Пре свега, ваља тражити благодат у Цркви, без благодати црква је празна. Сви црквени обреди и све црквене поуке усмерене су ка задобијању благодати Божје. Без благодати Божје све је празно, све је сујетно. Апостол Павле говори: "Царство Божје није у речи него у сили" (1 Кор. 4, 20). Међутим, Јеванђеље позива: "Покајте се, јер се приближи Царство Небеско" (Мт. 3, 2). То значи да покајање претходи Царству Божјем и зато је покајање увек потребно сваком хришћанину.
Господ заповеда у Јеванђељу: "Блажени сте, кад вас избрукају, и изагнају, и реку на вас лажући свакојаке лукаве речи, Мене ради; радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима" (Мт. 5, 11-12). По заповести Господњој ја бих требао да се радујем, после многих писама оца Љубе, духовника сајта Светосавље, у којима је предузео да ме што више обрука пред светом. И тако по заповести Господњој ја бих требао да се радујем, док он кроз писма говори заправо о себи, и брука себе и сајт Светосавље, као што Господ каже: "По плодовима њиховим познаћете их", и као што свети Златоуст каже: "Ако је течење тако прљаво, замисли какав је извор те нечистоте?" Ниједан новотарац неће да призна да је новотарац, него тврди да држи старину, заправо држи нешто из старине по свом избору. Али је приметно да све промене у Цркви сада, тј. све новотарије воде ка некој верској унији. И може да се примети гордост код новотараца, пошто они обично тврде да је Црква последња три века била у прелести, тј. да је Црква 18-ти, 19-ти и 20-ти век била у прелести, и тек су они – новотарци дошли да би "извукли Цркву из прелести"? Ето, то је демонска гордост. По чему данас можеш да познаш новотарце? Свети Максим Исповедник каже: "Теологија без Крста јесте демонска теологија", а то је управо теологија данашњих новотараца. Обрати пажњу како њима смета подвиг у Цркви, како им смета да се човек жртвује ради Христа и Цркве, и то проглашавају за незнање и неразумевање, па чак и за јерес. На пример, отац Љуба то проглашава за "латинизам" и за "теологију оправдања" и за "потенцирање индивидуалног подвига у односу на Заједницу Тела Христовог". Уопште речено, данашњи новотарци заступају углавном теологију без Крста, коју свети Максим назива демонском теологијом, и они свакако избегавају крст или га само формално помињу. По томе ћеш их познати, Господ је рекао: "По плодовима њиховим познаћете их". Ново начело новотараца Што се тиче "латинизма" отац Љуба је латинима много ближи од мене, јер он очигледно користи познато начело латина: "циљ не бира средство", јер он користи светско средство супротно јеванђелском "по плодовима њиховим познаћете их", а код новотараца је то: "по дрвету њиховом познаћете их". То светско средство називају "обарање кредибилитета", тј. обарање поверења, то је доказивање да је неко много грешан и луд, и зато му не треба ништа веровати, то је. Ово је супротно јеванђелском: "по плодовима њиховим познаћете их", тј. да прљава вода потиче из прљавог извора, а ово је супротно и тврди "по дрвету њиховом познаћете их", а то је "доказивање да је прљав извор, мада вода изгледа чиста, па би онда требало воду однети на хемијску анализу". Јер нисам нешто приметио да се отац Љуба много упуштао у доказивање шта је погрешно у мојим писмима, а то вероватно да се не би открило да је новотарац. И пошто није успео да докаже где грешим у писмима, отац Љуба је предузео да ме што више обрука пред светом, оптужујући ме за неке грехе у манастиру, а то у свету називају "обарање кредибилитета", које значи: обарање поверења, то је светско средство супротно јеванђелском, а то је "по дрвету њиховом познаћете их". То тако раде, не само латини, него и масони у свету, како сам чуо, тако раде масони са онима који им сметају. Дај крв и прими Дух Свети Максим Исповедник каже: "Теологија без Крста јесте демонска теологија". А каква је теологија са Крстом? Опет можемо да узмемо светог Максима, који каже: "Мајка