Владимир Димитријевић

РЕЧ НА РЕЧ

(Одговор епископу Атанасију Јевтићу)

Уместо предговора

I

У полемикама које се, око литургијске реформе, у последње време воде у Србској Православној цркви постало је уобичајено да се о туђим књигама суди на основу нечега што, у стара времена класичног полемисања, не би могло бити основа за суд и осуду. Први случај подробно је описан у у овој књизи (владика Атанасије је о „Хлебу Небеском и Чаши Живота“, ( у даљем тексту ХНЧЖ; списак скраћеница дат у литератури, на крају књиге) чији је аутор потписник ових редова, судио на основу насловне стране), а други случај је критика коју је свештеник Александар Ђаковац, уредник сајта verujem.org, упутио истом том потписнику, дисквалификујући књигу „Царско свештенство“ само на основу предговора. Ево како пише Ђаковац:

Владимир Димитријевић: „Свеопште свештенство верника разликује се од олтарског, хиротонисаног, рукоположеног или рукопроизведеног клира; на први поглед, поглед „либералног“ доба у коме живимо, лаици су у Цркви „лишени“ неких „права“. Због тога права, којих су били лишени у доба „клерикализације“ Цркве, треба да им се „врате“.

Право је чудо да госн Влада толико пише а да је успео да баш ништа не схвати о Литургији. Па не ради се ту о „правима“ црни Владо... ради се о томе да је Литургија, како јој само име каже „заједничко дело“. Да је Влада прочитао молитву анафоре видео би да је то заједничка молитва, да поредак Литургије предвиђа да народ учествује у тој молитви.

И није проблем ако народ и не чује те молитве, али јесте проблем ако неко устврди да народ не сме да их чује. Е то је онда искривљење Св. Предања, фалсификат Светих Отаца.

Владимир Димитријевић: То је једна од кључних тема тзв. „литургијске обнове“ у Православљу XX века: лаици (чланови лаоса, народа Божјег, вв. „мирјани“) саслужују клирицима, Литургија је јавно, народно дело, они треба да за време Евхаристије све чују и виде.

Хоће ли то Влада да нам каже да Литургија заправо није јавно, народно дело? А ако није онда шта је? Тајно дело? Па онда шта ће нам народ уопште? Можемо као римокатолици да служимо приватне мисе... А приватне мисе јесу логичан завршетак теологије какву заступа госн Димитријевић.

Владимир Димитријевић: И, наравно, подстицати их на што чешће причешћивање, јер, ако је Литургија свеопшта Трпеза, како то може да буде ако јој нико не приступа?

Значи, према Влади, Литургија није Трпеза? Или јесте, али је то трпеза са које само рукоположени смеју да кушају, а народ треба да статира и гледа? И још - народ ваљда треба подстицати на што ређе причешћивање... Дакле ово је врхунац глупости! Па шта сад, зашто свештеник говори „са страхом Божјим приступите“? ваљда је тај позив ту зато што не треба да приступимо? Онда то, у складу са Владином теологијом, треба променити у „са страхом Божијим одступите“?

Владимир Димитријевић: »А затим „копао“ по литератури и Интернету ....<<

Зар не беше ономад кад се потегнуло око Владиног писанија, да он нема ни струју, да пише искључиво руком а да је компјутер видео само у излогу... Сад значи ипак сурфује по интернету... ја се нешто само питам, да ли само чита или пише и прилоге...

Владимир Димитријевић: >> Надам се да ће она помоћи (свима који су заинтересовани за тему „литургијске обнове“) у постављању нових питања, али и у тражењу нових одговора.

Већ је и из овог предговора јасно каква ће бити и питања и одговори. Немаш ти брате Владо појма с појмом.

П.С. Скрибоманија је гадна ствар<<

Заиста је чудно да се у православној полемици примењују методе из доба Совјетског Савеза, када су тобожњи „радници“, људи из „базе“, „Правди“ слали писма протеста против Солжењицинових књига, у којима је стајало: „Књигу нисам читао, али знам да је антисовјетска“. Наравно, поред ниподаштавајућег тона („госн Влада“, као да се г. Ђаковац и ја знамо из стрипа „Породица Тарана“), ту су и много јачи изрази (типа „Немаш ти брате Владо појма с појмом“). Да поновимо  сви закључци о мом раду и интелектуалном нивоу настали су само на основу предговора.

