Једна сестра ми је доставила текст митрополита Јована Зизјуласа са званичног сајта СПЦ под насловом "Идентитет Цркве", вероватно са благословом Синода СПЦ, па сам ја, као припадник СПЦ, дужан да се изјасним о том тексту: да га прихватим или одбацим. Осим тога, догматика митрополита Зизјуласа предаје се на Богословском факултету у Београду и митрополит има своје ученике у Србији, епископе, свештенике, студенте, те зато треба се изјаснити. Јер кажу свети Оци: "ћутање је знак одобравања" и "ћутањем се издаје Истина", обично је тако.

У наслову реч "идентитет" по речнику значи: идентитет је истоветност; сваки појам, сваки предмет јесте оно што јесте, значи оно што значи.

Уместо речи "идентитет" ја бих ставио реч "суштина", и уместо да кажеш "јесте што јесте", тј. идентитет, мислим да је боље рећи "суштина".

Тако уместо "идентитет Цркве" ја бих ставио "суштина Цркве". Колико ја знам, суштина Цркве је благодат, сила Божја, и без благодати Божје Црква је празна. Али да видимо, по митрополиту Зизјуласу, шта је суштина Цркве. Идентитет Цркве, по митрополиту:

"У Првој посланици Коринћанима Св. Апостол Павле употребљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања верних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумева и објашњава "када се скупљате да принесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабрање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употребљава да означи помесну Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло је важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква...

Ове речи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија. Стога неће бити претерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабрање, можемо видети прави идентитет Цркве.

Но, шта значи ово? Конкретније, то пре свега значи да сви ови елементи које смо побројали, - догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква. Друго, ово значи да предстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископ, у чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве...."

"Догматика" новотараца

Митрополит прво пише: "догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква."

Јеванђеље говори: "По делима њиховим познаћете их", тако да ученике митрополита Зизјуласа и њихово учење можемо познати по делима. Јер не може човек да разуме ово што пише митрополит ако не познаје "догматику" новотараца, чији је догматичар митрополит Зизјулас. Међутим, ако познаје "догматику" његових ученика, разуме да суштина Цркве, по митрополиту, јесте: да се сви верници у једној епархији на свакој литургији причесте код надлежног епископа, јер ако се не причесте на некој литургији, то је као да нису ни били на литургији и све им је узалуд - "догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство", све им је узалуд. Међутим, то што тврди митрополит, то није суштина Цркве. Суштина Цркве је у благодати, тј. у сили Божјој, па ако "догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство" привлаче благодат, онда они привлаче суштину, а само често долажење на литургију и обавезна причест, али без осетне благодати, то је спољина Цркве, то је форма у Цркви. Ту форму нарочито држе католици и недолазак на мису они строго кажњавају, али код њих нема благодати, па народ каже: споља гладац, а унутра јадац. Јер каква је то суштина да неко приступи и "зине" да би примио причешће од надлежног епископа на некој литургији, то би пре била спољина, него суштина. Међутим, ако човек осети благодат на литургији, онда нема потребе нико да га позива на литургију, јер ће он увек долазити на литургију. Колико ја знам, прави верници не траже благодат на новотарској литургији, него на старој освештаној литургији, која се последњих векова служила и која је вековима освештана, како каже Авва Јустин. Управо због недоласка на литургију и обавезну причест, за шта оптужује митрополит вернике, био је оптужен и преп. Серафим Саровски, али њега су причешћивали Анђели Божји и зато није имао потребу да долази у манастир. Преп. Серафим у својим поукама говори: "Покат-кад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!"

Митрополит даље пише: "Друго, ово значи да предстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископ, у чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве".

И ово може да разуме човек само ако зна "догматику" новотараца, а то је: да је епископ "христос на земљи" и да једино епископ одлучује о причешћу. У Православној Цркви нико од верника не може да приступи Причешћу без исповести, и то се последњих векова држало у свим Помесним Црквама. Према томе, ако епископ увек исповеда све вернике у својој епархији, онда он увек има власт да одлучи коме ће дати Причест а коме неће. Међутим, ако епископ не може или неће да исповеда, онда ту власт - коме ће дати Причест а коме неће, ту власт има свештеник који исповеда вернике. Дакле, у Православној Цркви онај ко исповеда вернике има власт да одлучи коме ће дати Причест а коме неће, и нема епископ ту папску власт коју му даје митрополит Зизјулас.