свих страсти јесте себељубље, а то је неразумна љубав према телу". Јер тело треба стављати на крст ради Христа и Цркве, па ако се тело не ставља на крст ради Христа, то је онда себељубље, то је неразумна љубав према телу. Господ заповеда у Јеванђељу: "Ако неко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде" (Мт. 16, 24). Према томе, ко хоће да иде за Христом, ко хоће да буде хришћанин, тај мора да носи свој крст, и ако не носи свој крст, он није хришћанин. А где се носи крст, ту се пролива крв за Христа и Цркву, ту је неко проливање крви. Има спољашње проливање крви и има унутрашње проливање крви, има унутрашња мука кад човек носи свој крст и та унутрашња мука рачуна се у проливање крви. На основу тога може се разумети изрека преп. отаца: "Дај крв и прими Дух". Пресвета Богородица и Апостол Јован Богослов и свете Мироносице, они су били под Крстом Христовим на Голготи, па је питање: да ли су они имали унутрашње проливање крви на Голготи, док је Господ био на Крсту и имао спољашње проливање крви? Сигурно да су имали. А новотарци не дају своју крв за Христа и Цркву, него прихватају екуменизам и новотарије. По њима српски новомученици испадају луди зато што су проливали крв за Христа, а они не дају ни мало своје крви за Христа и Цркву. И не само да не дају своју крв за Христа, него забрањују и другима, који би хтели да дају мало крви за Христа и Цркву. На пример, даје се мало крви за Христа кад се спрема недељу дана постом и молитвом пред Причест, како је то вековима било у Српској Цркви. Умножење благодати На крштењу се добија, како се каже "печат дара Духа Светога", на крштењу се добија залог спасења, и са тим залогом треба радити и умножавати тај залог да би се човек спасио. Ако би се човек упокојио одмах после крштења, онда је разумљиво да он није могао да умножи залог спасења који је добио на крштењу, међутим, пошто то обично не бива тако, онда је сваком хришћанину потребно да умножи благодат са крштења да би се спасио. Јер у Јеванђељу има ова Прича о умножењу таланата: "Као што човек неки полазећи дозва рабе своје и предаде им благо своје; И једноме дакле даде пет таланта, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде одмах. А онај, што прими пет таланта, отиде те ради с њима, и доби још пет таланта; Тако и онај, што прими два, доби и он још два; А онај, што прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А после много времена дође господар тијех раба, и стаде се рачунати с њима. И приступивши онај, што је примио пет таланта, донесе још пет таланта, говорећи: господару! предао си ми пет таланта; ево још пет таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: добро, рабе добри и верни! у малом био си ми веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај, што је примио два таланта, рече: господару! предао си ми два таланта; ево још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: добро, рабе добри и верни! у малом био си ми веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај, што је примио један талант, рече: господару! знао сам те, да си тврд човек: жањеш, где ниси сејао, и купиш, где ниси вејао; Па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: лукави и лењиви рабе! знао си, да ја жањем, где нисам сејао, и купим, где нисам вејао: Требало је онда моје сребро да даш трговцима, и ја дошавши узео бих своје с добитком. Узмите дакле од њега талант, и подајте ономе, што има десет таланта; Јер свакоме, који има, даће се, и имаће на претек; а од онога, који нема, и што има, узеће се од њега; И непотребнога раба баците у таму најкрајњу: онде ће бити плач и шкргут зуба. Ово говорећи повика: ко има уши да чује, нека чује" (Мт. 25, 14-30). Из ове Приче јасно је да хришћанин ваља да умножи свој талант да би се спасио. А да би га умножио ваља да пролије крв за Христа, да пролије крв - унутра или споља, да пролије крв носећи свој крст, и ту је разумљива изрека