Али, г. Ђаковац и слични њему само следе ученијег и угледнијег од себе, епископа и доктора теологије, патролога светског гласа, преводиоца Св. Писма и светоотачких текстова, бившег професора Института Светог Сергија у Паризу и Богословског факултета СПЦ у Београду, почасног доктора Академије Светог Владимира у Њујорку, и прочаја, и прочаја, Атанасија (Јевтића), који је у септембру 2007, својим чланком „О литургијском миру и јединству у Србској Цркви“  показао како се треба обрачунати с типовима попут Владимира Димитријевића.

Зато је ова књига покушај да се одговори не само епископу Атанасију, него и онима који би желели да његов начин полемисања постане трајна својина нашег црквеног дискурса.

II

Књига је подељена на неколико целина. Пре свега, ту је чланак архимандрита Рафаила (Карелина) о полемикама у Цркви, и разним врстама трикова који се примењују да би се опонент дисквалификовао.  Затим је ту текст о мом дугогодишњем односу према епископу Атанасију (Јевтићу), кога сам сматрао учитељем слободе у Христу. Дати су и његови текстови објављени у књизи „Христос - нова Пасха“, у којима ме оптужује као цркворушитеља и незналицу у области литургијског богословља, као и моји одговори на те оптужбе. У другом делу књиге су белешке о разним аспектима литургијске реформе - од приче о посту суботом на води, до сведочења о руском староверачком расколу, обновљенцима у Русији, србском литургијском реформатору Петронију (Трбојевићу), итд. Дати су и чланци, моји и других аутора, које владика Атанасије напада, да би читалац сам могао да суди о томе колико је његова аргументација утемељена.

III

Зашто ова књига?

Пре свега, зато што су, у текстовима владике Атанасије (Јевтића), штампаним у трећем тому његовог литургијског зборника „Христос - нова Пасха“, објављене оптужбе на мој рачун које су превише озбиљне да би биле прећутане.

Потписник ових редова је дугогодишњи православни предавач. Кад његов рад неко тако угледан, какав је владика Атанасије, доведе у питање и оптужи га за „секташки менталитет“ и уношење смутње у Цркву, то може да има озбиљне последице како по дотичног, тако и по многе саблажњене душе његових слушалаца и читалаца.

Потписник ових редова, као професор србске књижевности, већ четрнаест година има своје ученике, који га знају као човека са православним погледом на свет, оданог Светосавској Цркви.

Он, такође, има и четворо деце.

Због тога, он не жели да његови ђаци, бивши и садашњи, и његови синови и кћери, једног дана сазнају да је Владимир Димитријевић био „рушитељ црквеног мира“, а да не чују и другу страну, то јест Владимира Димитријевића.

Владимира Димитријевића зна и србско православно читалаштво. Зашто да они мисле да је Димитријевић антицрквени хулиган?

Књиге Владимира Димитријевића читали су и епископи, чланови САСабора СПЦ, а многе од њих су се појавиле код православних издавача - Епископија наше Цркве. Зато ову књигу дугујем и светосавским владикама.

Уосталом, полемике око Литургије донеле су, поред једа и горчине, и добре плодове - рецимо, низ ауторских књига и зборника о  Светајни Тела и Крви Христове којима се спасавамо. До сада је литургичке литературе код нас било мало, а после овога имаће шта да се чита.