Осим тога, сумњив је и чудан израз: "предстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископ, у чије се име и служи Св. Литургија". Из овога може да се закључи да се литургија служи у име епископа, а не у име Христово, и да је епископ "христос на земљи" по познатој теорији новотараца, а то заправо значи да је епископ као папа римски. Међутим, Господ је заповедио: "Ово је тело моје, које се даје за вас; ово чините за мој спомен" (Лк. 22, 19), а не за спомен епископа или у име епископа. Епископ ту може да буде само посредник, ако је достојан, а ако није достојан али служи по Предању Цркве, онда уместо епископа служи Анђео Господњи ради верног народа. Тако је откривено прозорљивим Старцима као што је био преп. Лаврентије Черњиговски. Зато та црква, чији идентитет објашњава митрополит, у суштини личи на папску цркву и очигледно је да се митрополит превише дружи са папистима.

Митрополит још пише: "Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија."

Кад народ каже: "идемо у цркву", то увек значи "идемо у храм Божји", а може да буде на литургију или на бденије или на неку молитву, или просто да се човек поклони и помоли Богу, и не мора увек да "иде на литургију", као што говори митрополит.

Да се вратимо опет на прву тезу митрополита: "догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква."

Ко зна "догматику" новотараца разуме ово, да ако се сви не причесте на свакој литургији, све им је узалуд. Главна теза новотараца, чији је догматичар митрополит Зизјулас, јесте, да на свакој литургији сви верници морају да узму причешће од надлежног епископа или од надлежног свештеника. То је било у раном хришћанству, међутим последњих векова, колико је познато, осим свештеника који служи, хришћани се нису тако често причешћивали, него десетак пута годишње и то уз добру припрему. Разуме се да новотарци тврде, да су последњих векова сви хришћани били неразумни и глупи, јер се нису причешћивали на свакој литургији. Међутим, то није тако? Суштина Цркве је у благодати, у сили Божјој, а раније је било много више благодати у Цркви него сада. На пример, у време Владике Николај и Богомољаца било је много више благодати у Цркви него данас, и то је познато. Могу данас да узимају причешће сваки дан, могу и трипут дневно, али нема данас оне благодати у Цркви као у време Богомољаца. Верујем да је то зато што данас нема такве ревности и таквог страха Божјег у Цркви као раније.

Светиња и страх Божји

На литургији се пред Причешће чује возглас: "светиње светима", и други возглас: "са страхом Божјим и вером, приступите". Онда, у првим вековима била је то Црква светих, како је назива Апостол Павле, а сада, у последњим вековима то је Црква покајника. Заправо, онда је то била више Црква светих него Црква покајника, а сада је то више Црква покајника него Црква светих. Онда су хришћани већином били Свети и имали су страх Божји и јаку веру, и већином су били достојни да приступе Причешћу на свакој литургији. Осим тога, онда је био прогон и проливала се мученичка крв, мада је и онда било недостојних, због чега их Апостол Павле упозорава: "Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не расуђујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста њих спавају" (1 Кор. 11, 29-30). Тако је било онда, а сада, у последњим вековима већином су недостојни и немају страх Божји и јаку веру, па зато и не приступају Причешћу на литургији, него држе пост и молитву, обаве исповест, и тако у покајању дођу у неки страх Божји и тек онда приступе Причешћу, али не тако
често. Свакако има и сада по неки хришћанин светог живота који је достојан Причешћа на свакој литургији, али ради већине недостојних, а по свом смирењу и хришћанској љубави, и он прихвата правила покајања која важе за већину. Јер верује се, према виђењу прозорљивих Стараца, да могу Анђели Божји да причесте достојнога, јер без Анђела Божјих не може да се сврши литургија.

