У Псалтиру стоји: "Почетак премудрости јесте страх Господњи" (Пс. 110, 10). А кад каже "почетак премудрости јесте страх Господњи", то значи да, ко нема страха Божјег, тај нема ни почетак премудрости и тај је заправо неразуман и прелашћен, а неразуман и прелашћен човек нема спасења.

Опет у Псалтиру стоји: "Приђите, децо, послушајте мене: страху Господњем научићу вас!" (Пс. 33, 12). Шта је то страх Господњи и како човек да задобије тај страх? Одговор је једноставан: ако се човек на неки начин не устраши од Господа, он не може имати страх Господњи. Јер то није неки умишљени страх, није неки страх у машти, него то је истинити страх. Што се тиче Бога, Њему је лако да устраши човека, јер Бог је по природи страшан и то сведоче Пророк Данило и Апостол Јован Богослов, који су пали као мртви од виђења Бога у виду Анђела. Међутим, Бог није ни Анђео ни човек, него Бог је по природи као сунце, као светлост и "огањ који спаљује сваку нечистоту", и то је виђење великих светих Отаца. Али само то што су Пророк и Апостол пали као мртви од виђења Бога у виду Анђела, то говори да је Бог по природи страшан. Дакле, што се тиче потребног страха са Божје стране нема недостатка, него недостатак је са човечје стране, јер кад Бог на неки начин устраши човека, онда човек не обнавља у себи тај страх Господњи и временом га заборавља и губи. Какав је дакле тај страх Господњи?

Два страха

Одмах да кажемо да, по светим Оцима, има два страха Господња, један је за почетнике, а други за савршене хришћане. О овом другом страху ми овде нећемо говорити, то није за нас, и само можемо да напоменемо како говоре, да је то страх хришћанина који осећа на себи љубав Божју и боји се да неким својим грехом не увреди Бога и не остане без љубави Божје. То је савршени страх Господњи и њега имају савршени хришћани, који имају савршену љубав божанску, и није наше да говоримо о том страху. Него ми ћемо говорити о страху Господњем код малих грешних хришћана, какви смо ми. Тај страх су имали Срби кроз векове, од почетка хришћанства код Срба, па у току петвековног ропства, затим један век после тога, па у време великих ратова и страдања, и све до скора тај страх Господњи осећао се у Српској Цркви. Чему је сличан тај страх Господњи? Сличан је страху детета од родитеља и страху роба од господара. Зато је Господ рекао у Јеванђељу и то са заклетвом:

"Амин кажем вам, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Ко се дакле понизи као дете ово, тај је највећи у царству небескоме" (Мт. 18, 1-4).

Зато ћемо на даље рачунати страх детета према родитељу и страх Господњи као један исти страх. Јер дете је раније имало страх од родитеља и знало је, ако не послуша родитеља, да може да добије батине као роб од господара. Управо тако објашњава положај детета Апостол Павле у Посланици, где пише:

"Док је наследник млад (младенац), ништа није бољи од раба (роба), ако и јест господар свега; него је под старатељима и управитељима све до рока очева" (Гал. 4, 1-2).

Благословене су те батине, од којих деца имају страх од родитеља, а још више благословене су "батине", од којих хришћани имају страх Господњи.

Страх и љубав

Додуше треба имати и страх и љубав према родитељу и према Богу, као што говори свети Златоуст, јер љубав без страха води у дрскост, а страх без љубави води у очајање. Овде свети Златоуст јасно говори, да хришћанин према Богу, као и дете према родитељу, треба да има и страх и љубав. И може се рећи: ко нема страха и љубави према Богу, као и родитељу, тај је неваспитан, неваспитан је тај хришћанин, неваспитано је то дете. Хришћанин, као и дете, треба да зна, да за непослушање Богу, као и родитељу, следују му "батине"; а да ли ће Бог, као и родитељ, да опрости или неће, о томе Он одлучује, али треба да зна, да за непослушање – следују му "батине". Тако да хришћанин, као и дете, ваља да има страх од "батина", то је почетни и основни страх за спасење. Страх од "батина" је за мање грехе, а за смртне грехе следује му душевна смрт и зато ваља да има страх од смрти. Тај страх од душевне смрти Бог је најпре дао људима у Рају, кад им је рекао: "не узимајте од дрвета знања добра и зла, јер ћете умрети". Страх од батина и страх од смрти због греха јесте исти страх, то је природни страх и тај страх чува човека од греха, као што говоре свети Оци: "Страхом Божјим свако се уклања од зла".