IV

Преосвештени владика Атанасије је, говорећи речником савремене војне вештине, на моје текстове узвратио „претераном употребом силе“; узео је топуз да њиме млатне буву. Јурећи буву, превидео је низ значајних питања на које би нашој православној јавности управо он, користећи се својим знањем и искуством, могао да одговори. Рецимо, какви су и колики римокатолички утицаји на настанак православне „евхаристијске еклисиологије“; колико кардинал Анри де Либак има везе са митрополитом Јованом Зизјуласом, почев од тезе да „Евхаристија саздаје Цркву“; зашто митрополит Јован Зизјулас сматра да је управо „евхаристијска еклисиологија“ пут ка нашем сједињењу с Римом; зашто римокатолички еклисиолог Пол Мек Партлан верује да се и до идеје папског примата, као прихватљиве за Исток, може доћи управо путем „евхаристијске еклисиологије“, при чему би папа био нека врста „Чувара“ (guardian)  Евхаристије. И тако даље: питања је много, а владика Атанасије нема времена да на њих одговара, јер витла буздованом тражећи теолошке буве, типа публицисте Димитријевића, да би их уклонио са кожуха савремених агенди, у који се оденуло србско богословље XXI века. Али, шта је - ту је. И бува мора да се брани. Уосталом, владика Атанасије је извесном г. Зорану Јакшићу још 2007. године саветовао („Христос - нова Пасха“ III, стр. 566) да се не треба бојати „полемичког дијалога јер ти то није новина у историји Цркве, поготову кад је у питању Истина. Наша Црква није ничија „странка“, да би се држала „страначка дисциплина“. А Светa Литургија је Истина и Живот, а не приватна ствар „попа, владике, или патрике“/.../

Велике борбе Отаца Цркве, у бурна времена живота Цркве, и нарочито борбе да се очува Права и спасоносна вера Христова, биле су много драматичније, па се и народ више потресао, али је из тога правоверујући и по вери живећи народ излазио ојачан, а не устрашен. Уљуљкивања у „мир и спокој“ нису знак постојаности, а ни верности. И немојмо се изговарати „тешким стањем“ нашег народа, јер је Истина и живи Живот важнији од спољашњег мира и спокојства“.

„Амин!“, кажем на ове речи владике Атанасија, и улазим у полемику коју нисам желео, али коју не могу избећи - ради Истине и Живота, због нашег народа, владике Атанасија и мене, грешног и недостојног. Нека се чује и друга страна!

Господе, благослови!

Уочи Светих Макавеја

августа 2008. године

+++

О БОЛЕСТИМА СПОРОВА И ДИСКУСИЈА

„Већ је година како са мном скита,

Свуда марбуршки философ

Мој ум он утапа у таму ноћну

Метафизичких питања.

На вечно судбинско питање,

Одговара философ овај,

Чешући бледи нос,

Да је истина - метода“

Андреј Бјели

Учесници у дискусији треба јасно да дефинишу тему и да касније не скрећу с ње. Треба наћи заједничку платформу, односно оно у чему се сви слажу. Извори доказа који се користе треба да представљају ауторитет за обе стране. Затим треба начинити аксиолошку скалу ових извора: највећи степен поузданости поседују Библија, догматске и канонске одлуке сабора, затим литургика и патристика. У самој патристици треба разликовати сагласно учење свих Отаца или њихове већине и поједина мишљења која имају условно значење, а затим треба по темама издвојити одређени круг грешака и нетачних формулација које су у супротности с основама вероучења како се оне не би користиле.

Често неразумевање међу учесницима у дискусији потиче од тога што једном истом термину, имену или дефиницији људи придају различит смисао, стога сви учесници дијалога кључне појмове треба да дефинишу и прихвате у једном значењу. Затим, потребна је строга доследност; овде је недопустиво истрчавање унапред: следеће треба да проистиче пз претходног. Само кад се оствари заједничко поимање и сагласност у једној тачки може се прећи на другу. Разуме се, логичка анализа не може бити примењена на библијске цитате, који имају надлогички карактер, већ на облик дијалога као одређени систем доказа.

Хришћански дијалог се у корену разликује од софистичког. Тамо је присутна тежња ка томе да се противник у противречностима збуни и да се на сваки начин извојује победа, а овде треба да постоји искрена жеља да људи једни другима помогну у трагању за истином; без тога је плодна дискусија немогућа.

Дискусија, као и логика, има своје законе. Међутим, да би се они боље схватили, треба размотрити грешке и злоупотребе, које се догађају приликом дискусије, односно патологију дискусије. Покушали смо да пронађемо неколико оваквих карактеристичних синдрома.