преп. Отаца: "Дај крв и прими Дух". Причешће Сада је модерно често узимање светог Причешћа, али без припреме како је то било у Српској Цркви последњих векова и како је познато. И има сада у Цркви четири струје, које различито приступају Причешћу, тј. са различитом припремом. Новотарци тврде да треба само благодарити Христу и увек приступати Причешћу, па се поставља питање: да ли може хришћанин да не даје своју крв и само да прима Крв Христову? Раније у Српској Цркви без поста, молитве и исповести, без тог малог проливања крви нико није могао да прими Крв Христову, осим свештеника. Довољно је знати да су здрави хришћани држали недељу дана поста пред Причест, а морали су и да раде, да обрађују земљу да би преживели, и то је било мало проливање крви, и то значи: морала је мало да се пролије своја крв да би се примила Крв Христова. У Хиландару сам чуо како је Старац Никанор рекао за Грке: "Грци су све побожни, а не дају крв за Христа". Још онда је Старац Никанор приметио да Грци, а ту вероватно мисли на новокалендарце, да они не дају крв за Христа, и наши новотарци су то научили од Грка и то су пренели у Српску Цркву. Мирјани новотарци данас се позивају на свештенике и кажу: "Како могу свештеници да се причешћују без поста, тако можемо и ми". Пророчанства светих Отаца говоре за последње време, да ће се мало ко од свештеника спасити, па ако мирјани хоће да буду као свештеници, онда се та пророчанства односе и на њих. Већина свештеника сада је на саблазан побожном народу, као што је и прорекао свети Козма Етолски. Унутрашње проливање крви По старом закону готово све се чисти крвљу, и без проливања крви нема опроштаја и очишћења. Тако Апостол Павле пише Јеврејима: "Готово све се крвљу чисти по закону, и без проливања крви не бива опроштење. Требало је дакле, да се прикази (обличја) небеских овима чисте, а сама небеска бољим жртвама од ових. Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је образ истините (прилика праве), него у само небо, да се покаже сада пред лицем Божијим за нас; Нити да много пута приноси себе, као што архијереј улази у светињу над светињама сваке године с крвљу туђом: Иначе би он морао много пута страдати од постања свијета; а сада једном на свршетку векова јави се, да својом жртвом одбаци грех. И као што људима предстоји једном умрети, а потом суд: Тако се и Христос једном принесе, да узме грехе многих; а другом ће се јавити без греха, на спасење онима, који га чекају... Али дошавши Христос, архијереј будућих добара, кроз бољу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест, која није од ове твари, Ни кроз крв јараца ни јунаца, него кроз своју крв уђе једном у светињу, и нађе вечни откуп" (Јевр. 9, 22-28, 11, 12). Дакле, и у Новом Завету не бива опроштење греха и очишћења без проливања крви. Зато имамо Крв Христову, али треба и ми да носимо свој крст, и тако да и ми приложимо своју крв ради опроштења и очишћења својих грехова. Треба још да знамо да се крв не пролива само споља, него и изнутра - кроз трпљење разних мука и страдања на земљи. Позната је изрека Преподобних Отаца: "Дај крв и прими Дух", - где се мисли на невидљиво унутарње проливање крви у борби против страсти, а ради испуњавања заповести Христових и завета датих Богу, ради стицања врлина. Зато преп. Исак Сирин каже: "Нису Мученици само они који су примили смрт због вере у Христа, него и они који умиру да би сачували заповести Христове" (а монаси и своје завете). Ово потврђује и повест из Старечника о Авви Ахиљу: "Посетио је један од Стараца Авву Ахиља и видео је како он пљује крв из својих уста. И упитао га: "Шта је то, Оче?" А Старац је одговорио: "То је реч за једног брата који ме је ожалостио, а ја сам се борио да му је не изговорим и молио сам Бога да се она одузме од мене; и реч је постала крв у мојим устима, и ја сам је испљунуо и успокојио се и заборавио жалост!" И у Књизи о царевима из Старог Завета, стоји шта