Родитељ треба да научи дете да зна: кад год не послуша, да му следују батине, а кад послуша, да му следује љубав родитељска. Бог не мази Своју децу као данашњи родитељи, него их васпитава у страху и у љубави. Ради "батина" Бог често употребљава и ђавола, и њиме као прутом васпитава хришћане. Тако се жалио Апостол Павле: "Да се не бих понео за премнога откривења, даде ми се жалац у плоти, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим" (2 Кор. 12, 7). Тако, Бог је најпре узвео Апостола до трећега неба и показао му неизрециве тајне, а затим га је као прутом "тукао" помоћу "анђела сатаниног" да се не би погордио. Слично и Апостол Павле предлаже да се казни коринтски блудник и вели: "Да се тај преда сотони на мучење тела, да би се дух спасао у дан Господа нашег Исуса Христа" (1 Кор. 5, 5). Другим речима, да се помоћу сатане као прутом "туче" тело, а да би се душа спасила. Уопште речено, ради "батина" Бог често употребљава и ђавола, и њиме као прутом васпитава хришћане. Данас има много и разних случајева, где је Бог предао хришћане ђаволу на мучење, али да би се спасиле њихове душе. Осим тога, ради "батина" Бог често употребљава и друге људе, и њима као прутом васпитава хришћане. Обично употребљава законите власти или друге народа у ратовима, и уопште користи друге људе и као прутом васпитава хришћане. На пример, Бог је за пет векова ропства употребљавао безбожне цареве и народе да би васпитао поробљене Србе.

Бог не мази Своју децу као данашњи родитељи, него "туче", и то не само непослушне, него и послушне због непослушних. Најпре видимо како је Бог предао на Распеће Јединородног Сина ради спасења свих људи грешника, па и код свих Светаца видимо како су они страдали, не само због својих греха, него и ради спасења својих ближњих. Зато је Господ рекао: "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). У Библији стоји, кад је Бог дао Пророку Мојсију десет заповести, рекао је:

"Ја сам Господ Бог твој... Немој имати других богова осим Мене. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, и Ја походим грехе родитеља на деци до трећег, и до четвртог колена, оних који мрзе на Мене. А чиним милост хиљадама онијех, који Ме љубе и чувају заповести Моје." (2. Мојс. 20, 2-6).

Према томе, по свему се види да Бог не мази Своју децу као данашњи родитељи, него их "туче" ради страха Божјег и васпитања. Али опет, Бог указује и љубав Својој деци, да би сваки хришћанин, као и дете, имао и страх и љубав према Богу, као што говори свети Златоуст. Дете треба да има страх и љубав према родитељу, а кад порасте онда страх и љубав треба да има према Богу, и приметан је тај прелаз и прихватање Бога уместо телесног родитеља.

Пророчанство Пророка Исаије

Међутим, догађа се да ни "батине" не производе страх код деце и код људи, о чему сведочи Пророк Исаија:

"Чујте, небеса, и слушај, земљо, јер Господ говори: синове родих и подигох, а они се одвргоше Мене. Во познаје власника свога, и магарац јасле господара свога; а Израиљ Мене не познаје, и народ Мој не разуме. Да грешна народа! народа огрезла у безакоњу! семена лукавога, синова покварених! остависте Господа, презресте Свеца Израиљева, одступисте натраг. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. Од пете до главе нема ништа здрава, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене ни завијене ни уљем заблажене" (Ис. 1, 2-6).

Господ кроз Пророка говори Јеврејима: "Што бисте још били бијени кад се све више одмећете?" Дакле, не помажу ни "батине" и зато каже: "Да грешна народа! народа огрезла у безакоњу!" Каква су то деца и какав је то народ, да их ни "батине" не доводе у страх Господњи? Али није сваки народ тако груб и неосетљив, јер Бог је Србе "тукао" више него било који други народ, и те "батине" су доводиле Србе у страх Господњи и зато су благословене те "батине" које су Србе доводиле у страх Господњи. А данашњи Срби, који немају страха Божјег, сажаљевају старе Србе, који су примали "батине" и имали су страха Божјег. Међутим, требали би данашњи Срби да жале себе а не старе Србе. Јер шта мислиш, да Бог више воли нас него старе Србе који су трпели пет векова ропства? Није, него је супротно: Бог је више волео њих него нас, јер је њих доводио у страх Господњи "батинама", а од нас је изгледа "дигао руке". Или шта мислиш, да Бог више воли нас него старе Србе који су трпели и страдали у ратовима? Није, него је супротно: Бог је више волео њих него нас, јер је њих доводио у страх Господњи "батинама", а од нас је изгледа "дигао руке". Благословене су те "батине" које су Србе доводиле у страх Господњи.