Синдром Остапа Бендера

„Велики комбинатор“ самоуверено ступа у спор с католичким свештеницима као опуномоћени представник науке. Да би убедио читаоце у своју ерудицију он као брзалицу почиње да изговара латинске неправилне глаголе које је набубао за време школовања у гимназији. Разуме се, неправилне глаголе нико није разумео, и они нису имали везе с дискусијом, али су на присутне оставили неизбрисив утисак. Они су поверовали да је Остап у праву. Овим је дискусија била завршена и пријатељи су се радосно упутили у кафану. Следбеници Бендера су чврсто усвојили његове методе. Они почињу дискусију речима „наука је доказала“, „потпуно је јасно“, „само глупи то не разумеју“, „сви велики људи се слажу с нама“, „то је несумњива чињеница“, притом цитирају латинске глаголе, честитају себи победу и сами се са собом рукују.

Синдром твора

То је мала животиња лепог крзна, која је позната по томе што се од непријатеља брани тако што лучи смрдљиву течност. Чак се и лавови и медведи плаше твора и дозвољавају му да поједе део њиховог плена. Обично твор не напада први, али ако га неко случајно закачи, он се окреће задњицом према противнику и пушта млаз изузетно одвратног смрада, који се дуго не може изветрити. Наш савет је да човек избегава дискусију с представницима племена творова да не би био попрскан смрдљивом течношћу која је код творова увек спремна.

Синдром Јуде

Неки га називају синдромом Красницког, познатог обновљенца-провокатора. Двадесетих година, кад је Црква била подвргнута систематском уништењу, а свештеници репресијама, овај „црвени Јуда“ је у штампи оптуживао своје противнике и уопште лица која му нису била по вољи да су народни непријатељи, тајни контрареволуционари, као и на судским парницама, које су се обично завршавале стрељањем невиних. Синдром Јуде-Красницког је денунцијација идејних противнике и клевета у штампи како би се јавно мњење усмерило против њих. Треба рећи да се чак и безбожна власт која је користила овакве људе, односила према њима с осећањем највећег презира.

Синдром Гебелса

Гебелс је у отвореним разговорима с радницима свог идеолошког апарата говорио да мала лаж може да изазове сумњу, а велика се доживљава као истина. Осим тога, лаж треба понављати и надувавати. Човеку је психолошки тешко да замисли да је све што је чуо - потпуна лаж. Што су веће димензије овакве лажи, тим она више изгледа као истинита. Зато је Гебелсов савет: „Лажите, ничег се не плашећи и не стидећи се, лажите што више и са што већом сигурношћу и успех је обезбеђен.“

Синдром „контузија демона“

Средњовековни схоластичари су у шали говорили да је демон, кад је свргнут с неба, пао на земљу на главу и доживео јаку контузију. Због оваквог ударца изгубио је способност логичког мишљења. Обично је демон у дискусијама брбљив, али се увек губи у својим закључцима и не може да нађе везу између узрока и последица. Без обзира на то што поседује велики број информација, демон није у стању да начини ниједан правилан силогизам. Синдром контузије је или истинска неспособност да се доследно и јасно размишља или свесна метода - да се опонент доведе у заблуду, тј. вербална подвала, при чему се у обзир не узима вештина руку, већ језика.

Синдром Хрушчова

Кад овај политички посленик није хтео да одговори на постављено питање, почињао је да говори на другу тему. Тако да слушаоци нису схватали шта и због чега прича. Притом је Хрушчов говорио без заустављања и прекида, гушећи слушаоце лавином речи и мучећи све; затим би изјавио да је време састанка истекло, захвалио би се на пажњи и тресао руке саговорника. Ова метода се користи да би се питање утопило у димној завеси речи и да би се самим тим избегао одговор.

Синдром јавног тужиоца

Учесник у дијалогу се опходи према свом саговорнику као јавни тужилац према злочинцу. Он подиже оптужницу, захтева одговор и доноси своју пресуду. Овакав човек стално губи представу о својој мери и о својим правима. Више не говоримо о етици. Он стално заборавља да не разговора с туженим, већ са својим сабратом, њему се не седи за заједничким столом, он све време жели да обуче тогу судије и да искочи на место јавног тужиоца.

Синдром скептика или зеца

У критичним тренуцима дискусије он одједном изјављује да човек због своје ограничености ништа не може да зна и да треба дочекати Страшни суд како би се добио одговор. Тада није јасно зашто је ступао у дискусију.

