклонства већ је напротив често склона титомржњи што нам оставља наду да ће народна србска будућност бити изнад погубних заблуда прошлости. Али и ту морамо бити опрезни, титомржња не сме бити рушилачка и неразумна, већ стваралачка, окренута са срцем пуним љубави према националном имену и имању. Титомржња мора извирати од пуноће нашег срца пуноће мржње према свему што је антисрбско и атихришћанско и пуноће љубави према свему што је србско и хришћанско и људско.

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 24 август 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.