header image
Владимир Димитријевић: Ђиласа за свеца? Штампај Е-пошта
понедељак, 09 септембар 2013

 За крсну славу Ђиласа могу да узму Другосрбијанци и сви који служе Империји, маскирајући се демократијом,а ми, убоги остатак побијених Срба „реакционара“ остаћемо при Светом Сави и кнезу Лазару

Канонизација conditio sine qua non?

Зашто да расправљамо око ситница, типа рехабилитације Милована Ђиласа и давања његовог имена некој београдској улици? Време је да га, онако песнички, прогласимо за свеца. Тек тако, канонизован, он ће заузети достојно место у пантеону српског народа. Заслужио је,зар не?

Ево малог прилога његовој револуционарној хагиографији. Подаци су преузети углавном из књиге Косте Николића „Србија у Титовој Југословији ( 1941 – 1980 )“, Завод за уџбенике, Београд, 2011, као и из аутобиографских записа Дејана Медаковића „Дани, сећања“, објављиваних, у осам томова, од 2004. до 2008.

Ђилас у рату за Совјетски Савез

Као предратни комунистички занесењак, Ђилас је 1941. године апсолутно веровао у генијалног друга Стаљина и Совјетски Савез. Иронично је питао:“Може ли неки немачки авион да залута изнад територије Совјетског Савеза и да направи штету?“ Тито и његови сарадници, међу којима је друг Ђидо имао видну улогу, све до 1943. борили су се „класно“, бранећи СССР као „прву земљу пролетера“. На Стаљинов рођендан,21.децембра 1941, Броз је основао Прву пролетерску бригаду као средство класне борбе,“оружану силу Партије“, тврдећи, у писму црногорским комунистима, да нас „очекују нове тешке борбе са домаћом реакцијом, а нарочито са великосрпским хегемонистима“.

Борац против великосрпске опасности

Са „великосрпском опасношћу“ у Црној Гори требало је да се обрачуна Ђилас. Када је донета Резолуција Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору,у њој се налазио и тајни закључак по коме треба „физички уништавати шпијуне“ ( све који не иду за комунистима ),при чему „овај додатак резолуције не смије пасти непријатељу у руке“. Ђилас је „разрађивао“ резолуцију, тврдећи да су „масе данас ближе комунистима него икада раније“ и да се морају спречити „ситнобуржоаски националисти,бивши југословенски и великосрпски елементи“ да дођу на чело устанка против окупатора. Ђилас је сматрао да су најопаснији Срби из Његошевих крајева они који су 1918. ујединили Црну Гору и Србију, што је „више од 22 године држало црногорски народ у националном ропству“. Они су,по Ђиласу Премудром, распиривали националну мржњу, тврдећи да су у априлском рату 1941. издали Хрвати, мада је центар издаје био „великосрпски Београд“. „Ако комунисти буду правилно водили и уочавали питања – они морају бити уништени“, рече друг Ђидо.

Требало је спречити формирање било каквих борбених трупа осим комунистичких. Указано је да су најопаснији центри „петоколонаша“ Колашин, Беране и Андијевица, и речено је да „пету колону“ треба „физички уништавати на сваком кораку,водећи при томе рачуна једино о интересима народноослободилачке борбе“. Милован Ђилас добио је задатак да црногорске комунисте увери у неопходност ликвидације „пете колоне“, то јест сопствене браће, која јесу била за борбу против окупатора, али не и за комунистичку револуцију. Покрајински комитет је, с њим као главним мудрацем, закључио да „онај који је данас против руководиоца народноослободилачке борбе, наше партије, није ништа друго него петоколонашка работа“. Такве треба ликвидирати „радикалним мјерама, без колебања“.