Синдром трагичара

Човек треба да замисли да је глумац-аматер у провинцијском позоришту и да изговара монолог краља Лира или Ричарда III, сипајући проклетства, и позивајући као сведоке небо и земљу. Притом треба превртати очима и махати песницама. Треба имати у виду да је напад најбоља одбрана.Вичите као на источњачкој пијаци, где се истовремено продаје и купује, надвикујте речи опонента неразумљивим грохотом, као што су некад комунисти гушили свог непријатеља у етеру, потопите га у бујици речи, понављајте што чешће: „ужаснуо сам се“, „земља и небо дрхте од речи овог човека“, „стража, упомоћ“ „овакве јереси није било од стварања света“. Не бојте се да ћете говорити бесмислицу, ваше речи нико неће запамтити, али ће остати утисак да је ваш опонент учинио нешто што вас је ужаснуло, зато грмите, пљескајте рукама као гусани крилима и притом вичите да сте спасили Рим.

Синдром барона Минхаузена

Ово је необуздана фантазија кад се опоненту приписује оно што уопште није рекао или чак није ни мислио. На пример, ваш опонент је рекао: „Сунце је изашло“, вичите у одговор: „Дакле, сунце може да улази и да излази? Видите како он бестидно проповеда да је сунце живо биће, које има ноге. Зар он није читао посланицу Петог Васељенског Сабора који је предао анатеми оне који сматрају да су небеска светила жива бића? Јасно је да проповеда паганство у форми сабеизма.“ Затим начините екскурс у митологију народа света, бљесните ерудицијом, реците да се код древних Египћана божанство сунца називало „Ра“, а у периоду новог царства - „Амон“, код Грка „Хелиос“, код Персијанаца „Митра“ итд., а затим узвикните: „О, ужаса, ово је идолопоклоник, ми ћемо га раскринкати. Нека не живи, нека пропадне!“ Затим испричајте запањеним слушаоцима о племенима, која живе у Јукатану, која су на платформама својих пирамида приносила људске жртве божанству сунца, понекад по неколико хиљада заробљеника, и показујући прстом на опонента свечано и тужно реците: „Ето, шта у ствари хоће овај човек.“ Затим, утишавши глас до шапата додајте да су се приношења жртава код поклоника сунца одвијала изузетно окрутно: жрец је расецао груди заробљеника, вадио му срце које је још увек куцало и бацао га пред ноге свог страшног божанства. Затим се поново окрените према опоненту и повичите: „О, злочинче, ако си намислио да са својим пајташима примениш овај ритуал на мој народ, онда ето, ево ти моје груди, њих прве расеци!“ (аплаузи су неминовни). Следећег дана ће радио-станица под називом „Слобода од стида бр. 4“ пренети да је тај и тај разобличио тајне поклонике сунца, за које се сумња да су људождери: „О детаљима ћемо редовно обавештавати радио-слушаоце.“ Шта се десило нико неће схватити, али ће утисак остати. И моћи ће да се чује следећи разговор: „Изгледа да су се појавили нови асасини и убијају директно на улицама. Ствар је мрачна, у сваком случају, треба бити опрезан - зар се од фанатика може очекивати нешто добро!?“

Синдром „златног пера“

Након што је Ренан, познати оријенталиста, стручњак за древне и источњачке језике, написао клеветничку књигу „Живот Исуса Христа“, једно од сатанистичких друштава му је поклонило оловку са златним пером јувелирске израде коју је он са захвалношћу примио и писао њоме своје фалсификације из историје хришћанства и древне Цркве. Овде је наука намерно усмерена на служење лажи и уништење религије, али се притом Ренан, с језуитским лицемерјем, издавао за поштоваоца Христа. Стално се одушевљавајући Њиме, покушавао је да сугерише својим чита-оцима да је Исус из Назарета сањар и романтичар, који је постао авантуриста вере.