Крст усиновљења

Уопште речено, крст човеков јесу "батине" које човек ваља да претрпи да би се спасио. Јер знамо да човек, који не носи свој крст, не може да се спасе. Новотарци говоре о "усиновљењу хришћана", како је Господ заповедио да ми називамо Бога својим Оцем у молитви "Оче наш". Да, али то усиновљење бива само преко крста и без крста нема усиновљења људи. Још боље се то разуме ако узмемо грчку реч "педија", које треба да значи: удетињење, а потиче од речи "педи", што значи: дете. Та грчка реч "педија" значи: удетињење, наказаније, васпитање, а разуме се: да се изгрди и истуче дете. То се види из Јеванђеља, где Пилат судећи Исусу предлаже народу: "Педевсо афтон ке аполисо", што би значило: да Га истучем као дете, па да пустим. А овде је битно да се повеже појам "усиновљење" и "удетињење", и да се види да је то заправо исто. А то значи да није могуће усиновљење и удетињење без крста, него само преко крста то бива. Зато Апостол Павле говори:

"Ако трпите карање (педија), као према синовима односи се Бог према вама: јер који је то син, кога отац не кара (педеви)? А ако сте без карања (педија), у којему сви удела добише, онда сте копилад, а не синови" (Јевр. 12, 7-8).

Тиме Апостол јасно говори да, кога Бог "не туче", тај се рачуна у копилад, а не у синове Божје. То значи да проповед новотараца о усиновљењу, али без крста, то је прелест; и не само прелест, него то је демонска теологија, као што говори свети Максим Исповедник: "теологија без Крста јесте демонска теологија".

Благодарност и љубав због опроштаја

У Јеванђељу о Божјим дужницима (Мт. 18, 23-35), стоји како је неко био дужан господару десет хиљада таланата и пошто није имао да врати господар му опрости, а тај неблагодарни дужник заборавио је то и ухватио је и бацио у тамницу неког свог дужника, који му је био дужан само сто гроша. И кад је то чуо господар његов, разгневио се и бацио њега у тамницу док не врати цео свој дуг, који заправо и не може да врати. Ова Прича односи се на сваког од нас, свако од нас је дужан Богу десет хиљада таланата, и кад нам Бог опрашта тај велики дуг, треба да имамо благодарност и љубав жене грешнице из другог Јеванђеља, која је квасиле ноге Господу и брисала косом. За ту благодарну жену грешницу Господ каже: "Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта, има малу љубав. И њој рече: опраштају ти се греси... вера твоја спасе те; иди с миром" (Лк. 7, 47-50). И једно и друго Јеванђеље односи се на сваког од нас, јер свако од нас ваља да зна, да је много дужан Богу и да му Бог већ много опрашта, и зато ваља да има благодарност и љубав према Богу жене грешнице из Јеванђеља. Да не говоримо сада о другим гресима, довољно је да напоменемо блуд и абортусе у Србији, и види се да тај "дуг" не можемо да вратимо, него да молимо Бога да нам опрости. А по Мојсијевом Закону, кад неко не може да врати дуг следује му ропство због дуга, то је тзв. дужничко ропство, па ако ми нисмо већ у ропству треба да захваљујемо Богу за то, а ако и будемо у ропству треба опет да захваљујемо Богу, зато што ће нам Бог и овако и онако опростити много дуга ради благодарности и љубави према Богу као у Јеванђељу жени грешници. А по Јеванђељу кад неко не може да врати дуг следује му "тамница".

Владика Николај у песми "Божији дужници" пева:

"Божији смо сви дужници – што гонимо дужног брата? сваког од нас дуг је Богу десет хиљад' таланата. Каквом мером ми меримо такву ћемо да примимо" (Мт. 18, 23-35).

Владика Николај говори, да сваки Србин, и уопште сваки Православац, дужан је Богу десет хиљада таланата, а то је дуг који не може да врати, него мора да моли опроштај и зато ваља да има благодарност и љубав жене грешнице (Лк. 7, 36-50). Опет да напоменемо само блуд и абортусе у Србији и види се да тај "дуг" не можемо да вратимо, него ваља да молимо Бога да нам опрости. На литургији пред Причест позива се: "Са страхом Божјим и вером приступите". То значи: приступити са страхом Божјим због великог дуга према Богу, али и са вером да ће Бог опростити тај велики дуг. По Предању Српске Цркве ради страха Божјег и вере човек ваља недељу дана да пости и да се моли Богу, и затим да се исповеди, и тада да приступи светом Причешћу. А за болеснике, труднице и изузетне случајеве по благослову може разрешење, и обично је раније било три дана припреме. Псалтир вели: "Приђите, децо, послушајте мене: страху Господњем научићу вас!" (Пс. 33, 12). А новотарци не уче страху Божјем и зато их не треба слушати кад проповедају да се приступа Причешћу без страха Божјег, јер по пророчанствима мало ко од свештеника се спашава данас, а то је управо зато што немају страха Божјег. То значи: новотарци гину без страха Божјег, па позивају и друге да им се придруже.