Оглашени

После раног хришћанства, кад је свети Цар Константин објавио слободу хришћанима, постало је очигледно да многи недостојни приступају светом Причешћу и зато су свети Оци увели Правила покајања у Цркву и увели су оглашене, а то су покајници. Били су некрштени покајници, тј. оглашени који се уче вери па се касније крсте, и били су крштени покајници, тј. верници који су направили тежи грех па су зато враћени у оглашене. И зато кад се чује возглас: "оглашени, изиђите", сви оглашени покајници, и некрштени и крштени, морали су да изиђу из цркве и да остану само верни, који су свети и који могу да се причесте. Данас званично нема оглашених, мада кад би се испитивало по старим Правилима за покајнике, много би хришћана требало вратити у оглашене, па чак и свештено-служитеље без страха Божјег требало би вратити у оглашене. Али шта бива данас: кад се чује возглас: "оглашени, изиђите", - нико не излази из цркве, али се нико и не причешћује, тако да се сви рачунају у оглашене, јер већини и одговара тај положај, а неко прихвата тај положај по смирењу и хришћанској љубави. И верује се, по виђењу прозорљивих Стараца, да ће Анђели Божји ипак невидљиво причестити достојне на литургији, јер ни једна литургија не врши се без Анђела Божјих. Према томе, кад данас чујеш возглас "оглашени, изиђите", треба разумети да су то покајници, и данас по икономији нико не излази, јер би већина у цркви требала да изађе, јер и свештено-служитеље без страха Божјег требало би вратити у оглашене, међутим, данас је то више Црква покајника него Црква светих каква је била у раном хришћанству, и зато по икономији сви остају у цркви до краја литургије. Ако пак то није данас Црква покајника и ако приступају причешћу без покајања и страха Божјег, онда то личи на позориште а не на литургију. Ако сам епископ или свештеник нема страха Божјег и приступа тако причешћу, разумљиво је да он и народ позива да тако приступа причешћу без страха Божјег. Јер ако се на литургији вели: "са страхом Божјим и вером, приступите", па ипак људи приступају без страха Божјег, онда то више личи на позориште, где су лоши глумци, него на православну литургију, која се врши са страхом Божјим.

Есхатон

Митрополит даље говори о "есхатону": "Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посветовњачења) Цркве. Другим речима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоренимо своје страсти и духовно узнапредујемо, како кажу, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само прапорци који звече.

Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи оним што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поседујемо у Цркви, духовна блага, нису никад довољна. Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије."

"Есхатонци"

По речнику: есхатологија (грч. есхатос крајњи, последњи, логиа) у црквеној догматици: учење о тзв. последњим стварима и догађајима, тј. о ономе што, после смрти, чека појединце, човечанство и цео свет, дакле: учење о смрти, бесмртности душе, страшном суду, смаку света, вечном блаженству и паклу.

Тешко је разумети учење новотараца уопште, па и ово учење о "есхатону", јер они употребљавају непознате речи и вешто баратају општим појмовима као политичари, да би човек помислио како су много мудри, а ако им неко нешто приговори, ону му само кажу: "не разумеш ти то", и тиме оправдавају своје учење и наравно своју гордост. Али Јеванђеље говори: "По делима њиховим познаћете их", тако да ученике митрополита Зизјуласа и њихово учење ипак познајемо по делима. Кад се говори о есхатологији, о последњим стварима и догађајима, требало би говорити о прореченим догађајима: о последњем времену и катастрофама према Јеванђељу, о отпадији у Цркви и антихристу према Посланицама, о догађајима према Откровењу, о Другом доласку Христовом и Страшном Суду. Међутим, новотарци никако не мисле на то кад говоре о есхатону, они прескачу све проречене ужасне догађаје и као у машти прелазе у будуће Царство Божје. Верујем да ни они сами не знају шта је то "есхатон", него вероватно маштају да ће бити исто ово на земљи: наставак исте новотарске литургије и сталног причешћа, исти надлежни епископ служи и све тако у машти. Зато њима приличи и назив: есхатонци. Митрополит тврди: "Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано"", као да неће бити проречених ужасних догађаја пред крај света? Биће "неочекивано" за незнабошце, а за хришћане, који читају Свето Писмо, оно ће бити очекивано, мада не знају тачно кад ће то бити, али ипак биће очекивано.

Новотарци данас проповедају да је циљ хришћана да узму причешће на свакој литургији, и онда су већ спашени, сигурно су спашени, и затим мирно да чекају "есхатон", тј. будуће Царство Божје. Апостол Павле каже: "Царство Божје није у речи него у сили" (1 Кор. 4, 20), а код есхатонаца је то будуће Царство Божје само у речи и у машти. Тако, могу они да чекају будуће Царство Божје и да Га не дочекају, јер код њих је то све у речи и у машти. Господ каже: "Царство Божије је унутра у вама" (Лк. 17, 21), па ако есхатонци не стекну унутрашње Царство Божје, узалуд ће чекати будуће Царство Божје и будући свој "есхатон". Апостоли говоре да ће пред крај света бити велика отпадија у Цркви, велика апостасија, појавиће се многе претече антихриста па и сам антихрист, па тек на крају биће крај света и други долазак Христов. Ако се дакле, есхатонци нађу међу отпадницима од Вере, узалуд ће они чекати свој "есхатон". Уосталом Господ у Јеванђељу говори: "Ко претрпи до краја, тај ће се спасити" (Мт. 10, 22), па ако есхатонци не претрпе до краја, узалуд ће они чекати свој "есхатон". Јер, да би претрпели до краја, они морају имати у себи божанску љубав, а божанска љубав се показује само на крсту, па да ли неко има божанску љубав или нема – то се открива на крсту. Међутим, есхатонци "беже од Крста као ђаволи" и у томе је проблем код њих. А то њихово учење није ни мало безазлено, јер свети Максим Исповедник каже: "теологија без Крста јесте демонска теологија".