Синдром Ојленшпигела

Име јунака познатог романа Шарла де Костера „Тил Ојленшпигел“ значи „ваше огледало“. Јунак романа је још као дечарац волео да се руга људима који су пролазили поред његове куће тако што их је имитирао и правио забавне гримасе. Циљ ове методе је да се уместо аргумената користе отровни подсмеси упућени опоненту, да се он исмеје. По оштроумљу Тил Ојленшпигел очигледно заостаје за довитљивим кинтоима, који су чак организовали такмичења у међусобним шалама. Овакви традиционални сусрети се као празници одржавају и дан-данас у бугарском граду Габрову. Али, савремене шаљивџије у дискусијама, нажалост не подражавају добродушним и невиним кинтоима, већ покушавају да подсмехом изазову презир према свом опоненту. Савет: кад видите да ствари лоше стоје, одговарајте аргументима опонента шалама и подсмехом, односно карикатуром, која није насликана оловком, већ речима и гримасама. Не постоје аргументи против подсмеха.

Синдром ловца на буве

Покушајте да код свог опонента нађете било какву грешку, на пример, запету која није стављена на одговарајуће место, а онда вичите да, ако запета не стоји на месту, то значи да је читав текст сумњив, јер разобличава вашег опонента и показује да је незналица у питањима граматике. Можете да испричате да се у древним академијама под граматиком подразумевао читав комплекс хуманитарних наука, као што су на пример: философија, логика и реторика. Због тога сувишна запета или недостатак запете представљају запањујућу неписменост и нечувену неукост. Затим, за сваки случај, треба додати да тамо можда није ни било никакве запете, већ су остали само трагови штампарске мрље, али ефекат остаје: речи „незналица“ и „варварски“ ће још дуго звучати у ушима слушалаца као ехо.

Синдром истраживача

Питајте опонента загонетно се осмехујући: „Ко је била ваша прабаба?“ Ако он одговори: „Не знам “, наставите: „Ти не знаш, а ми знамо и ускоро ће сви то сазнати.“ Овакав аргумент је одлична метода која одвлачи пажњу и приморава слушаоце да се с подозривошћу односе према праунуку чија је прабаба - инкогнито.

Синдром непријатеља

Ово је један од атрибута унутрашње политике бољшевика. На плакатима, у новинама и часописима приказивали су се злобни „народни непријатељи“. Да би се скренула пажња људи, њима се сугерисало да се окружени „непријатељима“, да то могу да буду чланови сопствене породице, да „непријатеље“ треба откривати и разобличавати. Двадесетих и тридесетих година 20. века на универзитетима су студенти судили својим професорима због недостатка „класне самосвести“. Они су извођени на сцену, и пред присутнима су молили за опроштај „признајући“ своје „буржоаске рудименте“, обећавајући да ће се борити с овим рудиментима. Међутим, разуме се, то је био најлакши облик казне, већина интелектуалаца је доживела репресије. Шалва Нуцубидзе је касније говорио својој супрузи: „Није било страшно то што су нам судили никоговићи и што су се с њима слагале неке од наших уплашених колега, већ је страшно то што су људи којима смо поклонили своја знања и свој животни труд тако лако у то поверовали.“ Истакнути песници Валиријан Гаприндашвили и Паоло Иашвили су завршили живот самоубиством да не би учествовали у прљавом трагању за „народним непријатељима“. Наравно, данас је другачије време, али се жеље поклапају: да се опонент прикаже као непријатељ човечанства, народа, напретка, културе итд., као непријатељ било чега, али управо као непријатељ. Овде се укључују емоције, које делују на свест као опојни напитак. То је старо оружје, на којем се поприлично ухватила рђа, али које се још увек може употребити у акцији. Овај синдром је већ седе браде, али не жели да се повуче.

Синдром сплеткашице

Да би се избегле оптужбе за клевету, испади против опонента се уобличавају у следећу форму: „Чуо сам од сапутника из купеа, с којим сам путовао у истом вагону; то ми је саопштио поверљив човек; то ми је неко рекао преко телефона не представивши се; зар не знате да о томе сви причају“ итд. Ове гласине и сплетке могу имати најфантастичнији карактер, јер анонимно лице преко телефона може да каже да је опонент јео људско месо. Ако такав клеветник буде ухваћен у лажи на делу он може да каже: па ја то не тврдим, причао сам оно што сам чуо, али нисам гарантовао. Обично је оваква метода ефикасна, само оптужбе треба изговорити гласно и свечано, а речи „чуо сам од тог и тог“ - тајанственим шапатом, који такође интригира слушаоце: можда је то саопштило изузетно важно лице, које је хтело да остане непознато. Међутим, пошто против клевете негодују малобројни и она се ретко кажњава, ако клеветник ипак буде ухваћен у лажи и на лицу места - као лопов за оковратник, он може да се не секира превише, већ да заузме увређену позу и одговори псовкама.