Друг Ђидо на терену

Тито је 15. марта 1942. у Црну Гору послао Митра Бакића, Светисалава Стефановића и Милована Ђиласа. Ђилас је напао Покрајински комитет због“млакости“, и указао на „реакционарство појединих племена“.(читава племена су реакционарна,другови!) Наводио је пример Куча који су против братоубилаштва, сматрајући да је свака таква неутралност својеврсни „позив на убијање комуниста“, па је тамо слао ударне чете да Кучима мењају свест.

Како је промена свести изгледала? Ево Косте Николића да нам то објасни:“Тајна и јавна убиства угледних људи или обичних сељака, као и оних чланова КПЈ који су се томе супротстављали била су пропраћена најразноврснијим етикетирањем. Осим тога, противницима су паљене куће, убијани родитељи, жртве су бацане у планинске јаме. Многи комунисти били су принуђени да своју револуционарност доказују убиствима рођака, пријатеља, комшија, непознатих људи. Они који то нису хтели, проглашавни су за „малодушне, троцкистичке десничаре“ или „издајнике линије партије“. Израђени су били планови и за стварање совјета и колхоза. Веома популарне биле су антизападне песме, у стилу:“Партизани спремите митраљезе, да дочекамо краља и Енглезе. Све партизанске јединице добиле су квоте за стрељање одређеног броја „петоколонаша“. Дуги спискови ликвидираних, који су објављивани у партизанским билтенима, прекидани су само речима „наставиће се“.

За све што су,“помало“ претерујући, учинили „на терену“, Милован Ђилас и Иван Милутиновић кажњени су „партијским укором“, а крваво коло братоубиства названо је „левим скретањима“. Иво Лола Рибар је Кардељу јавио да је у Црној Гори на делу била „ликвидација,и то масовна, не данашњих непријатеља само, већ и таквих људи за које народ није био убијеђен шта су, а који често и нису били непријатељи“.

А онда је, марта месеца 1943. године, Ђилас, са Владимиром Велебитом и Кочом Поповићем, ишао да, у Титово име, преговара с Немцима у Павелићевом Загребу. Циљ преговора – размена заробљеника и споразум о савезништву. Тито их  упућује да Немцима понуде сарадњу у борби против Енглеза,ако се можда искрцају на обали Јадрана, и да изјаве да су главни непријатељи партизана – четници. А ко би други?

Ђилас као Жданов

Чим се рат завршио, Ђилас је постао главни агитпроповац Титовог режима. Починио је невиђено злодело против народа из кога је  билошким пореклом: Црногорце је, по партијском задатку, 1945. прогласио нацијом различитом од Срба. Касније ће, кад га робија по Титом умудри, о том чину рећи, са извесном дозом кајања ( у другој својој књизи о Његошу ), да су комунисти идеју црногорске нације преузели од сепаратиста, следбеника краља Николе,“ради слабљења хегемоније Београда и везивања за неугашену традицију црногорске државности./.../Баш сам ја, најприје позван својим положајем у области идеја и власти, извршио  неодржива теоретска образлагања црногорске нације.Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби,као што и данас мислим да је још оправдана њихова административна посебност“.

Одатле,уважена господо, управо из Ђиласовог шињела, искакуташе кезилићи и грдобице, монтенегрински дукљаноиди на челу са мрачним поглавицом Милом Ђукановићем и његовим измећарима.   

На врхунцу моћи, Ђилас је направио и једно незаборавно недело у области културе: кад је Исидора Секулић објавила своју „Његошу књигу дубоке оданости“, Ђилас је, у  бахатом стилу несвршеног ђака, издао „Легенду о Његошу“, у којој је најстрашније напао велику књижевницу због метафизике и идеализма. Уплашена, она је други део своје књиге, који је био у рукопису, спалила. На Титовој робији, Ђилас ће о Његошу написати добру студију, у којој ће цитирати и Владику Николаја и Исидору Секулић   ( већ покојну ). Али, збило се нешто непоправљиво; штета за културу,због губитка другог дела Исидорине монографије, остаће ненадокнадива.