Дакле, новотарацима је битно да се причесте на литургији и да чекају свој "есхатон", али пошто је њихова теологија без Крста, код њих је то неко символично причешће и маштање о "есхатону", и зато ја код њих не бих узео причешће и не бих хтео да будем њихов причасник. На крају укратко "о лошим тенденцијама у Цркви", по мишљењу митрополит. Митрополит пише:

"Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху предочена њихова "исповедања вере". Свака страна је, наиме, својим исповедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповеда супротна страна. Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. Тако из тог периода имамо исповедања вере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других."

По митрополиту, исповедање вере је "скуп идеја које исповеда једна група верујућих људи". Међутим, код православних исповедање вере и исповедници, то је страдање за веру и то су страдалници за веру. Исповедник је мученик за веру, који је мучен, али није погинуо него је преживео. Од почетка је било исповедања вере и без тога нема Православља. Међутим, митрополит не мисли на то, него говори да је исповедање вере код православних "почело од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века)". Значи, пре тога није било исповедања вере код православних? И говори даље: "Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере". Новомученици Српски свакако нису због сукоба између римокатолика и протестаната били принуђени да изнесу своје исповедање вере и да погину за Православље. Али митрополит и не мисли на праве исповеднике који страдају за веру, него мисли на исповедање "Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других".

Друго лоше по митрополиту јесте: "Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство... Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренето на проповед, појавиле и одређене литургијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан пример премештање проповеди са места које је заузимала у Св. Литургији, после читања Св. Јеванђеља, на место за време Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ"."

Вековима већ проповед бива при крају литургије, међутим, пошто новотарци морају сви да се причесте, то код њих проповед мора да буде после читања Јеванђеља. У старо време је било тако зато што су оглашени после читања Јеванђеља и проповеди излазили из цркве, међутим, сада нико не излази из цркве после Јеванђеља, па нема потребе да проповед буде одмах после Јеванђеља. Али суштина је у благодати, а не у "литургијској правилности", јер стара, вековима освештана литургија, била је пуна благодати, а новотарска литургије нема те благодати. До скора у Србији никоме није падало на памет да мења благодатну Српску литургију, која се служила вековима и коју су векови освештали по речима Авве Јустина, коју су служили и Владика Николај и Богомољци, и да ради гордог исправљања "литургијских неправилности" изгубе благодат на литургији. Може се разумети то исправљање "литургијских неправилности" код новокалендараца и код њихове литургије, али "исправљање" благодатне Српске литургије нема никаквог оправдања.

Треће лоше по митрополиту јесте: "Трећа тенденција,... јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција... Опасност која вреба у наведеном случају лежи у томе да Црква престане да буде та која у својим недрима има и грешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгрешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла, тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде место моралног савршенства уз шире значење тог појма... Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње... Другим речима, унутар црквене заједнице се не упражњава увек морално савршенство, какво се понекад може срести међу неверујућима. Зато данас неверујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет."

Јеванђеље заповеда: "Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш небески" (Мт. 5, 48), тако да хришћани треба да буду морално савршени. А ако нису савршени, онда треба да се кају, треба пост, молитва, исповест. Ко прочита ову критику моралиста у Цркви, разуме да митрополит оправдава грешнике у Цркви и рачуна у их "црквене људе" и не захтева од њих покајање, па не треба да се чуди кад чује ученике Зизјуласове, како говоре грешницима: "не треба исповест, хајте сви на причест!" Међутим, ако су, по митрополиту, "они изван Цркве" више морални него "они унутар Ње", они унутра су лажни хришћани и не треба им никако дати Причест, него треба да се кају. Лажни хришћани, који знају шта је грех, више ће одговарати од нехришћана, који не знају шта је грех. А ако пак хришћанин не зна шта је грех, онда и није хришћанин, него је као незнабожац.

Четврто лоше по митрополиту јесте: "Коначно, постоји још једна тенденција... коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично... Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник."

По митрополиту решење је овде јасно: да и студент и његов старац узму професора за духовника, целомудрије и сву мудрост треба стицати на факултету а не у манастиру. Дакле, непотребно је одлазити у манастир, целомудрије и сва мудрост стиче се на факултету и професор треба да буде духовник свима у Цркви - тако тврди митрополит.

Извор: Форум сајта „Светосавље“