Синдром либерала

Либерала карактерише необична ширина погледа коју он стално рекламира. Он је истовремено демократа и монархиста, православац и католик, теософ и антропософ - и све у једном лицу. Какву боју ће у датом тренутку попримити овај камелеон тешко је претпоставити. Либерал говори с позиција широке слободе, слободе за секташе, слободе за хомосексуалце, слободе за чедоморство, слободе за нудисте итд. Он захтева скидање свих ограничења моралног карактера; демонстрацију гнусобе и разврата правда слободом савести и говора. Само једне лишава права на слободу - православце, који желе да сачувају своју веру и традицију. Он је спреман да пером као мачем штити католике, јеховисте, кришнаите, поклонике Раџниша итд. Међутим, кад се ради о Православљу, код њега почињу напади пароксизма и заборавивши на позивање на толеранцију и збацивши некадашњу добродушност, као маску, оп почиње да лепи православним опопентима етикете: „мрачњак“, „фанатик“, „незналица“.

Синдром рибе „бодљикаво прасе“

Ова рибица има једну карактеристичну црту: у случају опасности она се надувава до величине фудбалске лопте, и велике рибе, не схватајући да је то мехур испуњен ваздухом у страху беже од ње, као од страшног противника. Овакав човек почиње дискусију од своје сопствене биографије у стилу апокрифа, набраја своја звања и заслуге у науци и друштву и похваливши самог себе не заборавља да као успут помене да је његов стриц генерал, а тетка професор, доктор и добитник награде. Затим из даљине показује нека документа као Остап Бендер рачуне и прича како је пре неколико година архијереј одговорио на његову честитку љубазним телеграмом због његових личних врлина. На крају говора изјављује да најбоље зна шта ко треба да ради и предлаже пројекат радикалног преуређења друштва.

Синдром испитивача

        Кад овакав човек нема шта да каже о суштини, он одједном почиње да поставља својим опонентима неочекивана питања: које године и због чега је убијен последњи од браће Грах; која је разлика између учења Севера, Јулијана Халикарнашког и абуне Теофила и које од њих је најближе Аполинарију Лаодикијском; у којем роду је Дух Свети у арамејском и сиријском језику итд. Обично опоненти не могу одмах да одговоре на ова питања, а ни он сам се не разуме баш најбоље у историјске датуме и јеретичка лукавства, али је ефекат постигнут: он их гледа ликујући као студенте који су пали на испиту. Као да каже: „Ви сте ситнеж, не знате тако просте ствари, а ако још желите да дискутујете са мном“. Ако га неко пита какве то везе има са темом, он ће одговорити: „Најдиректније; али због вашег незнања и неприпремљености ви нећете моћи да схватите моје аргументе, зато примите моје речи на веру.“ Ако су учесници дискусије толико наивни да дозволе да буду испитивани као школарци, синдром испитивача може да пређе у синдром Асаргадона: „Ја сам вођа земаљских царева, ја сам цар Асаргадон. Ко ће ме превазићи, ко ми је раван! И ево, стојим сам, опијен величином“. То је синдром хвалисавости.

        Дакле, разуман, коректан и сврсисходан дијалог доводи, ако не до сагласности, онда до међусобног разумевања; а неразуман - до још веће поделе и отуђења. Зато сви ми морамо да се учимо култури дијалога и дискусије, разуме се, укључујући и аутора чланка.

        Архимандрит Рафаил (Карелин)

         Владимир Димитријевић, РЕЧ НА РЕЧ (Одговор епископу Атанасију Јевтићу),  ЛИО Горњи Милановац, 2008.

        Извор: Видовдан.орг

          Напомена: У наредном периоду сајт "Борба за веру" објављиваће поједине делове књиге Владимира Димитријевића "Реч на реч (Одговор епископу Атанасију Јевтићу).