 Ђилас дисидент и другосрбијанац

Као дисидент, Ђилас је заиста робијао под Титом, али је био и под моћном заштитом страних обавештајних служби.Чак и „Е новине“ објавише фељтон из кога се види да је издавање његове књиге „Нова класа“ финансирала ЦИА. Касније се за помоћ Американаца, Британаца и осталих НАТО хуманиста, Ђилас идејно одуживао. Рецимо, ево како је он,пред саму смрт, видео кривицу за грађански рат у бившој Југославији, вођен 1991 – 1995. У свом интервјуу,датом “Штерну“ ( пренела га је „Политика“ 5. јула 1994. ), Ђилас је тврдио да Запад, а нарочито Немачка, нису криви за рат:“Кривицу заједнички сносе Срби и Хрвати – с тим што су Срби мало више криви“. Срби су отишли тако далеко због „прича интелектуалаца“ – „они су распирили националистичко расположење својим познатим Меморандумом 1988.године“. Сасвим у стилу Латинке Перовић и осталих комуњара, потоњих другосрбијанаца.

Медаковић о Ђиласу

А ево записа из књиге Дејана Медаковића „Дани, сећања II“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. ) – датум 8. септембар 1978:“Код Жике Стојковића. Дошли су Павле Ивић, Антоније Исаковић, Михаило Ђурић и Добрица Ћосић. Препричавамо догађаје за време лета, дошло се и до Ђиласа. Жика га проглава највећим политичким мангупом у земљи, префарбаним зеленашем и србождером. Добрица се са тим не слаже, покушава да види његове мемоаре из другог угла. Жика је љут,бучно полемише,доказујући да у књизи нема правог помена о Јасеновцу,    док потанко прича како     је за време НДХ путовао као Црногорац у Црну Гору. Љути се и на Ђиласово полемисање са некаквим националистима, који, како каже, броје они који су стрељани у Београду,и праве поређења са Загребом, где је њихов број мањи, и сл. Жика износи податак да му је баш Ђилас причао о томе како је примећено да је у Београду стрељан већи број непријатеља, а у Загребу мање, па је наређено да се тај број повећа. Он је, дакле, знао истину о тим стрељањима, али је то прећутао и чак преокренуо у својим мемоарима.

Ђиласа сам површно упознао, утисак није био добар. То је даровит и сасвим несређен чове, пун страсти и велике неиживљености,арогантан и бахат. Тешко је набројати све његове комплексе, којима је доведен до неуротичности. Никада се није опоравио од кобне опијености влашћу, која му је замутила памет. Био је господар над душама и савешћу толиких људи од вредности, који су пред њим престрашено дрхтали, које је он самовољно претварао у крпе. За начин његовог расуђивања, било је довољно кад сам га једног Св. Николе код Алексе Стојковића чуо,како хладнокрвно тврди да су Немци улазећи у Београд дочекани овацијама, баш као у Загребу. То је рекао, и није поцрвенео. Тада га је прописно испрашила Оливера Ђурић. Брзо се покупио и отишао, избегавши горе. Овакве омашке код њега нису случајне. Чудим се Добрици Ћосићу, који има шта да прича са њим“.

Уместо закључка

За све што је учинио Србима,мисле неки, Ђилас треба да буде не рехабилитован, него канонизован; а његов пријатељ Песник ће се око тога постарати.Тај Песник спада у ону ( опасну?) врсту људи који, како рече Толстој, исту ствар могу да испричају и као најгори злочин и као најбезазленију шалу.

За крсну славу Ђиласа могу да узму Другосрбијанци и сви који служе Империји, маскирајући се демократијом и људским правима.

А ми, убоги остатак побијених Срба „реакционара“ и даље ћемо остати при Светом Сави и кнезу Лазару. И остаћемо реакционари – они који реагују на сваку лаж и превару које нам се подмећу у име „светлије будућности“.


dverisrpske.com

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.