се збило за време једног рата: "И ожеднео је Давид и рекао: "Ко ће ме напојити водом из рова који је у Витлејему при вратима?" А станиште било је тада иноплеменика у Витлејему. И пробила су три јунака ополченије иноплеменичко и захватили су воде из рова Витлејемскога који је при вратима; и узели су и дошли код Давида; и (Давид) није хтео да пије ту воду; и пролио је Господу, и рекао: "Милостив буди мени, Господе, што сам учинио ово; зар да пијем крв (ове браће) мужева, што су положили душе своје?" и није хтео да пије" (ту воду) (2 Сам. 23, 15-17). Дакле, и овде се говори о проливању крви за ближњега. Отуда се разумеју речи Апостола Павла: "Још до крви не дођосте борећи се против греха" (Јевр. 12, 4). Постоји овакво једно предање: "Неки монах се веома жалостио због тежине свога живота и роптао је, тражећи лакши крст. И једном, види он у сну као да се налази у некој великој пећини, а сви њени зидови прекривени крстовима. Било је ту крстова златних, сребрних, гвоздених, камених, и других. И гле, јавио му се глас: "услишена је молитва твоја; изабери себи крст који хоћеш, по моћи својој!" И монах је почео да тражи са великом брижљивошћу и нашао је, напокон, мали дрвени крст. И упитао је: "могу ли да узмем овај крст?" И одговорио је глас: "али то и јесте твој крст; сви остали су тежи." Само често ваља човек да осењује себе крстним знамењем и да говори: нека буде Божија воља, и тако ће му Бог давати увек да носи свој крст; а ђаволу се неће дати да му наметне искушења мимо његовог крста на земљи." Без Крста живот би био као нека позоришна представа, без Крста живот би био "сенка и сан", као што се пева на опелу хришћанина: "Ваистину сујета је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд мете сваки човек, као што рече Свето Писмо". Као кад бол пробуди човека из сна, тако крст буди човека из животног сна. За последње време Господ је рекао у Јеванђељу: "Ко претрпи до краја, тај ће се спасити". Да ли неко може претрпети до краја без проливања крви? Сигурно да не може. Господ је рекао у Јеванђељу: "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). Да ли неко може да положи душу своју за пријатеља без проливања крви? Сигурно да не може. Божанска љубав и проливање крви Ако је то тако и ако има унутрашње проливање крви, онда је лако доказати изреку преп. Отаца: "Дај крв и прими Дух", и са које год стране кренеш лако је доказати. На пример, ако кренеш од највеће заповести Господње о љубави према Богу и ближњему, да видимо: да ли може бити божанске љубави без проливања крви за Бога и ближњега? Сигурно да не може бити. Пошто божанска љубав захтева и љубав према непријатељима, да видимо: да ли може да се воли непријатељ без проливања крви? Да не мрзиш непријатеља, то некако и није тешко постићи, али да волиш непријатеља, то је заиста подвиг и ту се показује прави хришћанин. Према томе, сигурно да се не може волети непријатељ без малог проливања крви. С тим што увек ваља пазити кад се испуњавају заповести о љубави или друге заповести, то не значи испуњавати било како, јер то би опет било оно начело латина: "циљ не бира средство". Него православни бирају средство ради испуњења заповести Божјих, јер само побожним средством, само на побожан начин ваља испуњавати заповести Божје. Свака љубав без благослова Бога и Цркве рачуна се у блуд. Не могу се испуњавати заповести Божје на било који начин и било каквом љубављу, него та љубав мора да буде по благослову Божјем. А да ли може неко да буде хришћанин, а да не присиљава себе на испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњему. Сигурно да не може. Јер ако не присиљава себе на испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњему, а назива се слуга Божји, каква је његова служба, шта он служи и коме служи? Јер ће чути речи Господње из Јеванђеља: "Не познајем вас, откуда сте; одступите од мене, сви који неправду чините" (Лк. 13, 27). Раб Христов Дамаскин |